Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Ni danas se ne zna ko je odveo Ruždiju Šestovića


Arhivska fotografija, Majke Srebrenice u stalnoj potrazi za nestalima, Tuzla, foto Maja Nikolić
Muška Šestović svog je supruga Ruždiju posljednji put vidjela 1992. godine. Iz njihove kuće u Vlasenici odveden je 20. juna u večernjim satima.

Ko ga je odveo, Muška ni danas ne zna. Pamti da su joj samo rekli da ga odvode kako bi u policijskoj stanici dao izjavu. Nakon 18 godina kaže da joj je teško što je njezin muž imao tako tešku sudbinu i da joj je žao što joj najbliže komšije nisu htjele pomoći.

Muška Šestović ispričala je za RSE svoje sjećanje na dan kada je Ruždiju posljednji put videla:

„Šestović Ruždija, ja sam mu supruga Šestović Muška, odveden je iz moga stana u Vlasenici ’92. godine, 20. juna naveče. Nisam sigurna ko ga je odveo, pošto su bili naveče - kad su došli da ga vode bilo je 12 sati noću i imali su na sebi maske. Imali su i rukavice. Ja sam pretpostavljala dječaci iz Milića. Ja sam ih hvatala za ruke da ih uhvatim, rekla sam im da ih poznajem, ali se nisu dali da se otkriju. I rekli su mi da ga vode samo dok je policijski čas da uzmu izjavu od njega zašto smo mijenjali stan za Kladanj, i da su odveli Marinka Pepića - odveli su njega prvo, što smo sa njim mijenjali stanove. I rekli su da je policijski čas i da će ga vratiti za sat vremena. Ja sam cijelu noć čekala, ali nisu ga vratili. Tražila sam pomoć od sviju Srba koje sam znala - da mi pomognu da ga vratim. Sutradan sam našla jednog Srbina koji će me odvesti kod jednoga Sokanovića, aktivnog milicionera, da mi kaže on. Dala sam tome Sokanoviću pare i zlato, našla sam ga u Taiba milicionera stanu. On je uselio u Taibov stan u Vlasenici. Kad sam tu došla dala sam zlato i pare da ga otkupim. Prvo je on rekao da ne zna moga muža, taj Sokanović. Nazvao je SUP da vidi jesu li u SUP-u. Kad je nazvao, skuhala je njegova žena meni kafu - i da ja čekam. Ja sam sačekala sa
Šestović Ruždija odveden je iz stana u Vlasenici ’92. godine, 20. juna naveče. Nisam sigurna ko ga je odveo, pošto su bili naveče - kad su došli da ga vode bilo je 12 sati noću i imali su na sebi maske...
kafom, kao navodno za pet minuta oni će meni javiti je li moj muž u SUP-u. Kasnije je Sokanović ponovo nazvao SUP, rekli su da je moj muž tu. Rekao mi je sutradan da dođem. Ovijem je svima rekao da izađu kad je on vidio da sam donijela pare i zlato da mu platim da izvučem muža. Kad sam dala pare i zlato, oni su rekli sutradan da dođem u SUP da ja njega vidim i da mu donesem da jede. Kad sam došla, donijela sam da jede, kako su mi rekli, u jednu plastičnu flašu malo mlijeka i hljeba sam donijela. Uveli su me gore i pustili su ga iz jedne sobe da ga vidim. Kad sam ga vidila, on je teško pričao. Samo mi je rekao - Nećemo mi preživiti, preživiće nam djeca! I drugi mu je milicioner rekao, jedan me vodio naprijed, jedan pozadi, ja sam bila u sredini: „Pazi, Ruždija, nemoj svašta pričati snima se iznad vrata.“ Samo mi je rekao: „Ima tamo u tim sobama k’o sardine su, onesvješćuju se jedan od drugoga.“ To sam sve tada čula. Poslije, do nekoliko dana pitao me Sokanović: „Mi ga ne možemo pustiti, ali ga možemo prebaciti u zatvor, pa da napišem u jednu svesku da ga ne smije niko tući, pa prva razmjena kad bude razmijenićemo ga.“ Kao što sam ja to platila. Kasnije su ga prebacili u zatvor iznad suda. E onda sam ja nosila njemu mjesec dana hranu - i svaki dan sam se viđala sa njim. Ali drugijem nisam mogla da pomognem, tim dječacima koji su bili, samo sam im bacala cigare. Posljednji put sam ga ja vidila u julu. E tada su i nas zarobili. Kad su nas pohapsili, više nisam ga vidila. Samo sam čula za njega kad su mi ovi dolazili Sokanovići gore u zatvor - i jedan Mladen, Čungi ga zovu. Kad su oni došli, oni su mi samo poruke donosili. I tud mi je sestričina odvedena od mene - 19 godina joj, Ibišević Vahreta, Vahda je zvali. Tu smo se posljednji put vidile. I kad smo mi ostali u Sušice, kad su nas poslije razmjenjivali iz Sušice, čula sam da je moj muž prebačen na Pelemiše, dalje ništa ne znam. Ta cura ostala, ostalo nam je 13 cura onima u rukama. Mi smo prešli vamo za Kladanj - i otada... Samo kad nekoga puste od te djece sa Pelemiša ja sam čekala u Živinicama... I više nisam znala. Teško mi je što je tako preživio, što se tako to sve desilo.“

*****
Pročitajte i ovo:
Zapis o Srebrenici Amela Emrića obići će svijet
Majke Srebrenice i Žene u crnom: Stradanja se ne smiju zaboraviti
Ukopana 31 bošnjačka žrtva zločina iz Bratunca
Daleko od istine o zločinima
  • 16x9 Image

    Maja Nikolić

    Novinarstvom se bavi od 2006. godine nakon završenog studija žurnalistike u Sarajevu. Dopisnica je RSE iz Tuzle od 2007. Bavi se najviše socijalnim, političkim i temama ratnih zločina. Često govori o pravima manjina i marginaliziranih skupina, posebice djece. Dobitnica je nagrade UNICEF-a za promicanje prava djece.

XS
SM
MD
LG