Dostupni linkovi

Vanredna vijest
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome da li funkcioniše regionalno tržiste knjiga. Sagovornici su bili Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga iz Beograda, i Damir Uzunović, direktor knjižarsko-izdavačke kuće Bybook iz Sarajeva.

Bilo je reči o tome da li publika prihvata kao domaće pisce iz drugih država u regionu, da li knjige slobodno cirkulišu, koji su savremeni pisci regionalne zvezde, koliko je interesovanje za pisce koji su važili za klasike u bivšoj Jugoslaviji, o značaju regionalnih nagrada za književnost, o tome da li su sajmovi knjiga mesta kulturne razmene, kao i tome ima li satire u regionu nakon gašenja splitskog Ferala.

Omer Karabeg: Da li se u Srbiji književnici iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore doživljavaju kao domaći pisci?

Dejan Ilić: Ja bih rekao da da jer je broj knjiga pisaca iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, koje se pojavljuju u Srbiji, toliki da oni u ovdašnjem književnom sistemu funkcionišu kao domaći pisci.

Omer Karabeg: A šta je piscima iz Slovenije, Makedonije i sa Kosova, ako upšte ima tih prevoda?

Dejan Ilić: Problem je prevođenje, jer su troškovi objavljivanja pisaca, koje ne morate da prevodite, mnogo manji nego kada radite prevode, tako ima nešto pisaca iz Slovenije, iz Makedonije manje, a, što se tiče Kosova, ne znam da je išta prevdeno u skorije vreme.

UZUNOVIĆ: U ovom trenutku se izdavači iz Hrvatske, poput VBZ-a, Profila ili Algoritma, naprosto utrkuju da objave ono što je najbolje među mlađom ili srednjom generacijom bosanskohercegovačkih pisaca. Nešto se slično dešava i u Srbiji.
Damir Uzunović:
Bosna je poseban slučaj. Nedeostaju nam urednici, dobri izdavači, timovi koji se profesionalno bave proizvodnjom knjige, tako da naši pisci uglavnom bježe is Bosne i draže im je da svoje knjige objave kod izdavača iz Hrvatske i Srbije. U ovom trenutku se izdavači iz Hrvatske, poput VBZ-a, Profila ili Algoritma, naprosto utrkuju da objave ono što je najbolje među mlađom ili srednjom generacijom bosanskohercegovačkih pisaca. Nešto se slično dešava i u Srbiji. To, naravno, raduje jer govori o važnosti onoga što se piše u Bosni i Herecegovini, ali ostaje tužan osjećaj da mi nemamo ono što treba da čini jedno nacionalno izdavaštvo.

Književne zvezde


Omer Karabeg: Da li postoje regionalni hitovi, knjige koje su popularne u gotovo svim delovima regiona?

Dejan Ilić: Naravno da imate pisce sa prostora bivše Jugoslavije koji su podjednako čitani i popularni i u Bosni i Hercegovini, i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori, dakle u državama gde nema jezičkih barijera. Ali imate i nešto drugo na šta bih hteo da skrenem pažnju. Govorim iz vlastitog iskustva. Fabrika knjiga je odlučila da više ne štampa pisce koji su već objavljeni u Hrvatskoj. Dakle, ako se knjiga pojavi u Hrvatskoj, mi je nećemo objaviti u Srbiji jer smatramo da ne postoji nijedna administrativna prepreka da knjiga dođe u Srbiju i da se tu prodaje jednako kao i sve knjige srpskih izdavača.

ILIĆ: Jača tržista se štite, svako čuva svoje posed, hrvatsko tržište se štiti od srpskih izdavača, kao što se i srpsko tržište štiti od hrvatskih izdavača, a ovo slabije ili razoreno tržište, kakvo je tržište knjiga u Bosni i Hercegovini, trpi pritisak i s jedne i s druge strane.
Mi smo, recimo, ekskluzivno objavili knjige Dubravke Ugrešić i Viktora Ivančića, ali s tim knjigama ne možemo da uđemo na hrvatsko tržište, iako ne postoji nijedna administrativna prepreka za to. Naše knjige tamo ne mogu jer nema interesa za njih, niko ih ne želi. Zašto? Zašto što se jača tržista štite, svako čuva svoje posed, hrvatsko tržište se štiti od srpskih izdavača, kao što se i srpsko tržište štiti od hrvatskih izdavača, a ovo slabije ili razoreno tržište, kakvo je tržište knjiga u Bosni i Hercegovini, trpi pritisak i s jedne i s druge strane.

Damir Uzunović: To je tačno. Teritorija Bosne i Hercegovine je pretvorena u zonu različitih uticaja zbog toga što ne postoji jak centralni uticaj iz samog njenog bića koje čine tri naroda, tri jezika i tri kulture. Uostalom to je i razlog za sve političke i druge neuspjehe u Bosni i Hercegovini. Tačno je da sada nema više barijera, knjige prelaze granice. Međutim, dešava se ono o čemu je govorio Dejan. Ja mislim da bi izdavač koji je objavio jednog pisca iz regiona trebalo da ima takozvani sold right i za hrvatsko, i za srpsko, i za bosansko, i za crnogorsko govorno područje, a ne da se rade paralelna izdanja zato što nešto nije ekavica ili ijekavica, zato što nešto nije “naše“.

Dejan Ilić:
Hrvatskim piscima, koje smo mi objavili, nude se da te iste knjige objave u Hrvatskoj umesto da se obrate nama i kažu - mi bismo za Hrvatsku uzeli toliko i toliko primeraka, otprilike onoliko koliko bismo i sami odštampali kad bismo imali ugovor sa tim piscem. Polazi se od logike - zašto bih ja dozvolio da Fabrika knjiga napravi dobar posao kad taj isti posao mogu i ja napravim. Zato se i kaže: “To je ipak pisac iz Hrvatske i normalno bi bilo da ima izdavača u Hrvatskoj“. Pa, nije normalno. Taj pisac već ima svog izdavača i ta knjiga je dostupna. Ponavljam, ovde nije reč ni o kakvim zatvorenim granicama, etničkim ili nacionalnim antagonizmima, nego o golom, banalnom interesu koji se prećutno poziva na tu neku netrpeljivost, na sve one barijere koje su postojale do nedavno i kojih više nema, a koje se sada na veštački način održavaju kako bi se očuvao vlastiti zabran.

Omer Karabeg: Gospodine Uzunoviću, koji su, po vama, regionalni hitovi?

Damir Uzunović: "Možemo pričati o nekoliko autora koji se već godinama nameću kao književne zvijezde, kao pisci koji su čitani i u Srbiji, i u Bosni, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori. Svi mi znamo da je to Miljenko Jergović, da je to Dubravka Ugrešić, da je to Vedrana Rudan, da je to Aleksandar Hemon, Nenad Veličković, pa i moj kolega Goran Samardžić...", Foto: Midhat Poturović
Damir Uzunović:
Možemo pričati o nekoliko autora koji se već godinama nameću kao književne zvijezde, kao pisci koji su čitani i u Srbiji, i u Bosni, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori. Svi mi znamo da je to Miljenko Jergović, da je to Dubravka Ugrešić, da je to Vedrana Rudan, da je to Aleksandar Hemon, Nenad Veličković, pa i moj kolega Goran Samardžić, i on objavljuje, da tako kažem, u sve tri zone. Književnih zvijezda na ovom našem nebu ima, zaista ih ima sve više. Mi smo nedavno objavili roman Saše Stanišića “Kako vojnik popravlja gramofon“. To je jedna divna, vrlo potresna priča o događajima s početka 1992. godine u Višegradu. Saša Stanišić je kao četrnaestogodišnjak otišao u izbjeglištvo u Njemačku, pa naučio jezik, propisao na njemačkom i dobio stvarno nevjerovatne nagrade. To je knjiga koja najvljuje novu književnu zvijezdu na ovom prostoru.

Omer Karabeg:
Gospodine Iliću, za koje biste vi savremene književnike rekli da su regionalne zvijezde?

Dejan Ilić: Ne bih ja o tome zato što taj sistem zvezda promoviše ovo tržište koje se meni ne sviđa. Ja neću da budem deo toga. Ja mogu da vam kažem koje pisce ja volim da čitam. Za mene su to svakako Dubravka Ugrešić i Viktor Ivančić, a onda Aleksandar Hemon. Ovi pisci nisu regionalne zvezde, oni nadrastaju regionalni nivo, jer, kada kažete da je Aleksandar Hemon regionalna zvezda, da je Dubravka Ugrešić regionalna zvezda, vi njih svodite na meru koja je manja od njihove prave veličine.

ILIĆ: Kada kažete da je Aleksandar Hemon regionalna zvezda, da je Dubravka Ugrešić regionalna zvezda, vi njih svodite na meru koja je manja od njihove prave veličine. Dakle, to nisu regionalne zvezde, to su naprosto književne zvezde.
Dakle, to nisu regionalne zvezde, to su naprosto književne zvezde. Ako vaše pitanje ide ka tome da li postoje pisci iz ovog regiona, koji se u sve tri ili četiri države mogu prodati u više hiljada primeraka, onda to svakako postoji i takvih pisaca sigurno ima desetak. A to nije malo, to je zapravo jako mnogo. Ali, kada govorite o zvezdama, vi zapravo idete u prilog tržištu koje se već formiralo u Hrvatskoj i Srbiji, a koje je u Bosni i Hercegovini u nekakvom procesu formiranja, a ja bih voleo da se taj sistem tržišta raspadne, jer on radi protiv knjiga, a u prilog zvezdama i velikim tiražima. Biti književna zvezda, imati veliki tiraž svakako ne znači da je tu uvek reč o dobroj književnosti. Taj sistem zvezda vrlo često radi protiv dobrih pisaca. U Srbiji imate bar dve izdavačke kuće koje su uspele da jakim kampanjama nametnu pisce koji, zapravo, nisu vredni tiraža i prostora koji imaju. O tome govori i činjenica da oni nisu uspeli da pređu granicu i da uspeh, koji prave u Srbiji, naprave i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

Klasici i komercijalno izdavaštvo


Omer Karabeg: Ja ne govorim o tim piscima. Mene interesuju pisci koji imaju prolaz kod publike u regionu?

Dejan Ilić:
Razumem šta stoji iza vašeg pitanja, i tu se vi i ja slažemo. Ja smatram da ljudi na ovim prostorima i dalje mogu da komuniciraju, da i dalje dele sudbine, da ih i dalje tište isti problemi i da će pisci koji su u stanju da o tome dobro pišu biti čitani jednako u svim državama regiona. I obrnuto, pisci, koji na bilo koji način koriste prednosti isparcelisanih tržišta i jakih pozicija koje imaju unutar tih zasebnih tržišta, imaće samo lokalni uspeh i teško će uspevati da prodru u druge književne sredine.

Omer Karabeg: Postoji li interesovanje za pisce koji su bili klasici u onoj bivšoj Jugoslaviji - za Ivu Andrića, Miroslava Krležu, Miloša Crnjanskog, Mešu Selimovića, Oskara Daviča, Tina Ujevića, i da ne nabrajam?

UZUNOVIĆ: Puno se traže knjige Meše Selimovića i Ive Andrića. Na žalost, ne vjerujem da iko zna ostale pisce koje ste pomenuli, ni Ujevića, ni Daviča, ni Crnjanskog
Damir Uzunović:
Puno se traže knjige Meše Selimovića i Ive Andrića. Na žalost, ne vjerujem da iko zna ostale pisce koje ste pomenuli, ni Ujevića, ni Daviča, ni Crnjanskog, ali sigurno da postoji veliko interesovanje za Mešu Selimovića i Ivu Andrića. Valjda je to mjera nostalgije onih ljudi koji više ne žive u Bosni, ali dolaze ovdje. Oni misle da te knjige moraju ponijeti sa sobom i da će čitajući ih tamo u nekom dijelu svijeta biti sa Bosnom. Mislim da je to osnovni razlog zašto se ta dva pisca traže. Međutim, imamo i živih klasika u koje bih ubrojao Mirka Kovača. On je ovdje vrlo aktuelan. Vrlo često dolazi u Sarajevo, toliko često da je rekao da mu je ovdje najbolje i da ne bi ni išao odavde.

Omer Karabeg: A postoji li interesovanje za Danila Kiša?

Damir Uzunović: Tu se čudne stvari dešavaju. Mislim da se izda mnogo više knjiga Danila Kiša nego što se one uopšte čitaju. Na osnovu mog iskustva, iskustva izdavača koji se ovim poslom bavi već 13 godina, nisam primijetio da se djela Danila Kiša baš nešto izuzetno traže.

Dejan Ilić: "Kad kažem da se ljudi ovde baš previše ne zanimaju za Miroslava Krležu, vi biste onda mogli da izvučete pogrešan zaključak da ljude u Srbiji ne zanima hrvatska kultura, ali njih isto tako ne zanima ni srpska kultura. Krleža ih ne zanima isto onoliko koliko ih ne zanima ni Miloš Crnjanski."
Dejan Ilić:
Srbija i tržište knjiga u Srbiji u ovom trenutku se ponaša kao tržište knjiga u bilo kojoj razvijenijoj zemlji gde postoji strašan pritisak komercijalnog izdavaštva. Nema više klasika. To sve zavisi od školskog obrazovanja. Da li će Miroslav Krleža biti u Srbiji klasik ili ne, to više ne zavisi od knjižarskog učinka nego od toga šta se uči u školama. Hoću da kažem da Miroslav Krleža prolazi u knjižarama u Srbiji jednako kao srpski klasici. Miroslav Krleža i Miloš Crnjanski ne mogu da se bore sa knjigama Dena Brauna ili sa romanima o Hariju Poteru. Nije stvar u tome da li ovde nekoga zanima nekakav, uslovno rečeno, hrvatski, bosanskohercegovački ili crnogorski klasik, nego u tome da je tržište knjiga pod jakim pritiskom izdavaštva koga prate jake marketinške kampanje. Kad kažem da se ljudi ovde baš previše ne zanimaju za Miroslava Krležu, vi biste onda mogli da izvučete pogrešan zaključak da ljude u Srbiji ne zanima hrvatska kultura, ali njih isto tako ne zanima ni srpska kultura. Krleža ih ne zanima isto onoliko koliko ih ne zanima ni Miloš Crnjanski. A ljudi, koji se ozbiljno bave književnošću i koji će napisati ozbiljnu studiju o Milošu Crnjanskom, svakako će pročitati i Miroslava Krležu, jer naprosto to ide jedno s drugim. Ako hoćete da razumete jednu književnost, jedan njen period, ne možete čitati Crnjanskog bez Krleže. Ljudi koji se time stručno bave čitaju i jedno i drugo i treće, a publika je sklona da kupi ono o čemu je slušala na televiziji ili na radiju, što je videla na filmu.

Damir Uzunović:
Ja sam siguran da danas u regionu imamo mnogo više čitalaca nego prije 15, 20, 30 godina. Tada je književnost imala posebno mjesto u obrazovanju, imala je ekskluzivitet, biblioteke su bile hramovi, pisci su gostovali po školama, već su za života postajali klasici. Danas toga više nema, ali ima više čitalaca. Ja neću da ružim te strašne, komercijalne u kojima nema ništa, kao što su, recimo, romani Den Brauna, jer znam da ima ljudi koji su u životu pročitali samo tu knjigu, a i to je nešto. Imamo, dakle, apsurdnu situaciju, književnost je lošija, a čitalaca je sve više. To je, nažalost, svjetski trend.

Obesmišljene nagrade


Omer Karabeg: Postoje i regionalne nagrade za književnost. Pomenuo bih nagradu “Meša Selimović“ koja se dodeljuje u Tuzli, zatim obnovljenu Njegoševu nagradu u Crnoj Gori koja se takođe odnosi na pisce iz regiona. Koliki je značaj tih regionalnih nagrada?

UZUNOVIĆ: Ja svake godine redovno prisustvujem dodijeljivanju nagrade “Meša Selimović“ i svaki put imam osjećaj da se tu dešava nešto važno za pisce, izdavače, za književnost uopće.
Damir Uzunović:
Ja svake godine redovno prisustvujem dodijeljivanju nagrade “Meša Selimović“ i svaki put imam osjećaj da se tu dešava nešto važno za pisce, izdavače, za književnost uopće. Obično dobar roman dobije nagradu. Ljudi se tu susreću, druže, izdavači love neke nove knjige. Svake godine atmosfera je sve bolja. Prije pet-šest godina izdavači iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne su se gledali onako malo podozrivo, svako je sjedio za svojim stolom, ostajali su po dan, najviše dva, sada sjede zajedno, razmjenjuju informacije, druže se. Mislim da je to veliki napredak u onome što se zove regionalna saradnja.

Dejan Ilić: Damir mi je sada skrenuo pažnju na jednu stranu tih regionalnih nagrada o kojoj nisam razmišljao. Ako je njihov učinak da se ljudi okupe, porazgovaraju, razmene iskustva, budu bliži jedni drugima, onda one svakako imaju smisla. Ali ako me pitate da li te nagrade imaju neki značaj za život knjige, ja bih rekao da, na žalost, nemaju. Dva su razloga za to.

ILIĆ: Recimo, najprestižnija nagrada u Srbiji za književnost, NIN-ova nagrada za roman godine, je potpuno besmislena. Ona je besmislena zato što je dobijaju knjige koje ništa ne vrede.
Prvi je što književne nagrade, koje se dodeljuju u državama regiona, zapravo više ništa ne vrede. One su obezvređene i načinom kako se dodeljuju i delima koja se nagrađuju. Recimo, najprestižnija nagrada u Srbiji za književnost, NIN-ova nagrada za roman godine, je potpuno besmislena. Ona je besmislena zato što je dobijaju knjige koje ništa ne vrede. Nekada ste mogli da računate da će knjiga, koja dobije tu nagradu, imati znatno veći broj čitalaca, a danas se događa da nagrađeni roman ne uspe da dođe ni do drugog ili trećeg izdanja. Pošto su nacionalne književne nagrade obezvređene, onda ljudi sa nekakvim podzorenjem gledaju i na nagradu koja obihvata ceo region, jer su već naučeni da književne nagrade više toliko i ne vrede.

Drugi problem je što nagradu “Meša Selimović“ dodeljuju oni isti ljudi koji su mahom bili u žirijima nacionalnih nagrada koje vise nisu prestižne kao što su nekada bile. Za mene bi bilo super kada bi tu nagradu dodeljivali ljudi koji nisu učestvovali u unižavanju i obesmišljavanju nagrada kao što je to slučaj u Srbiji i Hrvatskoj, za Bosnu i Hercegovinu ne znam, ali za Srbiju i za Hrvatsku bih mogao sasvim pouzdano da kažem da te nagrade nemaju previše smisla. Ako su te nagrade obesmišljene, onda je jako teško nametnuti jednu regionalnu nagradu kojoj će ljudi verovati.


Banana books


Omer Karabeg: Da li sajmovi knjiga, a oni postoje i u Beogradu, i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Podgorici i još nekim gradovima u regionu, funkcionišu kao mesta regionalne kulturne razmene?

UZUNOVIĆ: Mislim da su se sajmovi knjiga, umjesto da budu izložbena mjesta, gdje se vidi produkcija, gdje se o knjigama priča, gdje se prave promocije, pretvorili u vašare.
Damir Uzunović:
Ne bih baš rekao da je to tako. Ipak je to parada onih koji su na svom terenu dočekali šansu, koja im se pruža jednom godišnje, da se reklamiraju, prodaju, što brže vrate novce i nastave dalje da žive. Mislim da su se sajmovi, umjesto da budu izložbena mjesta, gdje se vidi produkcija, gdje se o knjigama priča, gdje se prave promocije, pretvorili u vašare. I pored toga što na sajmovima sretnete ljude koji su vam dragi, koji se profesionalno bave svojim poslom, koji se zaista razumiju u izdavaštvo, sve više je onih koji na knjigama dobro zarađuju. Mi ih zovemo banana books, to su oni koji u kutijama za banane prevoze knjige tamo i ovamo preko svih granica. Njima je svejedno kakve će knjige biti izložene na štandovima, bitno im je samo da uhvate kupca.

Dejan Ilić: Nema mnogo posetilaca na sajmu u Beogradu koji će obići štandove izdavača iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili Crne Gore. Prvo zato što ti štandovi nisu najpristupačniji, a drugo zato što ljudi ne ne dolaze na sajam da bi se upoznali sa književnom produkcijom u regionu. Naravno, na nivou ljudi koje se time profesionalno bave, znači pisaca, izdavača, urednika, prevodilaca, koji obilaze sajmove, neka razmena svakako postoji. Međutim, ako ste izdavač iz druge države teško ćete doći do većeg broja čitalaca time što ćete svoje knjige izložiti na sajmu knjiga u Zagrebu, Beogradu ili Sarajevu. Ustalom retko kad ćete videti da neko reklamira sajam kao mesto gde će ljudi moći da se informišu o onome što se događa u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji ili Crnoj Gori. Opet kažem, nije to zbog nekakve netrpeljivosti, ili zbog nekih granica. Razlog je u činjenci da je tržiste malo, da broj ljudi koji su spremni da potroše novac na knjige nije veliki, pa se sajam usmerava prema domaćim knjigama. Dakle, kad je reč o beogradskom sajmu, a tako je i ostalim sajmovima, ceo sistem je usmeren tako da ljudi najviše novca potroše na štandovima izdavačkih kuća iz Srbije, dok će drugi dobiti vrlo malo prostora.

Omer Karabeg: Imam utisak da je satira u regionu nekako zamrla nakon gašenja splitskog Ferala. Da li sam u pravu ili grešim, vi imate mnogo bolji uvid u književnu produkciju u regionu.

Damir Uzunović: Htio bih da vam kažem da ste u krivu kad smatrate da satire nema. Satire, hvala bogu, ima i ne može je niko ukinuti. Ona itekako ima svoje mjesto. Shvatam vaš žal za Feralom, ali satire nije nestalo sa nestankom Ferala. Satira je način da se borimo s ovom stvarnošću koja i dalje nije vesela, posebno ova naša u Bosni gdje proizvedemo toliko ružnih stvari da ih možemo i izvoziti.
ILIĆ: Ja mislim da je gašenja Ferala jedan od najmučnijih događaja koji su se zbili na ovim prostorima u posljednjih nekoliko godina. Nestanak Ferala zaista deluje kao nekakva elementarna nepogoda iza koje ostaje pustoš. Međutim, iako više ne postoji, Feral nije zbrisan

Dejan Ilić: Ja mislim da je gašenja Ferala jedan od najmučnijih događaja koji su se zbili na ovim prostorima u posljednjih nekoliko godina. Nestanak Ferala zaista deluje kao nekakva elementarna nepogoda iza koje ostaje pustoš. Međutim, iako više ne postoji, Feral nije zbrisan. Ljudi iz Ferala nastavili su da pišu u drugim kontekstima, a njegov trag se čuva u podlistcima dnevnih novina poput Betona u beogradskom Danasu koji potpuno svesno i namerno nastavlja feralovsku tradiciju. Da li ima satire? Mislim da ima. Da li je to dovoljno smešno i lucidno kao što je to bilo u Feralu? Šta ja znam. Ne mogu svi biti jednako talentovani i jednako uspešni. Ali, ako se ne smejete stvarima koje se ovde događaju, onda morate ili da poludite, ili da se ubijete. Dakle, morate se smejati, nemate drugog izbora. Ja mislim da se ljudi i dalje uspešno šale na račun gluposti ovdašnje vlasti.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG