Dostupni linkovi

Most: Ide li Srbin rado u vojnike?


Vojska Srbije na masovnoj vakcinaciji u januaru 2021. godine u Beogradu

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji koje je supspendovano pre deset godina. Sagovornici su bili Aleksandar Radić, vojni analitičar, i Ivan Đurić, programski direktor nevladine organizacije Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji.

Razgovaralo se o tome zašto Ministarstvo odbrane do sada nije javno izašlo sa predlogom zbog čega ponovo treba uvesti tu obavezu, zašto se ne priznaje da se je dosadašnji model profesionalne vojske pokazao neuspešnim jer svake godine oko 1600 profesionalaca napušta vojsku, da li je tačno da dve trećine građana podržava ponovno uvođenje vojne obaveze, da li je to ustupak patijarhalnoj Srbiji, zašto mnogi posmatraju vojsku kao vaspitnu ustanovu koja treba da disciplinuje mlade i razvije kod njih patriotska osećanja i da li je ponovno uvođenje obavezne vojne službe populistički potez Aleksandra Vučića.

Bilo je reči i o tome kako se širi popaganda da je vojska Srbije pobedila NATO, zašto se vlast Srbije nikada nije izvinila ljudima koje je devedesetih godina slala u rat pod izgovorom da ih šalje na vojnu vežbu, kako se na uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji gleda u susednim zemljama gde ta obaveza ne postoji, zašto Dodik prisustvuje svakoj vojnoj vežbi u Srbiji, kao i tome da li je vlast već donela odluku o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka bez obzira što poziva na javnu diskusiju.

Omer Karabeg: Gospodine Radiću, vi se zalažete za ponovno uvođenje obavezne vojne službe. Koji su vaši argumenti?

Aleksandar Radić: Ja sam pripadnik srednje generacije, služio sam vojni rok i smatram da bi obavezno služenje vojnog roka doprinelo da se današnja mlada generacija malo disciplinuje. Njima je strana ideja obaveze prema državi, ne prihvataju sistem kolektivnih vrednosti. Naravno, ljudi liberalnijih pogleda će reći - pa šta, to nije strašno.

Ali problem je u tome što se na Balkanu pokazalo da nije moguće napraviti zamenu profesionalcima za nešto što predstavlja opštu obavezu, da nema mnogo entuzijazma kada snage, koje su na papiru predviđene za rezervu, treba da pomognu ljudima za vreme poplava ili požara. To je jedan deo priče.

Drugi je što se koncept profesionalizacije vojske u Srbiji, ali i u drugim zemljama iz našeg okruženja, nije pokazao uspešnim, U Srbiji se broj profesionalnih vojnika drastično smanjio, ljudi napuštaju vojsku jer nisu zadovoljni načinom na koji obavljaju službu. Činjenica je da iz Vojska Srbije odlaze profesionalni vojnici, a oni koji ostaju su prestari. Zakon im omogućava da ostanu u službi do 53. godine, dok je u NATO paktu limit 35. godina.

U ovom trenutku vojska Srbije nema kadar. Organizacija vojske, koja odgovara konceptu vojne neutralnosti na koji je Srbija jako ponosna, ne može opstati bez obnove vojničkog sastava. Vojska Srbije ili mora da uđe u radikalnu reorganizaciju koja će obezbediti realan broj profesionalaca ili mora da obnovi služenje vojnog roka.

Most, 30. maj 2021.
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:27:55 0:00
Direktan link

Prigovor savesti

Ivan Đurić: Ako se obavezni vojni rok uvodi zbog toga što je naša vojska neuspešna, onda to neko mora da nam kaže. Naravno da vlada nikada neće priznati da je naša vojska neuspešna jer stalno slušano priče da je najbolja, najlepša, najuspešnija i najbolje opremljena.

Međutim, kada govorimo o ovoj temi, prvo što se mora reći je da prema našem ustavu ne postoji obavezno služenje vojnog roka sa oružjem. Naš ustav priznaje prigovor savesti i od trenutka, kada je to ozvaničeno, velika većina ljudi se pozivala na prigovor savesti i služila vojsku civilno. Prigovor savesti se ne može eliminisati bez promene ustava, a za to je potreban referendum koji niko ne spominje.

Neophodno je da čujemo zbog čega se ovo sada radi i na koji način će da se sprovede. O tome ništa ne znamo. Nemamo predlog o kome možemo da razgovaramo - da li će to biti služenje od dve nedelje, tri meseca, šest meseci, godinu dana. Da li će ono biti obavezno samo za muškarce ili i za žene? Nemamo polaznu tačku za razgovor.

Omer Karabeg: Kritičari ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka kažu da je je to ustupak patrijarhalnoj Srbiji. I zaista, u patrijarhalnim sredinama se smatra da mladi čovek ne može postati zreo muškarac dok ne odsluži vojsku. Vojska je kao neki ispit muževnosti. U selima su priređivani ispraćaji regruta koji su često ličili na svadbe. Toliko je to bio važan događaj.

Aleksandar Radić: Tačno je da u Srbiji postoje snažne emocije vezane za ideju vojske. Ali mislim da je ozbiljnije pitanje - kako se percipira država. Kad god upoznam nekog čoveka imam običaj da ga upitam - gde si služio vojsku. Jer u praksi se pokazalo da ljudi koji u mladosti nisu imali dodir sa državom drugačije gledaju na državne strukture.

Verujem da Vojsci Srbije za popunu pasivnom rezervom nije potreban kompletan kontingent. Grubo rečeno, u jednoj generaciji imamo oko tridesetak hiljada mladića. Potrebe vojske nisu veće od trećine ako ne i manje od toga. Slažem se sa gospodinom Đurićem da nemamo relevantnih podataka za raspravu o uvođenju obaveznog vojnog roka. Niko neće da kaže - treba nam toliko i toliko vojnika. Sve je to vojna tajna, sve je to negde skriveno. Apsurd je što se dozvoljava da u državne ustanove, čak i u one koje se bave strogo bezbednosnim poslovima i gde se podrazumeva nošenje oružja, dolaze ljudi koji nisu odslužili vojni rok.

Vlast koja je na mesto ministra odbrane dovela čovjeka koji je izbegao služenje vojnog roka nema moralni osnov da traži od nekoga da sledi tu obavezu. Država mora da služenje vojnog roka učini zanimljivim i svrsishodnim. Mora da ubedi mlade ljude da to neće biti izgubljeno vreme u njihovom životu već da to ima svrhe. Međutim, sadašnju vlast želi na brzinu da uvede služenje vojnog roka tako da nas dovede pred svršen čin i kaže - to je gotova stvar.

Ivan Đurić: Slažem se da je u našoj tradiciji odlazak u vojsku bio jedan od glavnih trenutaka u životu, kao što je u svakoj generaciji rat bio neka glavna odrednica. Svaka generacija naših roditelja, dedova i pradova je ratovala. I zbog toga je u našoj prošlosti vojska bila toliko važna Ali mislim da oni koji danas imaju 18 godina i koji su rođeni u miru imaju pravo da maštaju da će ceo život provesti u miru.

Mislim da treba da se bavimo izgradnjom mira, a ne pripremama za rat: Ivan Đurić
Mislim da treba da se bavimo izgradnjom mira, a ne pripremama za rat: Ivan Đurić

Mislim da su neke evropske države uspele da to obezbede nekim svojim generacijama. Mislim da treba da se bavimo izgradnjom mira, a ne pripremama za rat. A što se tiče popune vojske, postoji mogućnost da se mladići, a i devojke, koji to žele prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka, a ne da se propisuje obaveza za sve bez ikakvog velikog razloga.

Dezerterstvo ili častan čin?

Omer Karabeg: Generacija koja je stasala za vojsku devedesetih godina ima vrlo negativno iskustvo sa vojskom. Deo omladine, posebno urbane, pobegao iz zemlje da bi izbegao slanje na front u Hrvatsku odakle su regruti stizali u mrtvačkim sanducima. Tada je policija jurila mladiće koji se nisu odazvali pozivu da idu vojsku. Oni su bili proglašeni dezerterima i mogli su da završe u zatvoru.

Aleksandar Radić: Srbija je imala vrlo negativno iskustvo građanskog rata za razliku od drugih delova bivše Jugoslavije koji su bili zahvaćeni borbom i gde su formirane oružane snage. To je bila složena politička igra koja je u velikoj meri kompromitovala ideju vojske u Srbiji. Da se odmah razumemo, onaj ko se nije odazvao mobilizaciji naravno da je po zakonu bio dezerter. Ali s druge strane, to je bio najnepopularniji rat koji je vođen otkako je Srbija postala država.

To je bio produkt politike koja je želela da javno mnjenje prilagodi sebi, a ne da prati realno stanje stvari. To se sada ponavlja u manje radikalnom obliku. Kad je od državnog vrha i predsednika Vučića inicirana ideja o obnovi služenje vojnog roka, onda su svi oni koji slede vlast krenuli u trku da dokažu kako mladi silno žele da idu u vojsku. Ne delim taj stav.

Danas mnogi u kafićima pričaju kako treba da se obnovi vojska, ali bi sami da izbegnu služenje vojnog roka. Imamo jednu novu generaciju u kojoj je snažan nacionalizam, mnogi zazivaju konačni obračun sa ovima ili onima iz komšiluka ili oslobađanje Kosova, ali oni ne bi išli u vojsku jer smatraju da su svojim srbovanjem dosta učinili. Obavezno služenje vojnog roka moglo bi kompromitovati i to ako u vojsku bude pozivana samo sirotinja, a ne i deca iz bogatih i privilegovanih porodica.

Ivan Đurić: Kad je reč o onome što se mladim ljudima dešavalo devedesetih, ja bih izbegavao eufemizme. Ljudi su navodno slati na vojne vežbe, a išli su na front u Vukovar. Država se nikada nije javno izvinila onima koje je pod izgovorom vojne vežbe slala u rat. Zloupotrebe koje su vršene početkom devedesetih su mrlja ne samo na vojsci nego i na državi i društvu.

Naravno da postoji trauma od prisilnih mobilizacija, a ono što se tada zvalo dezerterstvom bio je ustvari najčasniji čin koji je mladi čovek iz Beograda, Kragujevca ili Kraljeva mogao da učini. I danas postoji nepošten odnos vlasti prema javnosti. Propagira se obavezno služenje vojnog roka na osnovu potpuno nepotvrđenih anketa podrške, nijedan drugi podatak ne potvrđuje da postoji veliko interesovanje. Igra se na kartu tradicionalizma, pa se služenje vojske pokazuje kao neki mehanizam vaspitanja mladih ljudi. Ako vojska treba da ih vaspitava, hajde da ukinemo i porodice i škole. Ako su mladi muškarci jedini koje vojska treba da vaspitava, šta ćemo onda sa mladim ženama?

Govori se o izgradnji solidarnosti u društvu kroz služenje vojnog roka, o tome kako će vojska pomagati u slučajevima elementarnh nepogoda. Međutim, postoji mnogo drugih načina da se to postigne, samo što su oni komplikovaniji i nisu baš popularni. Verujem da nema dovoljno resursa, ni organizacionih, ni finansijskih da se uvede obavezno služenje vojnog roka. A čak i da se uvede, biće isto kao i sa kovid merama. One postoje, ali ih niko ne poštuje - od državnih organa do građana.

Militarizacija i susedi

Omer Karabeg: S obzirom da susedi Srbije nemaju obavezno služenje vojnog roka, da li se može očekivati da će odluka Srbije da ga ponovo uvede biti primljena sa podozrenjem?

Aleksandar Radić: Srpski primer bi mogao biti povod da se i kod njih otvori pitanje služenja vojnog roka. To je domino efekat. Kada Srbija napravi neki potez to ima reakciju u regionu. Srbija je, na primer, rešila problem lovačkih aviona i sada ima četrnaest MIG-ova 29.

U Hrvatskoj, gde se gotovo dvadeset godina čeka na odluku o kupovini lovačkih aviona, to je podstaklo zahteve da se to pitanje što pre reši, pa je ovih dana Hrvatska kupila francuske Rafale. U Bugarskoj je vrlo slična situacija. Oni su godinama odlagali kupovinu, ali kad su se odlučili za kupovinu F-16 kao jedan od razloga pominjalo se da je Srbija nabavila MIG-ove.

Kad je Srbija 2016. godine posle dugo vremena organizovala vežbu na kojoj su proveravane rezervne jedinice, Hrvatska je odmah naredila postrojavanje svojih rezervnih pukovnija.

Ivan Đurić: Naravno da ubrzana militarizacija Srbije ima odjeka svuda u okruženju. Nije dobro što se Srbija hvali da je u naoružanju lider u regionu. Šta ću ja sutra da kažem svojoj deci ako počne rat u našem regionu? S obzirom na nadmeno hvaljenje naoružanjem, nakon kojeg kao šlag na tortu dolazi uvođenje obaveznog služenja vojske, neću moći da kažem da nisam imao pojma da se sprema rat. Previše se zbog unutrašnjih političkih potreba podižu tenzije koje u jednom trenutku niko neće umeti da obuzda. To je moj najveći strah.

Aleksandar Radić: Vojsci Srbije je potrebno novo naoružanje. I Srbija i sve zemlje regiona uglavnom imaju sredstva ratne tehnike nasleđena iz bivše Jugoslavije. Modernizacija je neophodna. Ali problem je u načinu na koji se to prikazuje javnom mnjenju. Ciljevi su politički i propagandni.

Kad normalnu modernizaciju prikažujete kao stvar prestiža u regionu, hvalite se na sva usta da ste regionalna sila i jači od ostalih, umesto normalnih vežbi organizujete demonstraciju sile i sve to reklamirate na televiziji - onda se to doživljava kao trka u naoružanju i pretnja drugima.

Posebna stvar su izvori naoružanja. Srbija diverzifikuje nabavke. Kupuje oružje od Rusije i Kine što je razumljivo ako hoće da ima dobre odnose sa Putinom i Si Đinpingom, ali želi da kupi i američko naoružanje da bi pokazala da su nam i tamo prijatelji. Međutim, kada stigne ruska donacija vlast se time hvali, pa zemlje u regionu, koje su postale članice NATO pakta, to percipiraju kao pretnju. Ako nešto uradite na jačanju svoje vojske, ne mora to da bude prst u oko drugima.

Naravno da vojna neutralnost, za koju se opredelila Srbija, podrazumeva veće ulaganja u vojsku nego što to moraju da čine zemlje koje su članica nekog vojnog saveza. Ali to ne treba da prate bombastični naslovi u Informeru, Srpskom telegrafu i drugim tabloidima koji nas uveravaju da smo najjači. Tako je i sa uvođenjem obaveznog vojnog roka. Ne treba ga propagandno reklamirati nego o njemu ozbiljno pričati. Saslušati kritike i obrazložiti zašto je to potrebno, a ne slati poruke komšijama - mi smo jači od vas, pa vi sad vidite.

Šta ako zapuca…

Ivan Đurić: Znate šta je za mene najveći problem s tim vojnim vežbama. Gotovo na svakoj od njih se pojavljuje Milorad Dodik. Poenta je da tu zajedno budu predsednik Srbije i srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine. Time se želi pokazati da su država Srbija i Republika Srpska zajedno, da vojna moć reprezentuje i jednu i drugu. Na taj način se šalje poruka Bosni i Hercegovini, ali i međunarodnoj zajednici.

Sve je to u funkciji jačanja nacionalističkog naboja. Lako je probuditi nacionalistička osećanja, ali ih je teško kontrolisati. Pitam se šta će se desiti ako puške zapucaju negde u Mitrovici? Da li će onda vojska da se spusti do Ibra - takav je sentiment, takvo je očekivanje od vojske napravila propaganda. Vlast neće imati drugo rešenje nego da pošalje vojsku jer je tom propagandom sama sebe dovela u ćorsokak.

Mene zaista plaši ta propaganda, a siguran sam i većinu ljudi jer ona podiže nivo očekivanja od onih koji donose političke odluke. Da li će to biti Vučić ili sutra neko drugi manje je važno. Važno je da je nacionalistička propaganda stvorila očekivanja da će na svaki incident ta velika vojska, koja može da pobedi svakoga u regionu i koja je 1999. “pobedila” NATO, morati da reaguje. Zato bismo umesto propagande trebalo da imamo dijalog. Ponavljam, plašim se scenarija u kome će propaganda naše velike i jake vojske da se otme kontroli što bi nas ponovo moglo odvesti u rat.

Odluka je već doneta?

Omer Karabeg: Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, za čijeg je predsednikovanja suspendovano obavezno služenje vojnog roka, vidi u njegovom ponovnom uvođenju populistički Aleksandra Vučića.

Aleksandar Radić: Naravno da je reč o populizmu. To je deo opšteg trenda da se kroz pokazivanje mišića stvara slika o tome da mi imamo jake vođe. Možete to dovesti u vezu sa vrlo čestim nastupima Aleksandra Vučića koji priča o svojoj ličnoj hrabrosti. Deo tog dekora su i Aleksandar Vulin i mnogi drugi koji stalno paradiraju ispred ljudi u uniformama.

Rijaliti sa vojnom temom postaje sve snažniji i snažniji: Aleksandar Radić
Rijaliti sa vojnom temom postaje sve snažniji i snažniji: Aleksandar Radić

Rijaliti sa vojnom temom postaje sve snažniji i snažniji. Problem je u tome što dolazi nova generacija, neki novi klinci koji nemaju iskustvo nas starijih s ratom i sa svim strašnim stvarima koje su se dešavale devedesetih godina. Ta generacija je - to je moje lično viđenje - izrazito nacionalno opredeljena. Ona nema strah od ratova. A poruku o vojnoj moći oni shvataju ozbiljno.

Jedan od poslova koji u Beogradu najbolje ide je prodaja uniformi i vojnih amblema. U osnovnim školama dečaci nose majice sa amblemima jedinica Vojske Srbije i sa amblemima koji se vežu za sukob sa NATO paktom i za rat na Kosovu i Metohiji. Ponovo se piše istorija. Tvrdi se da je zaustavljena kopnena ofanziva NATO do koje nikada nije došlo. Nije dovoljno što je oboren jedan avion nego se širi priča da je oboren i strateški bombarder B-2, ali da se to se krije. Mediji su puni priča o veličanstvenom otporu Vojske Srbije.

Ivan Đurić: Ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka je apsolutno populistički potez. Nemamo nijednu informaciju za bilo kakvu ozbiljnu debatu o tome. Niko ne govori koliko će to trajati i koliko će koštati, odakle novac i ko će to da plati. U anketama postoji nekakva načelna podrška, ali prijava za vojsku nema. Niko se ne prijavljuje, a svi to podržavaju. Ako tražite primer populizma u Srbiji, onda je to najbolji.

Omer Karabeg: U zaključku, mislite li da će od iduće godine mladi ljudi ponovo morati u vojsku?

Aleksandar Radić: Mislim da je to već gotova stvar. Sve indicije koje stižu od zvaničnika ukazuju na to da je odluka već doneta. Jedini problem je rok. Mnogo toga je ukazivalo da je to 1. januar, ali mislim da je zbog tehničkih problema to odloženo za jun iduće godine.

Ivan Đurić: Nadam se da neće. Borićemo se da to ne bude obaveza. A čak i ako bude, mislim da će odziv biti minimalan ili nepostojeći i da će se sve pokazati kao jedan veliki debakl.

XS
SM
MD
LG