Dostupni linkovi

Most: 'Topli zec' za umetnike koji kritikuju vlast


Jelisaveta Sablić i Dragan Bjelogrlić

Gosti najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bili su dva istaknuta pozorišna reditelja - Kokan Mladenović iz Beograda i Dino Mustafić iz Sarajeva - čije su predstave dobro poznate pozorišnoj publici od Skoplja do Ljubljane. Tema razgovora bila je odnos vlasti u Srbiji i Bosni i Hercegovini prema umetnicima i umetnosti.

Bilo reči o ponižavajućem tretmanu kulture u budžetima, zašto u Bosni i Hercegovini lokalni funkcioner, kome je istekao mandat, prima četiri puta veću platu od zarade istaknutog glumca, kako su poslanici vladajuće stanke u Srbiji sa skupštinke govornice na najprimitivniji način vređali ugledne glumice i glumce, kako se režimski tabloidi u Srbiji i anonimusi na portalima u Bosni i Hercegovini obračunavaju sa umetnicima koji nisu po volji vlasti.

Razgovaralo se i o tome zašto partijski ljudi sede u upravnim organima u pozorištima u Bosni i Hercegovini, kako vlast nagrađuje poslušnike, kako su se na proslavi izborne pobede Srpske napredne stranke našla poznata umetnička imena, zašto najveći broj umetnika ćuti i ne reaguje na bahatost vlasti, da li se ćutnjom indirektno podržava vlast, da li u Srbiji postoji ijedno slobodno pozorište, kako se na indirektan način cenzurišu umetnička dela, kao i o tome zašto su u prvim poratnim godinama pozorišta u regionu bila mnogo hrabrija nego danas.

Omer Karabeg: Gospodine Mladenoviću, vi ste nedavno izjavili da političarima kultura služi za ponižavanje umetnosti. Na koji način oni ponižavaju umetnost?

Kokan Mladenović: Najvidljivije nas ponižavaju preko budžeta za kulturu. S tim novcem ne možete apsolutno ništa do li da preživljavate. Tako vlast kupuje poslušnost ljudi koji rade u teatrima. To je poruka da će im biti ukinuto i ono malo sredstava ukoliko repertoari naših pozorišta prestanu da budu kukavički i uhvate se u koštac sa onim što se dešava oko nas, a dešava se mnogo strašnih stvari. S druge strane, svaki umetnik, koji ispolji građansku hrabrost, prolazi kroz toplog zeca gotovo jednopartijske Skupštine Srbije. To se događa kako manje afirmisanim umetnicima - tako i slavnim imenima našeg pozorišta i filma.

Dino Mustafić: U Bosni i Hercegovini je slično kao u Srbiji. Ovih dana sam pročitao da jedan lokalni funkcioner iz Opštine Centar u Sarajevu odlazi na “bijeli hljeb” - tako se u narodu naziva privilegija političara da godinu dana primaju platu nakon što im istekne mandat - sa plaćom preko 4.500 KM (oko 2.250 evra). Ako imamo u vodu da je prosječna plaća u Bosni i Hercegovini oko 800 KM (400 evra), onda to dovoljno govori kakav je nesrazmjer između plaća i beneficija političara i ostalih građana.

Tokom ove pandemije ljudi koji žive od umjetnosti, za razliku od ostalih djelatnosti, nisu dobili nikakvu pomoć od vlade. Bili su zaboravljeni, prepušteni sami sebi, jednom riječju bačeni na ulicu. Ako vam kažem da glumci, koji su honorarno angažirani, za dva i po mjeseca rada na predstavi dobiju oko 1.000 KM (500 evra) i kasnije maksimalno 200 KM (100 evra) po predstavi, onda vam je jasno kakav je u Bosni i Hercegovini odnos prema umjetnicima. Riječ je o antiintelektualnoj klimi u kojoj se umjetnici nazivaju budžetskim parazitima i lezihljebovićima i gdje se svako ko svojim djelima može uznemiriti ili kritički pogledati na vlastodršce pokušava marginalizirati ili eutanazirati.

Pozorišno jednoumlje

Omer Karabeg: Gospodine Mladenoviću, vi ste žestok kritičar vlasti u Srbiji, da li zbog toga imate posledice?

Kokan Mladenović: U Srbiji svi koji misle drugačije, a u poslednje vreme i svi koji uopšte misle, bivaju sankcionisani. Ja sam nekako navikao da moj pozorišni život bude tamo gde ima dobre atmosfere i gde to što hoću da kažem ne biva cenzurisano ni na koji način. Pozorišno jednoumlje u Srbiji napravilo je klimu u kojoj su nepoželjne predstave koje se obračunavaju s onim što čini naš nesrećni društveni i politički život. U Beogradu je trenutno ponovo ista vlast kao devedesetih godina - i ne samo to nego i isto eskapističko pozorište koje lažno priziva čistu umetnost. A Andre Breton u Manifestu nadrealizma kaže da gde god postoji poziv na čistu umetnost ispod toga stoje u stvari najprljavije lične pobude.

Omer Karabeg: Koliko znam, vi ste 2019. godine povukli svoju predstavu sa pozorišnog festivala u Nišu kada ste saznali da će predsednik Vučić biti pokrovitelj tog festivala.

Kokan Mladenović: Mladi, sjajni kolega Igor Vuk Torbica, koji je tako tragično završio, i ja napustili smo festival onog trenutka kad je upravnik niškog pozorišta objavio da će festival biti pod patronatom predsednika Srbije. Za mene je predsednik Srbije sinonim za svaku vrstu nekulture, počev od njegovog bahatog, nevaspitanog govora i načina na koji se obraća sopstvenim građanima. Uz to on predstavlja državu koja se tako sramotno odnosi prema kulturi. Abolirati ga od toga i pristati da učestvujete na festivalu iznad koga se nalazi njegovo pokroviteljsko ime - za mene je bilo apsolutno nedopustivo.

Omer Karabeg: I vi ste, gospodine Mustafiću, veoma kritični prema vlasti u Bosni i Hercegovini. Da li zbog toga imate problema?

Dino Mustafić: Moji problemi su uglavnom anonimni tekstovi na portalima u kojima se nacionalisti raznih boja takmiče ko će vas više više uvrijediti ili uniziti. To je jezik vulgarnosti i primitivizma koji naprosto hara javnim prostorom. Taj jezik odgovara našim etničkim liderima tako da se u tome počinju takmičiti političari i njihovi plaćenici koji se javljaju na poprilično opskurnim medijskim servisima. Ovdje nema zvanične cenzure, ali postoji mehanizam koji je suptilniji, a to je redukcija budžeta. Iz godine u godinu smanjuje se budžet za pozorište, posebno onim teatrima u kojima postoji želja za angažiranim, socijalnim, političkim, kritičkim pozorištem.

Sada se, čini mi se, stvari opet kontroliraju, države zatvaraju, sve je manje razmjena i festivalskih gostovanja: Dino Mustafić
Sada se, čini mi se, stvari opet kontroliraju, države zatvaraju, sve je manje razmjena i festivalskih gostovanja: Dino Mustafić

Za mene je mnogo opasnija autocenzura kod nekih mojih kolega - da se stvari ne talasaju, da se duhovi ne uznemiruju umjesto da se govori jasno i vrlo direktno. Sve manje takvih naslova viđam na repertoarima i sarajevskih pozorišta i onih u regionu. Mi smo 2000. godine imali vrlo zanimljiv val, rekao bih skoro katarzičan, suočavanja sa prošlošću u kojem se mnogo zanimljivog dogodilo na polju scenske umjetnosti, ali i u književnosti i na filmu.

Provlačenje kroz blato

Omer Karabeg: Vlast u Srbiji ne podnosi da je umetnici kritikuju. Recimo, nedavno su poslanici vladajuće partije u Skupštini Srbije najgrublje napali istaknute glumice i glumce koji su kritički progovorili o vlasti. Moram da kažem da je u Češkoj, gde ja živim, tako nešto nezamislivo. Ovde su glumci, verovali ili ne, važniji od političara. Ni ljudi na najvišim funkcijama ne bi se usudili da kažu nešto loše o glumcima. A kada umre neki istaknuti glumac ili glumica prekida se program da bi se ta vest saopštila. I onda kreće specijalni program posvećen toj ličnosti. To se nikada ne radi za političare.

Kokan Mladenović: Naš predsednik Aleksandar Vučić je mega estradna ličnost sa njegovom opsesijom da bude najvoljeniji, najpopularniji, da svi elektronski i štampani mediji budu prepuni isključivo njegovih intervjua i slika. On jako teško podnosi da bilo ko bude važniji od njega. S druge strane, ljudi kao što je Jelisaveta Seka Sablić, koji imaju fantastične umetničke karijere i koji su doprineli ugledu naše zemalje, bivaju provlačeni kroz živo blato naše skupštine zbog nekog intervjua koji se nije svideo našem predsedniku. Jer ja nemam nikakvih iluzija da su ljudi nišči duhom, koji trenutno pune Skupštinu Srbije, sposobni za samoinicijatvu. To su ljudi koji reaguju na mig svog vođe. Oni su jurišne brigade.

A provlačenje kroz blato Seke Sablić, Dragana Bjelogrlića, Koraksa i mnogih drugih pokazuje na šta su oni spremni. Ne možete popamtiti imena tih ljudi koji atakuju na neke od najznačajnijih umetnika u našoj zemlji. Oni su do te mere efemerni, do te mere potpuno beznačajni, ali ljaga koju prave je jako velika i oni uspevaju da u blato, u kome sami žive, uvale apsolutno sve neistomišljenike. Trenutno niko nije nedodirljiv, nijedna veličina. Svi su na potencijalnim optužnicama, svi imaju metu na čelu, samo je pitanje kada će vođa poželeti da se puca u te mete.

Dino Mustafić: U Bosni i Hercegovini ne postoje crne liste, ne postoji ni ideološka cenzura. Ali najbolji rijetko režiraju, nisu u prilici da rade. Zlo je krenulo onoga trenutka kada je kultura ušla u institucije sistema koji je obolio od partokratizacije. Organi upravljanja u pozorištima, koji bi trebali da pomažu umjetnicima u nabavci sredstava i opremanju predstava, postali su neka vrsta političke kontrole. U tim upravama su uglavnom anonimni ljudi koji se nagrađuju za lijepljenje plakata i dijelenje afiša za vrijeme izbornih kampanja. Oni sjede u upravama institucija koje slave 50, 60, 80,100 godina postojanja i određuju standarde tih umjetničkih kuća. To je degradaciji znanja i struke.

Perfidna cenzura

Omer Karabeg: Da li je bilo zabrane pozorišnih predstava?

Kokan Mladenović:Nisu to ta vremena. To se radi na drugi način. Za neke predstave će vam ukinuti budžet, neke će biti skinute za repertora jer su odjednom navodno postale tehnički neizvodljive, promeniće se uprava, pa novi upravnik neće imati razumevanja za prethodni repertoar. Svi smo mi prošli te razne golgote. Naravno, ne postoji papir na kome piše da se predstava zabranjuje, ali će neke predstave bile onemogućene, što je perfidna cenzura. Trenutno u Srbiji ne postoji nijedan jedini slobodni teatar. Smenom Milene Bogavac sa mesta upravnice pozorišta u nekada opozicionom Šapcu, nestalo je i poslednje opoziciono pozorište. Gotovo da ne postoji nijedan teatar koji ima potpunu autonomiju da može da glasno i slobodno govori o onome što vlast promoviše kao sistem vrednosti.

Dino Mustafić: Ni u Bosni i Hercegovini nema zabrane predstava. Predstave, koje se ne bi svidjele vlastima, ne igraju se zato što su navodno jako skupe, što je predviđen veliki broj gostujućih glumaca ili se nađu neke druge isprike. Ne postoji direktna cenzura, ali postoji indirektna koja je vrlo perfidna i za javnost nevidljiva, ali koja je nama, koji radimo u teatru, itekako poznata.

Omer Karabeg: Ima li vlast svoje umetnike koji je podržavaju i zato uživaju privilegije?

Kokan Mladenović: Ogromna većina ljudi koji se bave teatrom u Srbiji, direktno ili indirektno podržava vlast. Ako se i pored toga što ste svesni do koje mere je pojam istine, poštenja i pravde devastiran pre svega delovanjem predsednika Srbije i svih onih koji čine njegovo najbliže okruženje, ne referišete na to u vašim predstavama, onda saučestvujete u zločinu. Ćutanje naših umetnika nije posvećenost nekim najtananijim umnim ili emotivnim nivoima umetnosti.

Naprotiv, to je najobičniji malograđanski kukavičluk onih koji primaju stalne plate. To je linija manjeg otpora koja nam služi samo za to da obezbedimo ličnu udobnost i da se ni na koji način ne dovedemo u situaciju da možemo da plaćamo za svoje reči, svoje predstave, svoje scenske i lične postupke. Bilo bi lepo da o pozorištu zemlje iz koje dolazim imam bolje mišljenje, ali mislim da je ono nastanjeno uglavnom kukavicama. Ili ako je to hram kulture, onda je taj hram nastanjen trgovcima.

Kasta oportunista

Omer Karabeg: Gospodine Mustafiću, vi ste rekli da i u Bosni i Hercegovini jedan broj umetnika ćuti, da ne talasa. Zašto ćute, da li se boje?

Dino Mustafić: To je kasta oportunista. Ona nije isključivo vezana za kulturu. Jako je prisutna i u akademskoj zajednici. Taj prećutni dogovor između političkih moćnika i protagnosta u kulturi i na univerzitetu je nešto što mi zaista stvara nepodnošljivu mučninu. Naš javni prostor je podijeljen između dva koncepta. Jedan je za status quo, za cementiranje retrogradne etničke demokratije, a drugi se zalaže za evropske vrijednosti, za načela humanizma i idealizma koja su po prirodi stvari bliska umjetnicima i umjetničkom senzibilitetu.

Ako kao umjetnik stvarate u autohtonoj bosanskohercegovačkoj kulturi u kojoj je divne balade o muslimankama pisao Srbin - Aleksa Šantić, u kojoj je Ahmed Muradbegović pisao drame o pravoslavnim porodicama, gdje je sve jako izmješano, gdje ne postoje etnički čisti ansambli, ni etnički čiste kulturne institucije, a pristajete na oficijelni politički diskurs, onda direktno iznevjeravate svoju umjetnost. Zato ne razumijem svoje kolege koji šute, koji prihvataju ono što im se nameće. Mislim da umjetnički jezik treba da raskine sa politički korektnim govorom. Mi treba da budemo vrlo direktni, jasni i oštri, da imenujemo ljude, procese i pojave, naposljetku i političke partije, koji nas udaljavaju jedne od drugih, koji umjesto povjerenja i dijaloga nameću nasilje i podjele.

Omer Karabeg: Da li umetnici u Srbiji ćute i zbog toga što se boje da će se ako nešto kritički progovore o vlasti odmah naći na udaru režimskih tabloida, pa će se provesti kao Seka Sablić, Dragan Bjelogrlić i drugi koji su bili kritični prema vlasti?

Kokan Mladenović: Svi ti njihovi medijski pitbulovi iskeženih zuba samo čekaju mig da o vama izmisle najprljavije stvari. Istina se u Srbiji vrlo malo vrednije. Mnogo je važnije šta kažu režimski mediji, ta beskrajna količina tabloida. Uostalom, da je istina nešto važno verovatno bi ljudi, koji vladaju u Srbiji, već bili na nekim višegodišnjim robijama, a ne tu gde su. Ovo što se sada događa postalo je normalno jer smo to omogućili mi kao narod ne kratkog nego mizernog istorijskog pamćenja.

Ne postoji nikakva progresivna ideja, ne postoji gotovo ništa na ovim prostorima što je bolje od onoga što je bilo u Jugoslaviji: Kokan Mladenović
Ne postoji nikakva progresivna ideja, ne postoji gotovo ništa na ovim prostorima što je bolje od onoga što je bilo u Jugoslaviji: Kokan Mladenović

Jugoslovenska ideja

Omer Karabeg: Imam utisak da umetnici iz država bivše Jugoslavije za razliku od političara vrlo dobro sarađuju. I vi, gospodine Mustafiću, i gospodin Mladenoviću, i drugi reditelji i glumci radite na zajedničkim projektima, bilo da je reč o pozorišnim predstavama ili filmovima. Uostalom, ima dosta i regionalnih festivala. Izgleda da to funkcioniše.

Dino Mustafić: To funkcioniše zato što je to južnoslovenski kulturni prostor. Nestankom Jugoslavije nije se razbila njena kulturna matrica. Mi imamo mnogo toga zajedničkog i spajajućeg u našoj prošlosti. Jedna od tih stvari je naravno jezik. Ja itekako pratim rad svojih kolega u regionu ne samo u pozorištu, nego i na filmu, u književnosti, likovnoj i muzičkoj umjetnosti. To se nije prekidalo ni u trenucima kada su glavnu riječ vodile topovske cijevi.

Mi smo sačuvali te Muze i, evo, već skoro tri decenije stvaramo u postkonfliktnoj zoni u kojoj je saradnja itekako važna. Ne samo na umjetničkom planu nego i na kulturološkom i političkom. Napade na kolege u Srbiji doživljavam kao napade na mene lično. Kokan Mladenović je moj duhovni srodnik. On je moj teatarski brat. Južnoslovensku umjetničku zajednicu, pogotovo pozorišnu, doživljavam kao jednu veliku familiju.

Kokan Mladenović: Mi smo neki čuvari vatre, čuvari normalnosti. Odbijamo da prihvatimo da je manje bolje od većeg i da je gore značajnije od boljeg. Baštinimo vrednosti jugoslovenske zajednice, a ona podrazumeva bogatstvo raznolikosti, toleranciju, radost što smo tako bogato raznoliki na ovim našim prostorima.

Najostrašćeniji napadi na nas nisu zbog toga što smo Srbi, Bošnjaci, Hrvati nego zbog toga što vrlo jasno promovišemo jugoslovensku ideju. Jugoslovenska ideja je nešto što najviše razjari naše nacionaliste jer ih direktno stavi pred ogledalo u kome vide sopstvenu ništavnost, koliko su bezidejni i koliko su - vladajući ovim kasabama, ovim malim smešnim državama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije - uništili sve što su mogli da unište.

Ne postoji nikakva progresivna ideja, ne postoji gotovo ništa na ovim prostorima što je bolje od onoga što je bilo u Jugoslaviji. Naprotiv, mislim da je Jugoslavija ogledalo stavljeno pred vladare ovih prostora koje tako ružno govori o svima njima. Za mene su ljudske vrednosti gotovo identične idealima Jugoslavije u kojoj sam rođen. A promovisanje tih ideala i vrednosti uvek izaziva žestoke reakcije nacionalista.

Omer Karabeg: Rekao bih da danas umetnici uglavnom ne učestvuju u širenju netrpeljivosti i u sukobima koji svaki čas izbijaju među državama bivše Jugoslavije. U njima prednjače političari i režimski mediji. Mislim da nema umetnika. Da li sam u pravu?

Dino Mustafić: Nema. Međutim, ako vratimo film u devedesete, postojali su, nažalost, i predstave i filmovi i umjetnici koji su se vrlo lako odrekli svog umjetničkoga identiteta i postali trubači novih političkih elita. Dakle, bilo je nečasnih rabota. Ne bih želio da amnestiram cjelokupnu umjetničku zajednicu. Veliki broj nije odolio nacionalizmu, njihove izjave su zapaljivale region. Nedavno smo se oprostili od Mire Furlan. Bilo je zaista degutantno gledati institucije i pojedince, koji su učestvovali u njenom progonu, kako izražavaju žaljenje zbog njenog preranog odlaska. Ali i u onim zlokobnim devedesetim bilo je pojedinaca koji su se suprotstavljali ludilu nacionalizma i koji su zbog toga bili vrlo okrutno kažnjeni i čak protjerivani.

Danas ne postoje eksponirana umjetnička imena koja propagiraju nacionalizam, ali postoje poslušnici, postoje ljudi koji su bliski političkim centrima moći, koji su se čak i učlanili u političke partije, koji su svojim poltronstvom i servilnošću prepoznati u javnom prostoru. Oni čak i stvaraju neka djela. Moram reći da me njihova djela mnogo ne interesuju. Ja sam se davno opredijelio. Za mene je u umjetnosti estetsko neodvojivo od etičkog još od trenutka kada sam napravio prve profesionalne korake u teatru pod opsadom, kada je moja zemlja bila razarana i kada su granate i bombe padale na moj grad.

Mehur od sapunice

Kokan Mladenović: Mi živimo u nekim svojim krugovima. Imamo prijatelje, istomišljenike sa prostora bivše Jugoslavije. Na njih smo ponosni, njihov rad pratimo i nemamo dodirnih tačaka sa drugom stranom. Što ne znači da druga strana ne postoji. Do pre par godina na strani Srpske napredne stranke gotovo da nije bilo nikoga ko nešto predstavlja u kulturi. Međutim, kako je u Srbiji sve na prodaju, prodaju se ljudi, pa onda i neke značajne karijere.

Kad Srpska napredna stranka slavi izborne pobede, zaprepastićete se kada tamo vidite neke veoma značajne glumce, idole našeg detinjstva. I taj broj se, nažalost, povećava. Kako totalitarizam u Srbiji postaje sve dominantniji i jači sve više ljudi gubi želju da nešto promeni i priklanja se toj strani. Prosto ljudi više ne mogu da izdrže ni tu vrstu presije, ni tu vrstu socijalne ugroženosti. Ja nikoga ne osuđujem, ali ni teorijski ne mogu da zamislim ni sebe, ni neke svoje bliske prijatelje kako slave izbornu pobedu u Glavnom odboru Srpske napredne stranke.

Omer Karabeg: Rekli ste da vlast voli da ponižava umetnost i umetnike, a da li ih se vlast ipak boji?

Dino Mustafić: Mislim da se oni ne boje, ali osjećaju nelagodnost. Za njih je intelektualni i duhovni prostor uznemiravajući zato što se osjećaju inferiornim, zato što mu nisu dorasli, zato što nemaju intelektualni kapacitet koji može da apsorbira bilo kakav ozbiljniji umjetnički i kulturni sadržaj. To su ljudi koji nemaju nikakvih kulturnih potreba i navika. Njima je važniji jedan masni estradni refren od bilo kakvog poetskog stiha.

Kokan Mladenović: Mislim da se vlast ne boji, ali ima opsesivnu potrebu da uspostavi totalni monopol nad javnom reči. A pozorište ima moć javne reči koja se sa scene direktno obraća građanima. Statistike kažu da - ne samo kod nas nego i u mnogo razvijenijim zemljama - broj onih koji imaju kulturne potrebe ne prelazi dva posto. Znači, kad bi svi ljudi u Srbiji, koji imaju kulturne potrebe, izašli na izbore ne bi mogli ništa da promene. Ali radi se o opasnoj moći javno kazane reči.

Kad nešto kažete pred 300, 500 ili 1000 ljudi i kad se to ponavlja iz večeri u veče - to može da utiče na promenu stava građana i može da ugrozi mehur od sapunice koji vlast tako zdušno kreira. Zato se vlast - bez obzira što mi suštinski ništa ne možemo da uradimo protiv njih - oseća nelagodno. Oni pomno prate šta se dešava na kulturnoj sceni uplašeni da se ne izrodi nešto što može da probuši njihov mehur od sapunice, pa da se ispostavi da je sve to jedna ogromna laž u koju su nas naterali da živimo.

XS
SM
MD
LG