“Neke druge priče” o novoj generaciji u regionu

Nebojša Grabež

Omnibus “Neke druge priče”, koji se sastoji od pet priča mladih rediteljki iz zemalja bivše Jugoslavije premijerno će biti izveden u Beogradu 20. oktobra u bioskopu Kolosej. Film je tokom leta prikazan na 12 međunarodnih festivala gde je osvojio četiri nagrade.

Tematski okvir filma “Neke druge priče” je majčinstvo koje je, međutim, tretirano - ne kao rađanje dece, već kao rađanje novog života.

Priče omnibusa odražavaju senzibilitet nove generacije, njihove dileme, sumnje, nade, odnos prema aktuelnim problemima sa kojima se mladi danas suočavaju u svojim sredinama. Film prenosi pet priča, koje liče na zemlje iz kojih dolaze.

“Ono što se ispostavilo da je zajedničko je, da su te priče autentične. Kad ih pogledate, tačno znate da je to odatle. Međutim, sve one poseduje nekakve zajedničke elemente koje svi mi imali svojevremeno u zajedničkoj državi i u isto vreme se vidi u kojoj meri su neki bili osobeni i različiti, kao što su bili i svojevremno u okviru zemlje koja se zvala Jugoslavija”, kaže producent Nenad Dukić.

Priče su režirale i napisale Hana Slak iz Slovenije, Ivona Juka iz Hrvatske, Ines Tanović iz Bosne i Hercegovine. Marija Džidževa iz Makedonije je samo režirala, dok je scenarista bio Đorče Stavrevski. Režiserka i scenaristkinja srpske priče je Ana Marija Rosi.

“Kroz neku priču koja je na prvu loptu priča o osveti, zapravo sam se bavila pričom o tome da li je svaki zločin samo reakcija na prethodni. Da li jedan uslovljava drugi? Da li je to začarani krug, klupko koje se neda prekinuti ili razrešiti, ili je to jače od nas? U tom smislu sam shvatila da ta priča može i tako da se ispriča, i da je stvaranje tog novog života kod nas dosta povezano, ili bar često, sa gubljenjem, sa smrču, osvetama…, kako god”, kaže Ana Marija Rosi.

Glavna protagonistkinja ove priče je glumica Nataša Ninković.

“Žena koju ja igram je trudna, ali je to njoj manje bitna stvar. Najbitnija joj je ljubav koju je osećala prema ocu deteta. Dolazi u bolnicu, pošto je on ubijen, i shvata da je čovek koji leži pored nje ubica njenog muža. Ona uopšte nama svest o detetu. Više joj je ta osveta u glavi. I ona to uradi. Tada mi činilo da to ne oslikava mnogo našu realnost, da je realnost u Srbiji mnogo lepša, i da je to, ipak, neka prošlost. To je bilo pre četiri meseca, a danas mislim da je još gore”, navodi Nataša Ninković.

Omnibus „Neke druge priče“, koji će u naredna tri meseca biti prikazan na još osam međunarodnih festivala, samo je jedan u nizu pokazatelja sve uspešnije regionalne saradnje. Ili, kako to objašnjava glumac Sergej Trifunović:

„Umetnici – manje, više, nikad nisu lokalizovani. Ponekad je jezik prepreka, ukoliko ste glumac, pa vam je on oružje. Bila jedna smešna situacija u Sarajevu. Neko je u jednom trenutku spomenuo bosanski jezik, pa je neko rekao – priča na srpskom jeziku, hrvatskom... A ja kažem - Izvinite, na kom jeziku Vi u ovom trenutku pričate? Potpuno je nebulozno. Svi pričamo taj isti jezik, a dokaz je to što se svi jako dobro razumemo bez prevodioca.“