Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Daleko od istine o zločinima


Memorijalni centar Potočari u Srebrenici, 31. mart 2010
Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je dokle se stiglo u suočavanju sa istinom o zločinima počinjenim u poslednjem ratu na prostoru bivše Jugoslavije. Sagovornici su bili Janja Beč, sociolog koja se bavi istraživanjem zločina i genocida u tom ratu, i Lino Veljak, profesor Filozofskog fakuleta u Zagrebu.

Razgovaralo se o tome kako domaći akteri nastoje da relativizuju činjenice o zločinima koje je utvrdio Haški tribunal, o simetriji u zločinima koju uvek traže oni koji su počinili najviše zločina, zašto u Deklaraciji o Srebrenici koju je usvojila Skupštine Srbije nije pomenuta reč genocid, u kojoj meri je stav da se u odbrambenom ratu ne mogu počiniti zločini blokirao u Hrvatskoj suočavanje istinom o vlastitim zločinima, o udžbenicima istorije koji mladoj generaciji nude lažnu sliku o nevinosti vlastitog naroda, kao i tome koliko će još proći vremena dok ljudi počnu da osećaju stid nad zločinima koje su počinili pripadnici njihovog naroda.

Omer Karabeg: Imam utisak da bi, da nije Haškog tribunala, proces suočavanja sa vlastitim zločinima počinjenim u nedavnom ratu bio na nuli. Čini mi se da se domaći akteri više trude da relativizuju činjenice o zločinima koje je utvrdio Haški tribunal nego da sami progovore o vlastitoj odgovornosti.

Janja Beč: Ja izuzetno poštujem Haški tribunal zato što je on za mene pre svega jedna istorijska kategorija. To je prvi sud koji sudi ratne zločine i genocid, a nije vojni. I u tom smislu ja mu opraštam sve njegove greške koje su nastale iz nepostojanja bilo kakvog prethodnog iskustva. Ja mislim da se je Haški tribunal od početka, uz neke izuzetke, držao vrlo visokih kriterijuma i standarda međunarodnog krivičnog prava i da je otvorio je prostor da domaći sudovi počnu da se bave ratnim zločinima. Bez Haškog tribunala suđenje ratnim zločinima ne bi bilo moguće.
Da nije bilo Haškog tribunala, suočavanja sa zločinima bi došla vjerojatno tek za nekih 50, 100 godina ili možda nikad..... Haški tribunal je omogućio da proces suočavanja sa zločinima krene odmah, ne na nivou margine, ne na nivou takozvanih nacionalnih izdajnika i izdajnica, nego na jednom relevantnom nivou.


Lino Veljak: Da nije bilo Haškog tribunala, suočavanja sa zločinima bi došla vjerojatno tek za nekih 50, 100 godina ili možda nikad. Turci se primjerice ni danas ne žele suočiti sa genocidom koji je počinjen početkom Prvog svjetskog rata nad Armencima. Zašto? Zato jer u Turskoj nisu uspostavljeni čvrsti fundamenti demokratskog društva, pogotovo nema civilnog društva. U svakom slučaju Haški tribunal je omogućio da proces suočavanja sa zločinima krene odmah, ne na nivou margine, ne na nivou takozvanih nacionalnih izdajnika i izdajnica, nego na jednom relevantnom nivou koji je omogućio da obaveza suđenja zločina, počinjenih na vlastitoj strani, postane jedan od bitnih preduvjeta evropskih integracija svih zemalja koje su bile zahvaćene ratom.

Omer Karabeg: Kad treba osuditi vlastiti zločin, odmah se kaže - a šta su radili drugi. Čim se pomene Srebrenica, odmah se kaže - a šta ćemo sa zločinima nad Srbima. Uvek se traži simetrija zločina. Deklaracija o Srebrenici dobila je potreban broj glasova u Skupštini Srbije samo zato što je obećano da će nakon toga odmah biti usvojena deklaracija o zločinima nad Srbima.
Janja Beč: To je svesni ili nesvesni, namerni ili nenamerni proces relativiziranja. Zašto se to radi? Niko ne voli da bude bad guy, niko ne voli da bude loš. Ovu našu situaciju u regionu, kada kažem region mislim na prostor bivše Jugoslavije, otežava to što su zločini bili izuzetno okrutni . Ta okrutnost, ta surovost šokirala je ne samo svet, nego i nas same. Porodice su se raspadale, pre svega one nacionalno mešovite, ali ne samo one. Profesor Veljak je pomenuo da se genocid nad Jermenima u Otomanskoj imperiji, koju je nasledila Turska, i danas poriče. S druge strane imamo Nemačku koja je prošla kroz proces suočavnja u vezi sa holokaustom, imamo Južnu Afriku, gde je došlo do suočavanje posle aparthejda, imamo i Kambodžu gde tek sada, posle 30 i više godina nakon genocida u kome je stradalo dva miliona ljudi, počinju sudski procesi.

Omer Karabeg: U Hrvatskoj je proces suočavanja sa vlastitiim zločinima dugo bio blokiran stavom da se u odbrambenom ratu ne mogu počiniti zločini. Gospodine Veljak, da li taj stav još uvijek ima pristalica u Hrvatskoj?
Lino Veljak: Taj stav nesumnjivo ima pristalica, i to ne samo na marginama političkog ekstremizma. Međutim, kontekst u kojem se nalazi Hrvatska, to jeste put u evropske integracije, jeste ono što onemogućuje da to uvjerenje dobije veći prostor u javnosti i da se i dalje nameće kao dominantan stav. Mislim da ta pozicija nije dominanatna, ali je izrazito jaka. Ako pogledamo školske udžbenike koji se bave tom temom, onda ćemo vidjeti da se iz nekih može implicitno iščitati zaključak da u obrambenom ratu, ono što se kod nas zove Domovinski rat, nije moguće činiti zločine.
Deklaracija o Srebrenici je samo jedno otvaranje vrata za dalje procese suočavanja koji treba da daju odgovor kako nam se to desilo, kako je došlo do operacije “Krivaja“ u kojoj je, prema izveštaju komisije RS iz 2005 godine o događajima u Srebrenici jula 1995. godine, učestovalo preko 20.000 vojnika i policajaca.


Omer Karabeg: Kako gledate na činjenicu da je Skupština Srbije ovih dana usvojila Deklaraciju o Srebrenici bez pominjanja reči genocid?

Janja Beč: Ja tu imam dvostruki osećaj. S jedne strane, mislim da je jako dobro što se na političkom nivou prekinulo ćutanje o Srebrenici i što je paralament Srbije uspeo da sa jednim ili dva glasa više usvoji tu deklaraciju. S druge strane, to je samo jedno otvaranje vrata za dalje procese suočavanja koji treba da daju odgovor kako nam se to desilo, kako je došlo do operacije “Krivaja“ u kojoj je, prema izveštaju komisije Republike Srpske iz 2005 godine o događajima u Srebrenici jula 1995. godine, učestovalo preko 20.000 vojnika i policajaca. Ta akcija je počela u martu, a ne u julu kada se dogodio genocid u Srebrenici. Taj je izveštaj je bio dostupan, pa je posle nestao.

Izostaje politički raskid s prošlošću

Omer Karabeg: I sada se negira.

Janja Beč: To su pokreti napred i nazad. Ovo je sada proces regresije u Republici Srpskoj. Zašto? Prevelik je bio, tako da kažem, magnum crimen, prevelik je bio zločin, previše ljudi je direktno učestovalo na strani počinitelja. Generacija počinitelja je još živa, tako da proces priznavanja zločina ide izuzetno teško. U Nemačkoj je proces suočavanja sa holokaustom - proces koji je proistekao iz bića nemačkog naroda, a ne onaj koji su na vojnom sudu u Nirnbergu nametnule sile pobednice - počeo tek 1968. godine. Nosilac toga je bila druga generacija i ja se bojim da se mi ne možemo porediti sa Nemačkom zbog toga što je naša druga generacija otrovana mržnjom, mitologijom i pričama o tome da je srpski narod večito bio zrtve od 1389. do Jasenovca i poslednjeg rata. Recimo, u Istorijskom atlasu, koji je izdalo Ministarstvo obrazovanja Srbije, a koji od 1997. godine koristi 13 generacija učenika govori se samo o holokaustu koji je počinjen prema Srbima, uopšte se ne govori o holokaustu u njegovom pravom izvornom značenju. Ako vi 13 generacija odgajate na mržnji i na mitu o žrtvi, onda ste blokirali proces suočavanja sa istinom.

Lino Veljak: Nema suočavanja sa prošlošću bez ozdravljenja od onoga što je te zločine omogućilo, toleriralo ili čak poticalo, a što je ekvivalentno procesu koji se dogodio u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata, a to je denacifikacija. U našim okolnostima denacifikacija bi u Srbiji bila demiloševićevizacija, a u Hrvatskoj detuđmanizacija.
Lino Veljak: Ta deklaracija je kompromis između želje da se zadovolji međunarodnu zajednicu i nastojanja da se ne zamjeri onim snagama u Srbiji koje se zalažu za kontinuitet politike iz devedesetih godina i koje bi, možda, i pristale na zaborav tog perioda, ali se nipošto ne žele složiti sa nužnošću suočavanja sa mračnim stranama prošlosti, odnosno sa zločinačkim karakterom tadašnjega režima u Srbiji na čelu sa Slobodanom Miloševićem. S obzirom da današnje dominantne demokratske snage u Srbiji, iz razloga koji su po mom osobnom sudu promašeni, ne žele konfrontaciju s tim snagama, onda izostaje moralni, čak bi se moglo reći, i politički raskid s tom prošlošću. Pozadina cijelog problema je nešto što se ne odnosi samo na Srbiju nego na sve zemlje čije su oružane snage činile zločine u ratovima devedesetih godina. Riječ je o tome da suočavanja sa prošlošću nema bez ozdravljenja od onoga što je te zločine omogućilo, toleriralo ili čak poticalo, a što je ekvivalentno procesu koji se dogodio u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata, a to je denacifikacija. U našim okolnostima denacifikacija bi u Srbiji bila demiloševićevizacija, a u Hrvatskoj detuđmanizacija o kojoj je svojedobno kao o nužnosti govorio Ivo Banac, ali o kojoj danas nitko više ne govori jer se nekako, valjda, smatra da je taj proces završen smrću Franje Tuđmana. Izostanak tih procesa se onda iskazuje u polovičnim rješenjima, u poluisprikama i u istrajavanju one logike među običnim ljudima koji će, ukoliko su suočeni s dokazima, priznati da su počinjeni zločini i na njihovoj strani, ali će istog časa reći da su jednako takve, ako ne i 10 puta veće, zločine činili i oni drugi. Kada se u Srbiji spomene Srebrenica odmah će vas, ako ne mogu pronaći neki ekvivalentan zločin iz devedsetih godina, podsjetiti na Jasenovac, a kada se u Hrvatskoj počne govoriti o zločinima koji su učinjeni sa hrvatske strane u ratovima od 1991. do 1995. godine, istog časa ćete čuti reakciju: “Da, ali Srbi su u ovim ratovima učinili mnogo veće zločine“. I dok se s tom logikom ne raščisti, dok se ona ne marginalizira u glavama ljudi, dotle će proces duhovnog i moralnog, pa onda i političkog ozdravljenja zemalja i naroda, koji su bili involovirani u ove ratove, biti osuđen na neuspjeh.
Majke Srebrenice predstavljaju vrlo moćan glas žrtava koji razbija zonu ćutanja oko genocida. Zašto žrtve vrlo često ćute? Iz straha i zato što se stide svoje nemoći. Majke Srebrenice ne ćute - i to je jako dobro. Jer ćutanje je za počinice fantastično, njima je odlično, sve se zataška i gurne pod tepih.


Omer Karabeg: Gospođo Beč, Vi ste se jako mnogo se bavili žrtvama, posebno žrtvama Srebrenice. Rodbina srebreničkih žrtava je jako razočarana Deklaracijom Skupštine Srbije.

Janja Beč: Ako je neko izgubio 20 članova porodice, ako je ostao potpuno sam na svetu, ako se bori 15 godina i nema nikakav rezultat, to je potpuno normalna reakcija. U pitanju je iznevereno očekivanje da će patnja, a pogotovo ekstremna patnja koja je izazvana genocidom, biti priznata, da će ono što se desilo biti nazvano pravim imenom. Šta je tu pozitvno? Da žrtve ne ćute. Majke Srebrenice predstavljaju vrlo moćan glas žrtava koji razbija zonu ćutanja oko genocida. Zašto žrtve vrlo često ćute? Iz straha i zato što se stide svoje nemoći. Majke Srebrenice ne ćute - i to je jako dobro. Jer ćutanje je za počinice fantastično, njima je odlično, sve se zataška i gurne pod tepih. Ko je još u zoni ćutanja pored žrtava i počinilaca? Tu je i ćutljiva, indiferentna, ravnodušna većina, posmatrači koji su ćutali i nisu ništa učinili, čak i kad su mogli, da to spreče. Oni su najbrojniji. Postoji i četvrta grupa u zoni ćutanja - to su oni koji su pomagali da se neko spasi. Inače, ja potpuno podržavam stav majki Srebrenice da je u Deklaraciji trebalo da stoji reč genocid. Ali imam i nadu da će se to jednog ipak desiti.

Lino Veljak: Ratne zločine, posebno one najteže oblike ratnih zločina, nisu svi činili. To je činio statistički gledano zanemariv postotak ljudi koji su sudjelovali u ratovima. Međutim, velika većina ostalih, koji nisu prekoračili granice ratnih običaja, ne žele niti čuti da je među njima bilo zločinaca, i što je još stravičnije, čak se i oni, koji ni na koji način nisu sudjelovali u ratu, solidariziraju sa zločincima iz vlastitoga naroda i doživljavaju ih kao nacionalne heroje, kao junake, kao nove obiliće. Toga ima u svim sredinama. Dok se ne razumije da je krivnja individualna, a odgovornost kolektivna, bojim se da ćemo teško izaći iz začaranog kruga pripisavanja odgovornosti onima drugima i minimiziranja ili čak potpunog poricanja krivnje zločinaca iz vlastitog naroda i vlastite države.

Zločin države

Janja BečNeumann: Naravno da je genocid u Srebrenici zločin države.... Koliko samo treba logistike da za 36 ili 48 sati ubijete toliko ljudi koliko ih je ubijeno u Srebrenici. (Foto: Žarko Tomin)
Janja Beč: Tačno je da je krivica individualna, ali ne smemo zaboraviti da je genocid prema svim definicijama crime of state, zločin države. Zločin je individualan, ali ratni zločin i pre svega njegov ekstremni oblik - genocid uvek je zločin države. Poricanje genocida je također strategija države.

Omer Karabeg: A da li smatrate da je genocid u Srebrenici zločin države?

Janja Beč: Naravno da jeste. Pa, u izveštaju komisije Republike Srpske iz 2005. o događajima u Srebrenici govori se da je u tome učestvovalo preko 20.000 ljudi sa imenima i prezimenima. Koliko samo treba logistike da za 36 ili 48 sati ubijete toliko ljudi koliko ih je ubijeno u Srebrenici.

Lino Veljak: Naravno da je genocid po definiciji zločin države. Tu se, međutim, postavlja jedno drugo pitanje. Zločin pripada državi koja je taj zločin učinila, odnosno režimu koji je bio na vlasti dok je zločin činjen i taj zločin ostaje na državi dokle god ta država priznaje kontunitet s tim režimom. I tu su konzekvencije za ove naše situacije sasvim jasne. S jedne strane kaže se, na primjer, da današnja demokratska Srbija nije odgovorna za zločin u Srebrenici, zato što to više nije Miloševićeva Srbija, a s druge strane odbija se izvršiti diskontinuitet s tom zločinačkom državom, odbija se čak taj zločin imenovati genocidom, pa taj zločin i dalje ostaje nasljeđe države kao takve, iako
Da bi država mogla skinuti odgovornost za zločine prethodnog režima, ona se mora odreći kontinuiteta s tim režimom.
je izvršen pod drugim režimom. Dakle, da bi država mogla skinuti odgovornost za zločine prethodnog režima, ona se mora odreći kontinuiteta s tim režimom.

Janja Beč: To je izuzetno osetljivo pitanje i svi mi imamo osećaj krivnje, stida i ljutnje. Ali ja hoću da imam nadu. Ričard Goldston je na jednom predavanju u Dubrovniku 2006. godine rekao: “Jedan od razloga zašto su ovi ratovi bili tako surovi je taj što što ste bili toliko slični, što ste ustvari bili braća“. Ja hoću da verujem da ćemo naći snage da se okupimo. Mora postojati vizija. Pomenula sam one koji su spasavali. Ja znam da je jedna poznata glumica, ne mogu da joj kažem ime, 1992. spasila iz fočanskog zatvora jednu lekarku Bošnjakinju tako što je pozvala jednog srpskog generala. U Srebrenicu svake godine 11 jula dolazi 50.000 ljudi, ja to znam, ja idem tamo. Prošle godine prišla su mi dva potpuno nepoznata čoveka. Jedan mi je rekao: “Neka Alah čuva sve vas koji ste došli iz Beograda“, a drugi me je upitao: “Vi ste iz Vojvodine“? Ja kažem “Da“, a on će na to: “Vojvodina je majka koja nas je hranila“. Treba da se setimo i onoga što je dobro. Zašto se stalno sećamo samo zla? Naravno da o zlu treba govoriti, ali ja hoću da budem zastupnik radikalne nade da u ovom regionu postoji potencijal da se to zlo očisti iz nas, da prođemo kroz traumu i da se oslobodimo patnje, da naši odnosi ne budu zasnovani samo na Srebrenici i Jasenovcu, već i na oprostu i na molbi za taj oprost, da mi u Srbiji, srpski narod kome ja pripadam, kažemo da smo
Ja hoću da budem zastupnik radikalne nade da u ovom regionu postoji potencijal da se to zlo očisti iz nas, da naši odnosi ne budu zasnovani samo na Srebrenici i Jasenovcu, već i na oprostu i na molbi za taj oprost, da mi u Srbiji, srpski narod kome ja pripadam, kažemo da smo znali, da nam je žao i da se stidimo.
znali, da nam je žao i da se stidimo. Puno je ljudi na ovim prostorima koji imaju osećaj stida. Jako puno. Njima se ne daje mesto u medijima, njih se ne podržava. Molim vas, moj postdiplomski kurs u Dubrovniku “Ratni zločini, genocid i sećanja“ pohađalo je preko 200 studenata. Moja studentica Tanja Mrđa iz Banjaluke izašla je na kraju kursa pred svoje koleginice i kolege i rekla: “Ja sam bila jedna od onih koji su poricali, sada više ne poričem“. Dakle, nije sve crno-belo. Možda ja nisam u pravu, možda do suočavanja sa istinom neće doći ni za 50, ni za 100 godina, možda nikad, ali ja hoću da budem neko ko nosi radikalnu nadu i ko je zagovara.

Lino Veljak: Ne bih imao ništa dodati tomu što je rekla kolegica Beč. Možda će to biti za 50, možda za 100 godina, ali ima razloga za radikalnu nadu. Da bi se ta nada ostvarila nepohodno je da u zemljama, koje su sudjelovale u proteklim ratovima, prodre svijest da najprije treba izvaditi brvno iz svog oka, a potom govoriti o dlaci u tuđem oku. Pa čak i da je riječ o dlaci u vlastitom oku, nju treba najprije izvaditi kako bismo mogli ljudski živjeti, kako bismo mogli izaći iz začaranog kruga zla, osvete, zločina, straha i mržnje. I ja doista dijelim tu radikalnu nadu da ćemo svi zajedno kad-tad, što prije to bolje, izaći iz tog začaranog kruga.

Preporučujemo pročitajte i ovo:
Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o Srebrenici
Bez riječi "genocid" Rezolucija nepotpuna
Deklaracija o Srebrenici: Dan posle
Deklaracija o osudi zločina nad Srbima bez konkretnog efekta
U BiH tek predstoji suočavanje s prošlošću

Tesna deklaracija
Ko vodi anti-srpsku politiku?
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG