Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Dragan Đilas, reprizno prikazivanje


Dragan Đilas sa Borisom Tadićem, novembar 2012.

Komentar: mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa

Bitka za Beograd može da počne: Dragan Đilas je i zvanično objavio svoju kandidaturu za gradonačelnika. Ovako rečeno zvuči dramatično, naročito ako zanemarimo činjenicu da nam ne predstoje nikakvi neposredni izbori za gradonačelnika, već se kandiduju liste, a ona koja okupi većinu izabraće prvog čoveka glavnog grada.

Dragan Đilas, pak, nema svoju listu, i u ovom je trenutku sasvim nejasno kako se ta njegova kandidatura zamišlja: valjda tako što on, eto, objavi svoju nameru, a onda iza nje stanu svi oni kojima je do „pobede nad Vučićem“?

Što bi značilo da Dragan Đilas treba da na lokalnim beogradskim izborima odigra onu simboličku ulogu koju je na predsedničkim odigrao Saša Janković: kandidata-ujedinitelja nepotrošene harizme, čoveka u kojeg su investirane nade onih koji bi da prekinu lošu beskonačnost naprednjačke vladavine.

Janković je, međutim, bio „novo lice u politici“ (a to je jedna od opsesija naše građanske elite, koja je autoritet mnogim opozicionim biračima), dok je Đilas nov koliko i novine od prošle srede: između ostalog, „mandat i po“ je bio gradonačelnik Beograda, sve dok ga politička struktura iza koje stoji Aleksandar Vučić nije oterala uz pomoć manipulacija beogradskom skupšinskom većinom, negde na samom rubu zakonitosti i svakako s onu stranu legitimnosti.

Janković je, međutim, bio „novo lice u politici“ (a to je jedna od opsesija naše građanske elite, koja je autoritet mnogim opozicionim biračima): Pančić
Janković je, međutim, bio „novo lice u politici“ (a to je jedna od opsesija naše građanske elite, koja je autoritet mnogim opozicionim biračima): Pančić

Bio je i predsednik Demokratske stranke u vreme kada je zabeležila najdrastičniji pad podrške u svojoj istoriji. Sve dok i sam nije izgubio podršku stranačkih kolega, nakon čega se povukao iz politike. Trajno, kako je dovoljno puta naglašavao.

Šta se promenilo od tada? Već neko vreme podgrevane su nade da predstojeći – najverovatnije u martu – izbori za beogradsku vlast označavaju prelomni trenutak, onaj u kojem će aktuelni režim pretrpeti prvi značajan poraz, od kojeg se neće više oporaviti, nego će ovaj voditi ka promeni vlasti i na državnom nivou. Ljudima nenarušenog pamćenja ovo može da zvuči kao malo previše mehanicističko uspostavljanje analogije sa zbivanjima iz devedesetih, gde je poraz na lokalnim izborima u gotovo svim većim gradovima bio uvod u pad Slobodana Miloševića: mada, taj „uvod“ je opet potrajao dobre četiri godine, skoro trećinu vremena njegove vladavine.

Kako god, te nade nisu morale i možda još uvek ne moraju biti bez osnova.

Nakon predsedničkih izbora stvoren je, činilo se, sinergijski efekat kakav je mogao da uzme ozbiljan „zalet“ i stvori preduslove za „preotimanje“ Beograda iz ruku aktuelnog režima. A to nije važno samo simbolički, nego i operativno, jer Beograd jeste „pola Srbije“, finansijski i na mnoge druge načine. Taj proletošnji polet u međuvremenu se prilično raspršio, iz raznih razloga kojima smo se redovno bavili na ovom mestu, tako da izgledi za pobedu opozicije – u jednoj ili više kolona, svejedno – više nisu ni približno tako dobri, mada nisu nestali. A onda se „neko“ setio Dragana Đilasa – ili se ovaj dobro pobrinuo da podseti na sebe – kao navodne dobitne kombinacije...

Ovde smo iznova suočeni s možda odviše olakim analogijama s nedavnom prošlošću. Istina je, naime, da je Dragan Đilas nekada „dobijao“ Aleksandra Vučića, koji je imao ambicije da bude gradonačenik Beograda. Ali nema više one Srbije od pre desetak godina, nema više onog konteksta u kojem je Đilas nastupao kao visoki reprezent tadašnje vladajuće političke klase.

Samo Đilasovo gradonačelnikovanje imalo je svoje kvalitete – naročito u poređenju sa sadašnjim stanjem – ali je bilo u najmanju ruku kontroverzno. I kao gradonačelnik, a još više kao predsednik jedne velike stranke (gde pozivanje na „menadžerske sposobnosti“ više nikako nije moglo da poništi vrišteće vidljivu političku ispraznost i krutost) Đilas je, da ne okolišamo, ispoljio redak politički antitalenat. Osim toga, za političara tog stranačko-ideološkog profila bio je zapravo nedopustivo konzervativan, rigidan, uz to i sklon autoritarnim potezima.

Sećamo se ozbiljnih gafova oko Parade ponosa, raseljavanja romskih naselja, odnosa prema kulturnim institucijama, bizarnih represija tipa „noćne prohibicije“ koju je morao da ukida sam Ustavni sud Srbije, a gradonačelnik onda gledao kako da tu presudu ipak izvrda itd.

No, nije pretresanje lika i dela Dragana Đilasa poenta ovih redova. Pravo je pitanje ono na koje odgovor ne duguje Đilas, nego oni koji bi sada da ga upotrebe kao polugu za uspon ili povratak na vlast: da li je moguće da za ovih pet godina naprednjačke vladavine nije bilo moguće smisliti nikakvu bolju ponudu za građane Beograda i Srbije od recikliranja jednog političara čija je „ostavština“ isuviše sporna da bi se na njoj moglo graditi nešto novo, a solidno?

Dragan Đilas, pak, nema svoju listu, i u ovom je trenutku sasvim nejasno kako se ta njegova kandidatura zamišlja: Pančić
Dragan Đilas, pak, nema svoju listu, i u ovom je trenutku sasvim nejasno kako se ta njegova kandidatura zamišlja: Pančić

I šta je uopšte sledeći korak? Nije preterano realno očekivati da sva „proevropska opozicija“ stane iza Đilasove kandidature. Neki su već jasno rekli da to neće učiniti, drugi taktiziraju, ali pripremaju isto. Na kraju, ceo „poduhvat“ se svodi na stvaranje bloka oko novoosnovanih političkih organizacija Saše Jankovića i Vuka Jeremića, a kojem bi Đilas imao da doda energetsko ubrzanje i fajtersko-pobednički štih.

Ima li tu stvarnog potencijala? Možda. Ali je ipak prezanimljivo kako se jučerašnji simbol novog i svežeg u politici, koji je nedavno prilično olako odgurnuo sadašnju Demokratsku stranku (bez čije podrške teško da bi ostvario zapažen rezultat na predsedničkim izborima) i tako pokrenuo negativnu spralu tj. trend pada vere u mogućnost pobede opozicije, dosta lako priklonio optuživanju Demokratske stranke za kreiranje društvenog stanja kakvo je omogućilo uspon Aleksandra Vučića, a onda završio okružen upravo ljudima poput Jeremića i Đilasa, po mnogo čemu upravo personalnim predstavnicima onih najspornijih delova ostavštine tadašnje Demokratske stranke. Ali dobro, kamo sreće da je to jedini nerazrešivi paradoks današnje srpske politike.

Kako god, vlast emituje signale da jedva čeka izborni sraz sa Đilasom, kojem rado retorički pridružuju i bivšeg pulena Aleksandra Šapića. Eno su se Goran Vesić i Siniša Mali, između ostalih, već „izjasnili o Đilasu“, kao da je ovo 1954., a Đilas Milovan. Ali, bez sve šale: Đilas, Vesić, Mali, Šapić - ti se ljudi dugo i dobro poznaju, malo predobro za osetljiviji ukus.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG