Dostupni linkovi

Tadić - fini dečko koji okleva


Boris Tadić, april 2011.
I nacionalno i proevropsko – imidž je današnje Srbije koji afirmiše predsednik države Boris Tadić. Da li se Tadić sa otvorenošću ka svetu, ali i preteranim oklevanjem i koketiranjem sa nacionalizmom, ugleda na srpsko društvo ili javnost sledi njegove ideje?

Jake ideje i ozbiljna politika, energija i odlučnost, što je promovisao pobeđujući prvi put za predsednika Srbije 2004. godine ili ušuškanost u previše marketinga i improvizacije što se Borisu Tadiću ozbiljno zamera.

Duet Tadić i Šutanovac
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:00:16 0:00



Na ovom snimku predsednik zagrljen sa svojim kumom, ministrom odbrane, Draganom Šutanovcem pred kamerama i sa mikrofonom u ruci, zabavlja okupljene. Baš kao i u svakoj srpskoj kafani, ili pod šatrom, predsednik se uklapa u tradicionalnu sliku koja očima srpskih domaćina i njihove porodice verovatno, većinom, i te kako prija.

„To je fini dečko. Jednom je fini dečko iz kruga dvojke, jednom je fini dečko iz nekog kraja u Srbiji, a povremeno je manje pismen pa onda govori dve ‘iljade. Znači to je imidž tog nekog finog dečka koji će se prilagoditi, koji neće da vam pravi probleme”, smatra marketinški stručnjak Nadežda Milenković.

Međutim, Tadić poseduje i šarm koji nije karakterističan za srpsku političku scenu. To dokazuje šala italijanskog premijera Silvija Berluskonija kada ga je na zajedničkoj pres konferenciji u Rimu oslovio imenom čuvene holivudske zvezde Džordža Klunija.




Viđan je i kako na utakmicama zavrnutih rukava košulje skandira sa navijačima bodreći domaće timove.




Kada je u pitanju percepcija Tadića više je reč o nečemu što biste voleli da vam se pripisuje nego što mislite da iskreno jeste, kaže sociolog sa Fakulteta političkih nauka, Zoran Stojiljković.

„Ima dobro poreklo. Ima utemeljenost u nečemu što je dovoljno i nacionalno i proevropsko, i ima nešto što je neka vrsta odmerenosti. Njemu je bila ogromna prednost to što je psiholog. Nemojmo zaboraviti, Tadić je čovek u najboljim godinama, dovoljno dobro formatizovan, vrlo prijatne spoljašnosti, da ne govorim ništo drugo, i dobrog imidža. Ima izvesne umerenosti, sposobnosti da vodi dijalog, da otvara vrata, a da ih ne zatvara“, ocenjuje Stojiljković.

Međutim, postoji i druga Tadićeva strana. Od punih usta demokratije i zalaganja za evropske vrednosti do koncentrisanja sve vlasti u svojim rukama. Baš kao što je reč i o većinskom raspoloženju u zemlji između prihvatanja dijaloga sa Prištinom i neprihvatanja nezavisnosti Kosova, između usvajanja Rezolucije o osudi zločina u Srebrenici i izostanka hapšenja Ratka Mladića.

Boris Tadić, april 2011.


„Ne deluje ljudima dovoljno odlučno. On nije iz naše klasične matrice netrpeljivosti. Tu je Nikolić bliži našem prosečnom biraču. A naši su ljudi obožavali Miloševića zato što niko nije uspeo da razgovara sa njim i nije hteo da učestvuje u medijskim govorima jer im je to kao bilo ozbiljno. Nemojmo o Srbiji i građanima Srbije misliti kao o monolitu. Srbija ima makar tri-četiri lica. Tim licima odgovaraju različite osobine, ali načelno, Tadiću nije jača strana doslednost i nije mu jača strana energetski potencijal da nešto reši do kraja. On za građane Srbije možda preterano okleva. To onda liči malo na marketing i čitava ta politika je nekakva vrsta marketinga”, kaže Stojiljković.

Kada se Tadić pojavio na predsedničkim izborima, u tom trenutku je personifikovao nešto što je društvu bilo potrebno, kaže dramska spisateljica Biljana Srbljanović, a to je neka vrsta smirenosti, po njoj preteranog kompromisa, i nedostatak jakih radikalnih ideja, ali:

„I neka vrsta koketiranja sa ostatkom nacionalizma, te neke srpske nabeđenosti. Šta više, on sa sobom nosi i tu neku vrstu background-a, disidentskog, svojih roditelja, ali opet disidentskog sa, rekla bih, više nacionalističke, odnosno, nacionalno intelektualne strane. Tako da u tom smislu on zaista predstavlja većinsko mišljenje ovde. Sa druge strane čini mi se da i u toj nekoj vrsti nedostatka energije ili nedostatka potrebe da se radikalnim rezovima napravi neka promena jeste većinsko raspoloženje ovde zbog toga što mislim da ovoga puta možda neka manja većina građana, ali ipak većina, nije spremna, nema energije da napravi neki veliki rez, neki veliki potez, neki veliki preokret.”


Imamo vođu kakvog naručimo

Čini se da je svaki potez današnje državne politike marketinški proračunat. Za razliku od vizionarskih ideja ubijenog premijera Zorana Đinđića, često neprihvatljivih u delu javnog mnenja prijemčivom za populistčke ideje, sada se državna politika, umesto hrabrosti i vizija, svodi na povlađivanje biračima.

Stara izreka da narod ima vođe kakve zaslužuje je u slučaju Srbije i Tadića dovedena do apsurda, ocenjuje markentinški stručnjak Nadežda Milenković.

Objašnjava da se to čini stalnim istraživanjima javnog mnenja i uprošćenim shvatanjem marketinga.

„Mi ne da imamo vođu kakvog zaslužujemo, nego bukvalno imamo vođu kakvog naručimo. Znači, napravi se istraživanje javnog mnenja šta javno mnenje misli na neku temu tipa - Ne damo Kosovo, Kosovo i Evropa - i naš predsednik, lider zagovara taj stav. Ili se pusti neki probni balon tipa da li mislite da nam treba rekonstrukcija Vlade ili kao sada sa Dačićem za podelu Kosova, pa ćemo da vidimo kako to u javnosti bude kotiralo, pa će onda da zauzme taj stav. Mislim da je to naopako shvatanje same reči lider”, smatra ona.

Koliko se građani identifikuju sa idejama svojih lidera i da li ih doživljavaju kao svoje reprezente, pitao je naš Radovan Borović Beograđane:



Međutim, za profesora Stojiljkovića, to što liči na preteran Tadićev marketing i marketinške cake, je zapravo suženi manevarski prostor.

„U kome vi ne možete da odete daleko, a imate vrlo ozbiljne tegobe i probleme. Nema druge nego da se čupate malo tom pričom. Niti on može da kaže - Nije me briga za Kosovo, samo me interesuje Evropska unija, niti nešto suprotno. Niti može da bude preterano neoliberal i da podrži sve, niti može da glumi radikalnu levo socijaldemokratsku stranku i da krene u obračun sa tajkunima. I onda malo improvizuje, malo improvizuje previše i to ga košta popularnosti. Sada ga je to igranje balerine po klizavom podu počelo jako da košta”, zaključuje Stojiljković.

Upravo zato Nadežda Milenković upozorava da je to što Tadić nudi moglo da bude dovoljno u vreme kada je Nikolić bio sve suprotno od toga, ali ne i sada, kada je i Nikolić počeo da se koristi dobrobitima marketinga.

„Neka jasnija vizija i jasnija odlučnost, da se ta vizija ostvari, bi nam dobro došla kao društvu. Mislim da čak ne bi naškodilo ni imidžu”, kaže Milenković.

Pogledajte komentare (4)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG