Kada muškarac ubije ženu sa kojom je delio život, potraga za objašnjenjem često počinje od njega samog.
Da li je bio nasilan? Da li je imao problema sa mentalnim zdravljem? Da li je ranije pretio? Da li je u njegovom ponašanju bilo nečega što je moglo da nagovesti šta će se dogoditi?
Martin Ernan Di Marko (Hernan Di Marco) pokušao je da odgovori na ta pitanja intervjuišući upravo muškarce koji su ubili svoje partnerke.
Jedan od nalaza koji ga je najviše iznenadio jeste koliko se oni malo uklapaju u predstavu o ubici kojeg je lako razlikovati od drugih ljudi.
"Ono što me je najviše pogodilo jeste koliko su mnogi od tih muškaraca obični", kaže Di Marko, profesor na Univerzitetu Lajden (Leiden) u Holandiji, za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Na Kosovu su ove godine do sada ubijene četiri žene.
Dve od njih, jedna 25-godišnja trudnica i jedna 80-ogodišnjakinja, ubijene su samo ove sedmice.
Za oba ubistva osumnjičeni su muževi žrtava, jedan star 26, a drugi 81 godinu.
Prvi se sumnjiči da je suprugu ubio vatrenim oružjem, dok se drugi sumnjiči da ju je usmrtio fizičkom silom.
Ako ne postoji profil muškarca koji ubija partnerku, može li se opasnost prepoznati kroz njegovo ponašanje?
Znakovi se mogu javiti mnogo ranije
Za Džeklin Kembel (Jacquelyn Campbell), profesorku na Univerzitetu Džons Hopkins (Johns Hopkins) u Vašingtonu, odgovor leži u obrascima ponašanja i konkretnim faktorima rizika.
Kembel decenijama proučava ubistva koja počine intimni partneri te je razvila alat za procenu rizika poznat kao "Danger Assessment", koji za cilj ima da proceni verovatnoću da će nasilje nad ženom prerasti u smrtonosno nasilje.
Prema njenim nalazima, oko 70 odsto muškaraca koji ubiju partnerku prethodno su već bili nasilni prema njoj.
To, međutim, ne znači da je policija za to znala.
U njenim istraživanjima istorija nasilja rekonstruisana je i na osnovu svedočenja ljudi kojima su se žrtve poveravale pre ubistva, a ne samo na osnovu policijskih prijava, hapšenja ili zaštitnih mera.
"To što nema prijava policiji, zahteva za zaštitne mere ili obraćanja institucijama ne znači da intimni partner nije vršio nasilje", kaže Kembel.
A ono što prethodi teškom nasilju nije nužno fizičko nasilje.
Di Marko navodi kontrolisanje telefona, nadzor kretanja partnerke, ograničavanje kontakata sa porodicom i prijateljima, kontrolu finansija, kao i određivanje s kim partnerka sme da se viđa ili kako da se oblači.
Takva ponašanja spadaju u ono što se naziva prinudna kontrola, obrazac ponašanja kroz koji jedan partner pokušava da ograniči autonomiju drugog.
Tu se može ubrajati i proganjanje, bilo fizičko, bilo putem telefonskih poziva, poruka ili neprekidnog nadzora.
"Fizičko nasilje je ono što se obično dokumentuje i procesuira, ali ono je često poslednja karika u mnogo dužem lancu", kaže Di Marko.
Problem je, prema njegovim rečima, što se takvo ponašanje često umanjuje i opravdava kao "ljubomora" ili "posesivnost", kako od strane samih počinilaca, tako i ljudi iz njihovog okruženja, pa ponekad i institucija.
Kada rizik raste?
Nijedno pojedinačno ponašanje ne može sa sigurnošću pokazati da će muškarac ubiti partnerku.
Međutim, istraživanja su identifikovala faktore koji se mnogo češće pojavljuju u slučajevima kada nasilje završi ubistvom.
U jednom od ključnih istraživanja Kembel i njenih saradnika analizirani su slučajevi 220 žena koje su ubili partneri i upoređeni sa 343 žene koje su preživele partnersko nasilje.
Jedan od najvažnijih faktora bio je pristup oružju.
Kada je nasilni partner imao pristup vatrenom oružju, verovatnoća da nasilje završi ubistvom bila je više od pet puta veća.
Ranije pretnje oružjem i pretnje ubistvom takođe su bile snažno povezane sa povećanim rizikom od femicida.
Drugi važan faktor bio je raskid ili razdvajanje.
Istraživanje je pokazalo da su žene koje su se odvojile od partnera nakon zajedničkog života bile u većem riziku da budu ubijene nego žene koje su ostale sa nasilnim partnerom.
Rizik je bio posebno visok kada je partner prethodno ispoljavao jak stepen kontrole nad ženom.
Kembel posebno izdvaja kombinaciju nekoliko faktora: žena je napustila partnera, partner poseduje oružje i ranije joj je pretio smrću.
To ne znači da razdvajanje izaziva nasilje.
Međutim, kada nasilje i kontrola već postoje, period tokom kojeg žena pokušava da ode može biti posebno opasan.
Kembel ističe i pretnje počinioca samoubistvom.
Prema njenim podacima, u Sjedinjenim Državama najmanje 30 odsto muškaraca koji ubiju partnerku potom izvrši samoubistvo.
Kada se nasilje doživljava kao način da se 'vrati autoritet'
Intervjui koje je Di Marko vodio sa muškarcima koji su ubili partnerke pokazuju i kako oni sami objašnjavaju svoje postupke.
Mnogi ne opisuju nasilje kao gubitak kontrole ili trenutni ispad.
Naprotiv, govore o osećaju da im je uskraćeno nešto što smatraju svojim pravom u vezi.
"Poštovanje, vernost, autoritet...", kaže Di Marko.
U takvom načinu razmišljanja nasilje se predstavlja kao odgovor na ono što počinilac doživljava kao nepravdu ili povredu svojih prava, bilo da je reč o sukobu, odbijanju ili odluci partnerke da ode.
"Prelazak od ideje 'izgubio sam kontrolu' ka ideji 'ispravio sam nepravdu' jedan je od najdoslednijih i najizazovnijih nalaza u mojim intervjuima", kaže on.
Prema njegovom mišljenju, to se ne može potpuno odvojiti od društvenih predstava o vezama i muškosti.
"Za većinu ovih muškaraca, ali i za mnoge druge ljude, nasilje funkcioniše kao resurs, način da se nadoknadi ili 'ispravi' ono što doživljavaju kao nepravdu", dodaje.
Jedno ubistvo na svakih deset minuta
Razmere problema femicida su globalne.
Prema novom izveštaju organizacije UN Women i Kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal (UNODC), tokom 2024. godine skoro 50.000 žena i devojčica ubili su intimni partneri ili članovi porodice.
To znači prosečno 137 žena i devojčica dnevno, odnosno približno jednu na svakih deset minuta.
Od oko 83.000 žena i devojčica koje su namerno ubijene te godine, 60 odsto ubili su partneri ili članovi porodice.
Kod muškaraca žrtava, samo 11 odsto ubistava počinili su partneri ili članovi porodice.
Procena rizika, a ne predviđanje ubistva
Poznavanje ovih faktora ne znači da je moguće predvideti koji će muškarac ubiti partnerku.
Ali može pomoći da se prepoznaju situacije u kojima žena živi pod povećanim rizikom.
Na tom principu zasnovan je i alat "Danger Assessment".
On sadrži 20 pitanja koja obuhvataju faktore kao što su eskalacija nasilja, pretnje ubistvom, pristup oružju, proganjanje, nasilna ljubomora, pokušaji davljenja, pretnje samoubistvom i odlazak od partnera nakon zajedničkog života.
Cilj alata nije da predvidi ubistvo, već da proceni nivo opasnosti za ženu koja već trpi nasilje.
Evropski institut za rodnu ravnopravnost (EIGE) danas preporučuje procenu rizika kao deo policijskog postupanja u slučajevima nasilja nad ženama.
Institut naglašava da institucije ne bi smele da posmatraju samo poslednji incident nasilja, već čitav obrazac ponašanja počinioca, uključujući kontrolu, pretnje, proganjanje, pristup oružju, eskalaciju nasilja i razdvajanje.
Takođe preporučuje da se u procenu uključi i način na koji sama žena procenjuje opasnost u kojoj se nalazi.
Za istraživače, upravo takva procena pruža institucijama priliku da reaguju pre nego što bude kasno.
"Postoji snažna društvena sklonost da počinioce zamišljamo kao čudovišta, potpuno drugačija od svih ostalih. Ali muškarci koje sam intervjuisao, u većini vidljivih aspekata, obični su ljudi. To je zabrinjavajuće, jer sugeriše da su uslovi koji proizvode ovakvu vrstu nasilja rasprostranjeni, a ne izuzetak", zaključuje Di Marko.
U istraživanju iz 2024. godine, Di Marko i njegove kolege analizirali su 205 zatvorenika u Buenos Ajresu: 68 osuđenih za femicid partnerke, 73 za ubistvo i 64 za druga nasilna krivična dela.
Nisu pronađene značajne razlike između grupa kada je reč o psihopatiji.
Počinioci femicida češće su prijavljivali psihološke teškoće i istoriju lečenja zbog problema sa mentalnim zdravljem ili zloupotrebe supstanci, ali rezultati nisu potvrdili postojanje posebnog psihopatološkog profila koji bi ih razlikovao od drugih.
"Nisam došao do zaključka da se počinioci uklapaju u jedan jedinstven i prepoznatljiv profil", kaže Di Marko.
Prema njegovim rečima, ono što ih pre razlikuje jeste način na koji se nose sa stresom, sukobima i odbacivanjem.