Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Novosad: Beograd je opet u vestima


Jakub Novosad: Više Havela, manje Barbara
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:56 0:00

Jakub Novosad: Više Havela, manje Barbara

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Jakub Novosad je češki freelancer koji se bavi raznoraznim poslovima i kulturnim aktivnostima. Na praškom Filozofskom fakultetu Karlovog Univerziteta je diplomirao slavistiku i pozorišnu nauku.Nekoliko godina svoga života je proveo u Beogradu, redovno se bavi prevodima sa južnoslovenskih jezika na češki. Osim pesama i kraćih tekstova objavljenih u češkim i medjunarodnim časopisama je do sada preveo dva romana (Ljepši kraj, Hipofiza u ekzilu) i dve pozorišne drame (Hadersfild, Gospoda Glembajevi). Autor je projekata BalCan CrossOver koji je prošlih godina povremeno izvodio kulturne akcije posvećene novom talasu i savremenoj balkanskoj alternativnoj sceni. Bavi se i pripremom čeških titlova za omiljene filmove (Dečko koji obećava, Geto, Davitelj protiv Davitelja, Klopka) i muzičke klipove. Povremeno tumači, uglavnom za kulturne i nevladine organizacije.

Subota, 15. decembar

Ovaj vikend počinje mamurlukom. Još pre par godina ne bi bilo nešto izvanredno, ali sada mi je dosta neobično. Našli smo se sa Markom, Đoletom i njegovom Valerijom. Stara ekipa. Jadan Mare čekao radnu vizu više od mesec dana. Kad ju je konačno dobio, odmah došao ovde. Zvučalo je kao idealna prilika za proslavu. Popio sam svega tri piva i sada me boli glava. Ali vredelo je. Iako živimo svi na par stanica, nismo se sreli mesecima. Nema vremena, svi negde žurimo. Mada niko od nas nema pojma gde i zašto. Proračunali smo da se poznajemo već deset godina. Oni su završili češki u Beogradu, ja srpski u Pragu. Ja dolazio dole da se zabavljam, oni ovde da rade i ostvare bolju budućnost. Uz priču nismo mogli da izbegnemo politiku. Nema tu poente, svuda isto. Populizam vlada svetom.

U podne je došla keva, sat vremena kasnije brat sa svojom porodicom. Od jutra smo se čuli barem dvadeset puta da se dogovorimo gde ćemo proslaviti mamin rođendan. Nismo se složili pa smo kružili po komšiluku i tražili mesto po restoranima. Uspeli smo, ali nam klopa nije bila baš nešto. U povratku do nas se zaustavimo na božićnom trgu pored naše zgrade. Svira neka muzika, deca plešu. Odjednom čujemo sa bine pozdrav našoj porodici. Ispalo je da je saxofonista drug sa festivala koji smo sa bratom godinama organizovali. Lepo iznenađenje. Posle kratka sedeljka kod nas i povratak na trg. Bez mame. Svratio je otac sa svojom novom porodicom i našim tetkama. Njima božićna tradicija, nama obično mučenje. Popili kuvano vino, deca su se malo poigrala. Sa ćaletom bez suvišnih reči. Klasika. Nije više ni smešno. Uveče ostali sami i uživali u miru, Bara je zaspala u roku od odmah.

Nedelja, 16. decembar

Posle dugog i psihički napornog dana sa mojima smo zaslužili malo odmora. Najviše Tereza. Nije ni čudno, termin je sve bliže. Zato sam je pustio da spava što duže tako da je Bara čitavo prepodne bila samo moja. Kad god je tražila mamu, poslužio sam se magičnom formulacijom „Pssst! Mama spava!“ i sva njena pažnja je opet bila posvećena samo meni. Želeo sam da njoj nadoknadim sve vreme koje sam prošla dva meseca proveo na snimanju. A dobro mi ide, nonstop se smejemo. Mami ipak ne mogu da konkurišem, mala je sada baš fiksirana za nju. Nije ni čudno – zna da će uskoro doći do promena.

Popodne opet poseta, ovog puta su došli Terezina najbolja drugarica i njen muž. Bilo je na brzinu, onako bez veze. Oboje su mrtvi umorni od posla, jedva čekaju odmor. Zadržali se samo sat vremena pa su opet otrčali negde. Uf, koji ritam! Ne mogu da zamislim da smo i mi ranije funkcionisali ovako.

Uveče sam otišao da igram futbal. Dva sata u hali. Prvi sport nakon dužeg vremena. Bio i Mihal, brat od tetke. Moj kum. Izgubili smo, jedva hodam. Skupljam zadnju snagu da prošetam Raketu pre spavanja.

Svuda na Facebooku slike sa jučerašnjih demonstracija u Beogradu. Gomila snega, ljudi još više. Na češkim vestima ni reči, barem nisam primetio. Francuska je nama zanimljivija, za Balkan će tek kad bude došlo do neke frke. Mada – možda je ipak ovako bolje nego čuvena Barbara.

Još jedna šetnja protiv nasilja vlasti
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:30 0:00

Ponedeljak, 17. decembar

Ujutru odemo svi (osim Rakete) u pravac Kladno, mali industrijski grad van Praga. Dvadesetak minuta vožnje od naše zgrade. U deset sati Tereza ima pregled. Zadržaće se neko vreme, ja i Bara imamo u međuvremenu dosta stvari da obavimo. Krećemo u jednu od naših zajedničkih avantura.

Prvo nosimo naša stara kolica u nevladinu organizaciju za koju je Tereza radila pre par godina. Pokvarena je kočnica, ne može da se popravi. Valjda će kolica još poslužiti nekoj od kladenskih romskih porodica. Mi ćemo pozajmiti neka druga od prijatelja jer ne može u Pragu bez kočnice. Pogotovo sa psom i dvogodišnjom devojčicom punom energije. Posle idemo u supermarket da kupimo namirnice za božićne slatkiše. Pre par godina smo sa mojim najboljim prijateljem pokrenuli jednu tradiciju – muškarci prave slatkiše, žene cirkaju. Naš mali doprinos češkoj emancipaciji. Prijatelja više nema, Tereza više ne pije, a ja još uvek nastavljam sa tradicijom i svake godine pravim slatkiše. Prvi put sa svojom ćerkom.

Tereza je još uvek čekala pregled, priključili smo joj se. Prošlo je više od dve godine otkad sam bio zadnji put u ovom porodilištu. Sada mi se čini kao večnost. A vidi ti to, za par nedelja ću ovde opet da se onesvestim dok se moja ljubav ne bude porodila.

Popodne vozim do Mihala, poveo i Raketu. Ponudio mi je zanimljiv posao, treba malo da mi objasni. Kulturna produkcija, devet meseci, lepa plata. Zvuči sjajno, u petak će da mi javi rezultat. S obzirom što od januara nemam nikakvog posla, dobro bi mi došlo.

Na vestima opet ništa. Vidim da u Beogradu ima još uvek gomila snega. Ovde je proljeće. Čak i u decembru.

Utorak, 18. decembar

Tačno pre sedam godina je umro Vaclav Havel. Svi smo mi tužni. Svi oni se raduju. Mi smo za njih praški kafič, oni za nas glupi seljoberi. Podela naroda se uspešno završila. A oni gore se smeju nama svima. Pošto nemamo drugih Havela. Zato su sada komunisti ponovo na vlasti. Zato imamo premijera koji vodi državu kao firmu te svake godine povećava svoje imanje neverovatnom brzinom. Uskoro će da nas kupi sve. Za naše pare. Iako se zna da je najproblematičniji od svih političara koji su ikada vodili ovu državu. Blago nama, zaslužili smo. Kad nemamo boljih i glasamo za loše. Što je najgore, neki od one bagre na vlasti još pljuju po Havelu i zovu ga izdajnikom. Kad nas sadašnji predsednik izdaje Kini i Rusiji u svakoj rečenici koju izgovori. Dno.

Zove me buraz da mu treba pomoć. Ima večeras ozbiljan sastanak sa saskim ministrima u Lužičkom seminaru i treba da mu dovezem neke šnicle iz jednog restorana gde sam još pre godinu dana konobarisao. Pomoći ću. Popodne idemo Bara i ja prvi put u bioskop, valjda ću da se vratim na vreme. Hoćeš sigurno, ubezbedjuje me rodjeni brat. Izmedju ostalog vodi i udruženje Lužičkih Srba u Pragu i ovaj sastanak mu je jako bitan.

Stigao sam jedva, u bioskop smo dotrčali taman na vreme. Puštali su najnoviji film o Patu i Matu, sve vezano za Božić i Novu godinu. Za malu je bio ogroman doživljaj. Za mene je bilo čudo.

Uveče gledam par epizoda serije „Jutro će promeniti sve“. Dobra je serija, podseća me na moje godine u Beogradu. Zahvaljajući Markovom savetu otkrio sam RTS Planetu. Ne moram onda da kopam po internetu i da skidam stvari sa nekih čudnih sajtova. Ovo mi je uostalom bilo uvek najteže – nabavka knjiga, ukusne kafe i filmova. Svaki put gnjavim drugare da mi donesu. Tako sam i sada dobio od Mareta „Dobu mjedi“ od Šnajdera. Odlična je knjiga. Preporučio mi je Miki Manojlović dok sam mu u oktobru tumačio na snimanju. Na istom filmu sam sreo i Janka Popovića Volarevića i Baneta Trifunovića. Bio je to ogroman doživljaj. Čudo.

Sreda, 19. decembar

Ujutru vodim malu u vrtić. Tereza je umorna, mora da se odmori. Sve joj je napornije. Nije ni čudno kad živimo na trećem spratu bez lifta i zadnja dva meseca je morala sve sama da rešava. Baru i Raketu. Prvo što su me pitali u vrtiću ima li Bara pelene. Iako kući ide redovno na nošu, u vrtiću još uvek tokom igre zaboravi tetkama da kaže. Inače je hvale svi. Ide tamo samo dva puta nedejno, premala je za regulerni vrtić. Dok odlazim, rasplače se.

Idem po božićnu jelku. Iako hoćemo da Božić proslavljamo kod moje mame kao i svake godine, odlučili smo da ćemo da imamo malu jelku i kod nas. Zbog Bare. Prvi put će da shvati ovaj praznik malo ozbiljnije, bilo bi onda lepo da zna da će mali Isus (koji u Češkoj donosi poklone umesto Santa Clausa ili Deda Mraza) svratiti i kod nas.

Kod kuće upadam u trans. Moram da završim sa popravkama pre porođaja. Živimo tu već godinu i po, stan je bio u raspadu pa ga postepeno popravljamo. Pre mesec dana smo od svekra dobili novu kuhinju. Lepa je i za džaba, al sam morao sam da je montiram. A ovde krivo sve, podovi i zidovi.

U četiri popodne idem po Baru. Mala je uživala, nije bilo nikakvog problema. Kod kuće svi skupa stavljamo ukrase na jelku. Biće to lepa tradicija. Vraćam se poslu, završavam u deset uveče. Ponosan sam. Listam Šnajderom.

Kaže žena da je Beograd stigao na vesti.

Četvrtak, 20. decembar

Pada sneg. Konačno. Znam da neće izdržati dugo, maksimalno par sati. Podseća me na detinjstvo kad je zimi znalo da bude u Pragu snega koliko hoćeš. Zadnjih godina ga nema skoro uopšte. Zato sada uživamo u ovom nevidjenom trenutku i na putu do vrtića se takmičimo ko će da uhvati pahuljice u usta. Bari ne ide pa nam je smešno. Popodne biće u vrtiću radionica za roditelje – pravićemo ukrase sa decom. Zvuči zabavno.

Stigao mi je email od jedne od najvećih domaćih distribucija filmova gde sam se prijavio za posao. Nisu me primili, ali bi možda mogli da mi ponude nešto drugo. Zvuči odlično.

U podne više nema snega. Došli su prijatelji koji žive van Praga da nas pozdrave. Imaju malog dečaka od sedam meseci. Otišli smo na ručak kod Srđana. Nismo odavno bili. Najbolji ćevapi u Pragu uz ajvar i kajmak. U našem komšiluku.

Oko nas vire ljudi u božićnom haosu. Čudno je kako se narod najvećih ateista u Evropi loži na jedan od najvećih katoličkih praznika. Za razliku od Balkana ovde dobijamo poklone. U ovom konzumističkom ekstremu je sve otišlo tako daleko da neki ljudi dižu kredite da imaju ispod jelke što skupljih stvari. Neki od njih posle nemaju za kamate. Užas.

Radionice su bile zabavne kao što sam i pretpostavljao. Napravili smo par ukrasa za Terezinu mamu koja stiže večeras. Mala ne može da je dočeka.

Uvaljao sam testo za slatkiše. U našoj novoj kuhinji. Kad sam kasnije listao Šnajderom, odjednom mi je došlo da bih opet mogao da se opet posvetim nekom prevodu. Uzmem Džamonju, Basaru i Ferića. Koga da izaberem da ima barem teoretske šanse da bude zanimljiv strogim češkim izdavačima? Odlučih se za „Novu Stradiju“. Ta bi mogla da privuče pažnju nekog od pozorišnih prijatelja. Pogotovo u ovo doba sasvim izvanrednih političkih reprezentacija svuda po svetu.

Petak, 21. decembra

Danas ćemo Bara i ja konačno praviti božične slatkiše. Tereza hoće da ide sa svojom mamom da kupe još par poklona za Božić. Ja nemam još ni jedan. Sutra ću da ih nabavim sve. Ili prekosutra. A za tri dana ću gledati svoju kćerku kako je srećna kad ih bude otvarala.

Čitavu zadnju nedelju sam proveo sa svojom porodicom. Ne znam kad mi se to desilo zadnji put. Ne znam šta ću da radim sledeće godine ni kako ću da zarađujem novac. Ja bih nešto sa srpskim ili hrvatskim. Nedostaje mi. Videćemo, naići će nešto kao i uvek. Bilo kako bilo uveren sam da ću se potruditi da ima više ovakvih sedmica. Pogotovo kad ćemo uskoro biti kompletni. Čim budemo dobili sina. Nas četvoro i naš pas. Biće nam dobro. Neću da naša deca ne vole Božić. A da se vidjaju sa svojim ćaletom bez suvišnih reći.

Sve ostalo je prolazno. Čak i seljoberi, populisti i sociopate. Samo da se malo svi potrudimo za promenu. Da ima opet više Havela i manje Barbara.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG