Dostupni linkovi

Polemika: Čija je Trepča?


U Mostu RSE razgovaralo se o tome zašto se pregovori između Srbije i Kosova nalaze u dubokoj krizi. Učesnici ovog polemičkog dijaloga bili su Borko Stefanović, bivši šef pregovaračkog tima Srbije u dijalogu sa Kosovom, i Azem Vlasi, savetnik ministra inostranih poslova Kosova.

Bilo je reči o tome da li se Beograd oslobodio Miloševićevog nasleđa, zašto kosovska vlada odbija da se razgovara o imovini koja se nalazi na Kosovu, da li je za vreme Miloševićevog režima Srbija preuzela kosovska preduzeća, da li Trepča pripada vladi Kosova ili je ona u većinskom vlasništvu Fonda za razvoj Srbije, da li je problem Trepče imovinsko-pravno ili državno pitanje, kao i o tome ko kome duguje – Kosovo Srbiji ili Srbija Kosovu.

Omer Karabeg: Da li je ovo najdublja kriza u odnosima između Beograda i Prištine od početka briselskih pregovora?

Borko Stefanović: Mislim da je kriza veoma ozbiljna, ali ne mislim da je najgora. Mislim da je mnogo veća kriza bila u leto 2011. godine, kada su prištinske vlasti pokušale na silu da zauzmu administrativne prelaze. Tada su bile barikade, bilo je nasilja, pa je KFOR intervenisao. Dobro je da nemamo reprizu tih događaja, ali je činjenica da je u sadašnjem trenutku došlo do zahlađenja odnosa i do situacije u kojoj se ispaljuju parole i upućuju teške reči sa obe strane. Ponovo se proizvoljno tumače sporazumi. Mislim da je pitanje čija je Trepča samo vrh ledenog brega koji pokazuje da i dalje postoji duboko nepoverenje.

"Ja sam, pored Čedomira Jovanovića, jedini koji se zalaže da se napravi korak više u regulisanju naših odnosa": Borko Stefanović
"Ja sam, pored Čedomira Jovanovića, jedini koji se zalaže da se napravi korak više u regulisanju naših odnosa": Borko Stefanović

Azem Vlasi: Mislim da je ovo najdublja kriza od potpisivanja Briselskog sporazuma. Događaji, o kojima govori gospodin Stefanović, bili su pre toga. Razgovori su sada u krizi. Spotičemo se oko mnogih pitanja. Mislim da toga ne bi bilo da su na početku razgovora definisane pregovaračke pozicije. Evo, koje su to pozicije koje je trebalo definisati pre početka razgovora. Prvo, da je to dijalog za normalizaciju međudržavnih odnosa između Kosova i Srbije.

Drugo, da se obe strane obavezuju da se jedna drugoj neće mešati u unutrašnje poslove. Treće, da se Srbija obavezuje da neće ometati konsolidaciju međunarodnog položaja Kosova i članstvo u međunarodnim organizacijama.

I četvrto, da se Srbija obavezuje da će pokrenuti postupak za brisanje Kosova iz svog ustava. I konačno, Srbija je trebalo da se obaveže da se odriče Miloševićevog nasleđa. Da se sa tih pozicija krenulo, razgovori bi imali mnogo više rezultata. Međutim, pošto Srbija stalno ponavlja da je Kosovo južna srpska pokrajina i da ga nikada neće priznati, onda je razumljivo što se stalno spotičemo u pregovorima.

Dodao bih i to da ova sadašnja vlast u Srbiji, koja je privrženija Miloševićevom političkom nasleđu nego ona prethodna, još više koči proces pregovora koji je na početku, u vreme kada su pregovarači bili Edita Tahiri i Borko Stefanović, ipak nekako krenuo.

Borko Stefanović: Gospodin Vlasi možda javno neće priznati, ali siguran sam da dobro zna da do dijaloga ne bi ni došlo da je postojao zahtev da pre početka pregovora obe strane moraju da se slože da je Kosovo nezavisna država. Mislim da u tom slučaju ne bi ni bilo pregovora. Jer proces pregovora je počeo odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i Evropske unije kojom je jasno naznačeno da se u pregovore ulazi bez prejudiciranja statusa Kosova. Postavljati takav zahtev u ono vreme, a pogotovo sada, mislim da je potpuno nerealno.

Međutim, vlada Aleksandra Vučića učinila je dosta u tom pogledu jer je pristala da kosovski zakoni važe na celoj teritoriji, da kosovski grb i zastava dođu i na sever Kosmeta i da se Srbi uključe u kosovske institucije. Ova vlada je uradila ono što vlast Borisa Tadića, u kojoj sam bio šef pregovaračkog tima, nije htela i nije smela da uradi. U tom smislu napravljen je značajan pomak koji se ogleda u tome da Srbija danas prihvata i priznaje postojanje Kosova. Ona ne priznaje da je Kosovo nezavisna država, ali priznaje da Kosovo ima svoj subjektivitet i da ima svoju posebnost u mnogo čemu, što do 2011. nije bilo zamislivo.

Tražiti da Srbija prizna Kosovo kao preduslov da se uopšte razgovara je, kao što sam rekao, potpuno nerealno. To Srbija nikada ne bi mogla da prihvati jer bi na taj način priznala da je politika ove države – ne mislim na Miloševićevu nego na politiku koja odražava državnost nekog međunarodnog subjekta – pod znakom pitanja. To vam je kao kada bi se od Ukrajine tražilo da najpre prihvati da je Krim Rusija, pa da onda pregovara o spornim pitanjima.

Miloševićevo nasleđe

Azem Vlasi: U Srbiji kažu da je Kosovo deo Srbije, a znaju da je nakon 10. juna 1999. godine, to jest nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, svaki segment srpske državne vlasti i suvereniteta povučen sa Kosova. U Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti nigde nije rečeno da je to privremeno, pa će se Srbija vratiti na Kosovo. Taj odlazak je bio definitivan. A što se tiče pregovaračkih pozicija, koje sam pomenuo, duboko sam uveren da bi proces normalizacije išao bolje da su oni prihvaćeni. Moramo normalizovati naše odnose, jer je iza nas teško istorijsko nasleđe. Najteži period je bio za vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Međutim, mi se i danas spotičemo u pregovorima zato što Srbija uporno istrajava na Miloševićevom političkom nasleđu. Spomenuli ste Trepču. Nedavno je Skupština Kosova vratila Trepči onaj status koji je ona imala u vreme ustavne autonomije Kosova. Po tadašnjem ustavu i po Zakonu o udruženom radu iz 1976. godine kombinat Trepča, kao rudarsko-topioničarski bazen, kako se tada zvao, bio je u pravnom, ekonomskom i finansijskom smislu u potpunosti resurs Kosova, kao što je železara Smederevo bila resurs Srbije, ili železara Nikšić resurs Crne Gore.

Šta se desilo? Godine 1989. pravnim nasiljem ukinuta je ustavna autonomija i ukinut je ustav Kosova. Sledeći korak je bio da Skupština Srbija donese odluke o ukidanju legalnih uprava u kosovskim preduzećima. Tokom 1993. godine uvedeno je oko 4.500 prinudnih uprava u raznim organizacijama na Kosovu – od dečijih obdaništa do kombinata Trepča. I onda je u Privrednom sudu u Beogradu sve to registrovano kao imovina Srbije. Pored ostalog i kombinat Trepča. Sada čujem potpuno isti rečnik kao u Miloševićevo vreme – sve je to srpsko, hoće da nam otmu Trepču, Trepča je naša. Uporno se ostaje na pozicijama Miloševićeve politike, a hoćemo normalizaciju odnosa.

Trepča, Mitrovica
Trepča, Mitrovica


Ako u Srbiji misle da nikako ne mogu priznati Kosovo, onda treba pošteno da kažu kako misle da ga vrate pod ustavnu juridikciju Srbije. Hoće li ruskim tenkovima? Vidim da neki misle tako. Dok se u Srbiji ne napravi suštinski otklon od Miloševićeve politike – neće biti napretka. Srbija više ne stanuje na Kosovu, niti će ikada tako biti. To je isto kao kada je Turska imala pretenzije da je Srbija opet u Turskoj. Tako izgledaju pretenzije Srbije da je Kosovo južna srpska pokrajina, pa se kaže - razgovaramo sa privremenim institucijama Kosova ili razgovaramo sa pokrajinskim institucijama. Očigledno se stvari brkaju - pokrajinske institucije se nalaze u Vojvodini, a ne na Kosovu.

Borko Stefanović: Slažem se sa gospodinom Vlasijem da treba pobeći od Miloševićeve retorike i od metoda Miloševićeve vlasti, to jeste od politike sile. Voleo bih da i političari u Prištini tako razmišljaju. Oni bi da primenjuju Zakon o udruženom radu iz 1976. godine, ali ne i ustav koji je donet dve godine ranije i koji nikada ne bi dozvolio da autonomna pokrajina postane nezavisna država.

Gospodinu Vlasiju se Milošević pričinjava. Ja znam da naša sadašnja vlast često koristi njegovu retoriku, ali ni vlast u Prištini nije daleko. Zbog toga povremeno izbijaju krize na koje i jedna i druga vlada vrlo loše reaguju i suštinski hrane jedna drugu. To je politička igra kojom se dve političke elite zabavljaju znajući da je nacionalizam politički vrlo profitabilan i da je mnogo lakše igrati na tu kartu nego ljudima obezbediti hleb i zaposlenje, jer i na Kosovu kao i u ostatku Srbije vladaju beda i nezaposlenost. To je činjenica, kao što je i činjenica da je Srbija spremna, ako ja to dobro razumem, da dokaže vlasništvo nad Trepčom kao i nad nekim drugim objektima, a Priština uopšte ne želi da čuje za to.

Ako tamošnje vlasti toliko plediraju da je Kosovo nezavisna država, onda bi trebalo da svoj stav o vlasništvu nad privrednim objektima provere na međunarodnim instancama. Pitanje Tepče ne može da se rešava dekretima kosovske vlade, zato što postoje dokumenti koji dokazuju vlasništvo Trepče, zato sto postoje nalazišta rude koja su i na teritoriji centralne Srbije. Te stvari se moraju rešiti dijalogom i dogovorom.

Stanuje li Srbija na Kosovu?

Omer Karabeg: Gospodine Stefanoviću, po Vama, čija je Trepča?

Borko Stefanović: Trepča je pre svega preduzeće u većinskom vlasništvu Fonda za razvoj Republike Srbije. Postoji značajan procenat akcionara, ljudi koji su radili i rade u Trepči, koji svakako imaju tridesetak, a možda i više, procenata vlasništva. A šta se sada dešava? Najpre vlada u Prištini donese zakon kojim proglasi vlašništvo nad celom Trepčom, a onda naša vlada donese istu takvu malte ne komičnu odluku da ukida odluku prištinske vlade. To je tek komedija. Niti prištinska vlada može da kaže – Trepča je naša, niti vlada u Beogradu može da anulira odluku vlade u Prištini.

Mislim da je vreme da se postigne jedan obavezujući sporazum ili da se ide na arbitražu, pa da se utvrdi šta je čije, pošto kapital nije vezan za državne granice, a vlasništvo je iznad svakog principa koji se pominje u ovom slučaju. Vlasništvom i ulaganjima se dokazuje čija je Trepča, čijih je 4.500 radnika kojima nije dozvoljeno da se vrate na posao, čijih je 200.000 Srba koji su proterani sa Kosova i ne mogu da se vrate kućama, a i kada bi se vratili ne bi imali gde i šta da rade. To ne može da se rešava nacionalizmom i ne može da se rešava time što ćemo se gospodin Vlasi ili ja takmičiti u tome ko će glasnije da vikne da je Kosovo nezavisno ili nije. Mislim da je to besmisleno.

Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, gospodin Stefanović kaže da tek treba utvrditi šta je čije u kombinatu Trepča, kad je u pitanju vlasništvo.

"Srbija se drži onoga što je nametnuto 1989. godine i trajalo do 1999. godine, kada je ukinuto": Azem Vlasi
"Srbija se drži onoga što je nametnuto 1989. godine i trajalo do 1999. godine, kada je ukinuto": Azem Vlasi

Azem Vlasi: Šta ima da se utvrdi? Već sam rekao, za vreme bivše Jugoslavije, kada je Kosovo imalo autonomiju, Trepča je pravno, organizacijski, finansijski i proizvodno bila kosovski resurs kao što je smederevska železara bila resurs Srbije, a železara Jesenice resurs Slovenije.

Dakle, u to vreme Trepča nije bila resurs Srbije. Sada nam gospodin Stefanović objašnjava da je to vlasništvo Srbije po osnovu nasilno nametnutog pravnog stanja na Kosovu, kada je ukinuta autonomija i kada je ukinut ustav Kosova. Sve su to marifetluci urađeni na potpuno bespravan i protivustavan način. Sve je to urađeno u suprotnosti sa ustavom Kosova koji je bio i legalan i legitiman. Nismo ga se mi dobrovoljno odrekli, niti smo se odrekli autonomije Kosova, nego nam je to silom oduzeto. Sve što je posle toga nametnuto proizvod je pravnog nasilja i mi to nikada nećemo priznati. Milošević je nametnuo status Kosovu koji je bio okupatorski, ilegalan i nasilan. To je završeno 1999. godine i mi treba da idemo dalje na bazi činjenice da je Kosovo sada država.

Rudari Trepče
Rudari Trepče


Borko Stefanović: Nemojte da namećete rešenja. Kažete pitanje Trepče je rešeno tako što je Skupština Kosova donela zakon o Trepči koja je bila oduzeta Miloševićevim pravnim nasiljem koje je, ako hoćete, dovelo i do rata, a posle rata i do proglašenja nezavisnosti. To znamo, ali samo mi objasnite kakve to ima veze sa svojinom. Svojina je u civilizovanom svetu stvar papira. Postoji fond koji je izdvajao sredstva za Trepču i ne možete sada da kažete – mi smo postali nezavisni, a vi vaše papire zakačite za uvo, pa igrajte. Ne može to tako. Ako hoćete da budete deo civilizovane Evrope, onda morate prihvatiti uzuse te Evrope, uzuse demokratskog uređenja današnjih evropskih država i međunarodnih institucija.

Ako neko ima papir da je Trepča njegovo vlasništvo, ili, recimo, zgrada pošte u Prištini ili neki kiosk, ne možete da kažete da to sada pripada Kosovu zato što se skupila grupa ljudi i proglasila nezavisnost - to je terminolgija Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ja razumem, gospodine Vlasi, da je to viđenje vaše strane i ono je legitimno, ali ne možete to nametnuti nekome ko ima dokaze u vidu pravno validnih dokumenata.

Ali kada sam ja, kao šef srpskog pregovaračkog tima, hteo na dnevni red da stavim pitanje imovine, gospođa Edita Tahiri, koja je bila na čelu kosovskog tima, rekla je: "Mi o imovini ne želimo da razgovaramo, jer je sve to naše". Pitanje Trepče je imovinsko-pravno pitanje. To jeste resurs, to jeste pitanje od ogromnog značaja za Kosovo, ali to pitanje mora da se rešava na civilizovan način, a ne tako da vi kažete – sve je to naše, pa vi vidite šta ćete.

Malopre je gospodin Vlasi rekao da Srbije nema niti će je biti na Kosovu. Srbije će biti na Kosovu, dok ima Srba koji tamo žive, ili pokušavaju da žive i to pod užasno lošim uslovima, i dok tamo postoji srpsko versko i kulturno nasleđe koje je danas ugroženo.

Trepča i Coca-Cola

Azem Vlasi: Nije to imovinsko-pravno pitanje. To je privredni resurs Kosova. To je suština stvari. A drugo, ja razumem Stefanovića jer on mora da podilazi aktuelnoj retorici u Beogradu i ne sme drugačije da priča. Srbija se drži onoga što je nametnuto 1989. godine i trajalo do 1999. godine, kada je ukinuto. Sada je novi pravni poredak, novo stanje. Kosovo je priznalo 108 zemalja i 22 članice Evropske unije. Srbija nema nikakve imovinsko-pravne odnose na Kosovu. Hajde da izračunamo kolika je bila imovina kosovskih preduzeća pre nego su proglašena imovinom Srbije.

Borko Stefanović: Optuživati mene da koristim vladajuću retoriku u Beogradu zaista nije previše smisleno. Gospodin Vlasi nije informisan. Ja sam, pored Čedomira Jovanovića, jedini čovek koji se zalaže da se napravi korak više u regulisanju naših odnosa i to kroz obavezujuće bilateralni sporazum. To ovde niko ne sme javno da kaže zbog toga što se to ovde smatra za jeres. Drugo, tačno da je Slobodan Milošević ukinuo autonomiju pokrajine, da je mnogo Albanaca otpušteno, a mnogi su otišli dobrovoljno, i da je uspostavljen sistem segregacije gde se život Srba i Albanaca odvijao na paralelnim kolosecima.

Znamo kako se to loše završilo, ali ponavljam, pitanje državnosti i političkog okvira je jedno pitanje, a pitanje imovine je nešto što se u civilizovanom svetu dokazuje na potpuno drugačiji način i nema veze s tim da li je neko proglasio nezavisnost ili nije. To je kao kada bi, recimo Srbija bila članica Evropske unije, pa vlada u Beogradu odlučila da se odvoji i onda uzurpirala Coca-Colu u Zemunu i rekla da je Coca-Cola od sada fabrika Srbije. Normalno da će vlasnik Coca-Cole da traži da mu se vrati njegovo vlasništvo.

Omer Karabeg: Ali, gospodin Vlasi tvrdi da je Srbija 1989. godine oduzela Kosovu Trepču.

Borko Stefanović: Gospodin Vlasi tretira Trepču kao rudno bogatstvo Kosova, iako većina rudnika ima svoja nalazišta i žile i na teritoriji centralne Srbije, a neki ulazi u rudnik su takođe na toj teritoriji. I šta sad mi treba da kažemo? Da je to odvojeno preduzeće, pa će vlada Srbije da donese dekret i proglasi to imovinom Srbije kao što je uradila vlada Kosova. To je neozbiljno.

Ko kome duguje?

Azem Vlasi: Kad je Kosovo imalo autonomiju, Trepča nije bila imovina Srbije. Ja sam objasnio kako je Trepča nasilno proglašena imovinom Srbije i na osnovu toga Srbija sada tvrdi da je to njena imovina. Gospodin Stefanović kaže da na Kosovu žive Srbi. Naravno da žive, to su građani Kosova i mi treba da o njima brinemo, ali Beograd ne treba da ih instrumentalizuje i da kaže da Srpska lista u parlamentu treba da brani interese Srbije. Ako je to tako, onda i mi imamo isto pravo, jer u Preševskoj dolini ima skoro isto toliko Albanaca koliko ima Srba na Kosovu.

Kad sam rekao da Srbija više ne stanuje na Kosovu, mislio sam da država Srbija u ustavnom smislu nema više šta da traži na Kosovu. Ta priča je završena 1999. godine. I Albanici i Srbi žive u istoj regiji i mi smo upućeni jedni na druge. Treba da normaliziramo odnose, treba to da uradimo i kad je u pitanju imovina, ali ne u smislu – Trepča je srpska. Ako Srbija to kaže, o čemu onda da razgovaramo.

Hajde da razgovaramo kolika je bila imovina kosovke privrede i kosovskih preduzeća koja su za vreme Miloševićevog režima pretvorena u srpska preduzeća. Svašta se tu radilo. U ime navodne integracije spajana su kosovska preduzeća, i to profitabilna, sa odgovarajućim u Srbiji, pa su onda ta nova preduzeća u Privrednom sudu u Beogradu upisana kao preduzeća Srbije. Za deset godina, koliko su bila u vlasništvu Srbije, ta preduzeća su uglavnom raubovana i upropaštavana.

Treba da sve to izračunamo, pa da vidimo ko kome duguje, a ne da se kaže – Trepče je srpska, vodosistem Ibar-Lepenac je srpski, turistički centar Brezovica je srpski. Pa ne možemo tako da razgovaramo. To nas neće nigde odvesti. U Trepči treba da rade i Srbi i Albanci, ali je Trepča, ovakva kakva je sada, bila pred totalnim rasulom i zato je u zadnji čas uskočila vlada Kosova. Da je nastavljeno ovako, tamo ne bi radili ni Srbi ni Albanci, a Beogradu bi se govorilo – Srbija ne da Trepču i prodavala jeftina demagogija srpskom narodu.

Razmimoilaženja stavova Beograda i Prištine, ilustrativna fotografija
Razmimoilaženja stavova Beograda i Prištine, ilustrativna fotografija


Omer Karabeg: Saglasnosti očigledno nema. Vaš zaključak, gospodine Stefanoviću?

Borko Stefanović: Ne treba se pozivati na Slobodana Miloševića. Tačno je da je on uništavao pravne i civilizacijske norme, ali gospodin Vlasi opravdava isto takvo ponašanje kosovskih vlasti večno se plašeći Beograda i nekakve ruske intervencije, koja apsolutno nije mogućna.

Ne postoji srpska Trepča, postoji Trepča koja ima vlasnika. Vlasništvo i kapital nemaju nacionalnost, naročito ne u 21. veku, i ne razumem čemu insistiranje na tome da neko u Beogradu kaže da je Trepča srpska i da mi ne damo Trepču. Nema šta da damo ili ne damo. Južni deo Trepče je bio pod kontrolom vlade u Prištini i znamo kakvo je tamo stanje. Hiljade radnika ne radi, dok Trepča u severnom delu radi, plaća takse i puni kosovski budžet. Da nema severne Trepče, za koju vi kažete da je uzurpirana, ne znam da li biste videli ijedan cent od celog tog rudnog bogatstva koje spominjete. Slažem se da treba da se utvrdi ko je šta uzurpirao i ko je šta plaćao.

Znate, gospodine Vlasi, kada bi neka komisija to utvrdila, ne biste se dobro proveli. Ispalo bi da ste vi mnogo dužni i da biste morali da platite Srbiji više nego što sanjate. Na Kosovu i Metohiji je jednostranim odlukama uzurpirano 1.200 preduzeća bez ikakvog uvida da li tu možda ima nekog vlasništva. Nemojte otvarati Pandorinu kutiju ko je šta kome dužan i koliko je ko ulagao, jer, ponavljam, Kosovo neće dobro proći.

Jedini način da se dogovorimo je ili bilateralni sporazum, kojim će se regulisati pitanje imovine, ili međunarodna arbitraža. Kako god da bude - problem se mora rešiti i mora se krenuti dalje. Tu se gospodin Vlasi i ja slažemo. Nikakve pretnje, imperijalni ili bilo kakvi drugi snovi ne dolaze u obzir. Problem se može rešiti jedino kroz razgovore, ma kako mučni oni bili.

Omer Karabeg: Vaš zaključak, gospodine Vlasi?

Azem Vlasi: Gospodin Stefanović je pomenuo 1.200 preduzeća. To su ona preduzeća koja su pravnim nasiljem postala srpsko vlastništvo. Njima je nakon 1999. godine vraćen onaj status koji su imala pre uzurpacije od strane Miloševićeve vlasti. Inače, ja nisam opterećen ni Miloševićem, ni njegovim političkim nasleđem, ja sam s tim davno raščistio. Ali, kad je u pitanju Kosovo, insistiram da se svaka vlast u Srbiji mora osloboditi Miloševićevog političkog nasleđa i svega onoga što je ovde urađeno u vreme njegovog režima. Nastavljati tu politiku prema Kosovu u novim uslovima je besmislica.

I poslednje što želim da kažem – mi ćemo rešiti sve ove probleme o kojima smo govorili, ali to neće rešiti Priština i Beograd nego država Kosovo i država Srbija. Ako hoće – dobro, ako neće – onda idemo svako svojim putem. Mnogo je zemalja u svetu koje nemaju sjajne međusobne odnose, pa ipak žive.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG