U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je Srbija ekonomski lider u regionu, kako tvrde najviši predstavnici vlasti te zemlje. Sagovornici su bili dva beogradska novinara koji se bave ekonomskim pitanjima - Milan Ćulibrk i Miša Brkić.
Bilo je reči o tome da li Srbija u ovom trenutku ima veći privredni rast - ne samo od suseda u regionu, nego i od zemalja Evropske unije, kako je moguće da Vučić tvrdi da je Srbija po prosečnoj plati prestigla Bosnu i Hercegovinu i Bugarsku kada statistički podaci pokazuju da za njima zaostaje, zašto Srbija ima najveće socijalne razlike u Evropi, kako se krediti stranih banaka prikazuju kao strane investicije, zašto Kina toliko ulaže u Srbiju i da li je Berlin skeptičan prema prodoru kineskog kapitala u Evropu, zašto se u Srbiji u zaposlene ubraja svaki čovek koji radi bar jedan sat nedeljno, kako se Ustavni sud Srbije sramno poneo prema penzionerima, kao i o tome da li bi se moglo desiti da Srbija bude prinuđena da penzionerima vrati 700.000 miliona evra oduzetih penzija ukoliko Evropski sud u Strasburu presudi da je novac penzionerima bio nezakonito oduzet.
Omer Karabeg: Nedavno je ministar finansija Siniša Mali izjavio da je Srbija u prvoj polovini ove godine imala privredni rast od 4,5 odsto i dodao da Srbija u ovom trenutku ima znatno veći rast od zemalja Evropske unije. Premijerka Ana Brnabić nazvala je to fantastičnim rezultatom. Da li je Srbija zaista toliko napredovala?
Milan Ćulibrk: Meni je sve to pomalo smešno, moram da priznam. Zbog toga što smo u prvih šest meseci imali dobar rezultat hvalimo se da smo u Ligi šampiona, a zaboravili smo da smo prethodnih deset godina bili na dnu - u poslednjoj, zonskoj ligi - i da smo imali ubedljivo najsporiji rast od svih zemalja regiona, ukoliko se izuzme Hrvatska. Hvalimo se šestomesečnim rastom, a zaboravljamo da smo u poslednjoj deceniji tri godine bili u recesiji. Po tome smo verovatno jedna od retkih evropskih, pa i svetskih zemalja.
Ne možemo se porediti sa razvijenim evropskim zemljama, jer je Srbija po platama na dnu evropske liste. Kada se sve to uzme u obzir, napredak Srbije u poslednjih deset godina je toliko mali i toliko minoran da se ona nalazi na samom evropskom dnu. A ponašamo se kao da smo prvaci Evrope.
Miša Brkić: Većina ljudi koji prate ekonomska zbivanja u Srbiji zna da ovo hvalisanje nije ništa drugo nego običan populizam i pumpanje mišića. Vlast računa na onaj čuveni slogan - Srbi sporo pamte i brzo zaboravljaju. Dakle, svedoci smo zloupotrebe i manipulacije podacima. Kad podatak o privrednom rastu za prvih šest meseci ove godine smestite u širi kontekst, onda vidite da to nema blage veze sa onim što priča vlast. Ali vlast računa da običan svet guta te infomraciju kao što riba proguta keder, pa će poverovati da mi zaista jesmo lider u regionu.
Laž o platama
Omer Karabeg: Gospodine Ćulibrk, pomenuli ste da je Srbija po platama na začelju evropske liste, ali Vučić se hvali povećanjem plata. On kaže da je prosečna plata u julu ove godine dostigla 424 evra i da je Srbija po platama pretekla Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Albaniju i Makedoniju.
Milan Ćulibrk: Opet moram da se nasmejem na tu tvrdnju. Jer to zaista nije tačno. Bukvalno onog dana kada se predsednik Vučić pohvalio da smo pretekli Bosnu i Hercegovinu mogli ste da odete na zvanični sajt Agencije za statistiku BiH i da vidite da je prosečna plata u Bosni i Hercegovini tog momenta bila 440 evra. Prosečna plata u Bugarskoj je oko 450 evra. Znači, reč je o očiglednoj laži. Uz to se Vučić još i hvali da će Srbija do kraja ove godine prestići još neke od suseda.
Hajde da pogledamo kolika je prosečna plata kod tih suseda. U Rumuniji je 550 evra, dakle za 130 veće nego kod nas, u Mađarskoj je veća od 600, a u Hrvatskoj je oko 800 evra. Pa koga vi možete da stignete? Jedino je tačno da imamo veće plate od Makedonije i Albanije - i to za nijansu. Ne mogu da verujem da je to što predstavnici vlasti pričaju posledica neznanja - da nisu u stanju da provere podatke. Pre će biti da je reč o manipulaciji, jer vlast računa da građani neće da proveravaju ono što im Vučić i njegovi saradnici govore, nego će prihvatiti da smo, eto, već pretekli Bosnu i Hercegovinu i Bugarsku, a uskoro ćemo i Rumuniju, Mađarsku i Hrvatsku.
Ako uporedite sadašnju prosečnu platu u julu sa onom od pre godinu dana u isto vreme videćete da je porasla samo za 3,5 posto. Toliki će biti rast ove godine. Sećam se šta je Vučić govorio u jednoj televizijskoj emisiji aprila 2016. godine. Tada je obećao da će prosečna plata na kraju te godine ili početkom 2017. biti 500 evra. To vreme je odavno prošlo, a mi smo danas isto tako daleko od tih 500 evra kao što smo bili pre dve godine. Možda smo malo bliži, ali ne baš mnogo.
Miša Brkić: Ukazao bih na jednu zabrinjavajuću činjenicu. Usred svetske ekonomske krize plate zaposlenih u državnom sektoru bile su između 30 do 45 posto veće nego u privatnom sektoru. I taj trend se nastavlja. To je jako opasno, jer dovodi do raslojavanja radničke klase u Srbiji, do stalnog povećanja razlike između radnika zaposlenih u privatnom i onih koji rade u državnom sektoru. Zbog toga sve više ljudi traži državnu službu. Vladajuća stranka ih masovno zapošljava u administraciji, i državnim, i paradržavnim firmama tako da bi u Srbiji uskoro moglo da ima više zaposlenih u državnom, nego u privatnom sektoru. To je neodrživ i opasan trend.
Srbija - rekorder po socijalnim razlikama
Omer Karabeg: Nedavno istraživanje Ekonomskog fakulteta u Beogradu pokazalo je da u Srbiji raste jaz između bogatih i siromašnih i da je taj jaz veći nego u bilo kojoj zemlji Evropske unije i regiona.
Milan Ćulibrk: Kada kažete da je prosečna plata u Srbiji 420 evra, svi vas gledaju s nevericom - kao da ste nešto slagali. To je zato što dosta zaposlenih prima minimalnu zaradu od 200 evra. Samo izuzetno mali broj ljudi ima enormne plate. Evo, nedavno smo saznali da je gospodin Peter Kamaraš, koji je upravljao Železarom Smederevo dok je nisu preuzeli Kinezi, imao platu 300.000 evra. Kada tu njegovu platu podelite sa platama svih ostalih zaposlenih lako ćete dobiti prosek od 700 ili 800 evra. Najveći broj ljudi prima nešto oko 300 evra.
Prema zvaničnim podacima svega 20.000 ljudi ima prosečnu zaradu veću od 1.300 evra mesečno. To su oni koji plaćaju porez na dohodak. A kada prođete Beogradom vidite ogromne privatne luksuzne zgrade i vile koje nisu mogli napraviti ljudi sa takvim primanjima. Znači, ogroman broj ljudi zarađuje enormne sume na crno, ne plaćajući nikakav porez državi.
Omer Karabeg: Premijerka Brnabić se hvali da je u prvih pet meseci ove godine u Srbiju uloženo milijardu i sto miliona evra stranih investicija. Ona kaže da je Srbija po tome aposlutni šampion u regionu.
Miša Brkić: Kada predstavnici vlasti govore o količini investicija koje su došle u Srbiju, oni često manipulišu podacima. Ovde se krediti koje strane kompanije unose u Srbiju i koje otplaćuju srpske firme, računaju kao strane investicije, a takvih kredita ima mnogo. To, međutim, nije kapital koji su strane kompanije unele u Srbiju. Inače, najveći broj direktnih stranih investicija dolazi u Srbiju pogodbom predsednika Srbije sa predsednicima Kine, Turske, Mađarske i drugih zemalja.
Najveći broj velikih projekata je rezultat političkog dogovora šefa naše države sa šefovima drugih država. Vrlo je malo stranih firmi koje su odlučile da dođu u Srbiju zbog dobrog poslovnog ambijenta. Jer se Srbija time ne može pohvaliti. Prema kriterijumu ekonomskih sloboda ona je na 80 mestu. Crna Gora je na 68, Albanija na 65, Kosovo na 56, a Makedonija na 33. mestu. A za velike investitore ekonomska sloboda je jedan od najznačajnijih kriterijuma.
Omer Karabeg: Kina veoma mnogo ulaže u Srbiju. Pre dve godine kupila je Železaru Smederevo, ovih dana je saopšteno da je kupila i Rudarsko-topioničarski basen Bor, a najavljeno je da će kod Zrenjanina graditi veliku fabriku automobilskih guma u koju će uložiti milijardu dolara. Osim toga, Kina gradi puteve i mostove u Srbiji. Zašto Kina toliko ulaže u Srbiju?
Milan Ćulibrk: U pitanju su geopolitički razlozi, ali pre svega činjenica da je Kina, kada je krajem 2008. počela ekonomska kriza, imala najviše slobodnog novca. Kina je u poslednjih desetak godina investirala stotine milijardi evra i u Afriku, i u Latinsku Ameriku, i evo odskora sve više investira i na Balkanu.
Zašto Kina ulaže u Srbiju? Srbija je zemlja koja je kandidat za ulazak u Evropsku uniju. Ako jednog dana uđe, kineske kompanije koje rade u Srbiji biće deo jedinstvenog evropskog tržišta i imaće sve beneficije koje im to tržište obezbeđuje. Kolega Brkić je pomenuo da u poslednje vreme uzimamo mnogo kredita, pre svega za infrastrukturu. Te kredite uglavnom dobijamo od Kine. Čini mi se da se olako ulazi u sve te aranžmane bez dovoljno analize koliko od toga imamo koristi.
Šta će biti sa prugom Beograd-Budimpešta? Njena izgradnja jako kasni. Pogledajte šta se dešava sa Koridorom 10. Počeo je da se gradi još dok je Slobodan Milošević bio na vlasti. Srbija je 1994. godine potpisala prvi kreditni aranžman za izgradnju Koridora 10. Od tada je prošlo skoro četvrt veka, a mi još uvek nemamo nijedan pristojan put kroz Srbiju. Ako već pozajmljujemo toliki novac, bilo bi mnogo bolje da smo ga pozajmili odjednom i završili Koridor 10, umesto da se ceo taj projekt toliko razvlači.
Zamolio sam kineskog predsednika
Miša Brkić: Skrenuo bih pažnju na jednu stvar. Nakon samita Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, koji je održan jula meseca u Sofiji, rukovodstvo Evropske unije je prilično žestoko reagovalo. Kao evropski lider - Nemačka je stavila do znanja da nije spremna da podrži kineski ekonomski kolonijalizam. Nemačka je postala vrlo osetljiva na kineske investicije. Očigledno je da neće dozvoliti kineskom kapitalu da tako lako uđe na evropsko tržište. Srbija bi tim povodom morala ozbiljno da razmisli. Kao aspirant na članstvo u EU trebalo bi da vodi računa o signalima koji stižu iz Berlina, kada je u pitanju prodor Kine na evropsko tržište. Zašto se Srbija opredelila za kineske investicije? Zato što se one dogovaraju u četiri oka.
Kapitala na globalnom tržištu ima u ogromnim količinama i dosta je jeftin, nije skuplji od kineskih državnih para koje se Srbiji daju kao kredit. Ali umesto da kapital za svoj dalji razvoj traži na zapadnim tržištima, Srbija se opredelila za investije koje se ugovaraju u četiri oka između šefova država. Tada tržišni kriterijumi nisu na prvom mestu.
Naš predsednik kaže: ”Ja sam molio kineskog predsednika, pa mi je on obećao”. Kad se tako radi, nema ekonomskih kriterijuma, sve se svodi na politički dogovor šefova država koji odlučuju koliko će se investirati, i u koje projekte. Tako je naš predsednik molio kineskog da neka kineska firma kupi Železaru Smederevo, pa evo sada i RTB Bor. Možda će ga opet zamoliti, pa će Kinezi kupiti i preostale rak rane srpske privrede - Petrohemiju, Azotaru i Metanolsko-sirćetni kompleks.
Plata - kilo jabuka
Omer Karabeg: Nedavno smo od direktora Nacionalne službe za zapošljavanje Srbije saznali da je broj nezaposlenih u Srbiji pao ispod 600.000 i da se to desilo prvi put otkako ta služba vodi evidenciju o broju nezaposlenih. Opet rekord.
Milan Ćulibrk: Vlada se hvali da je stopa nezaposlenosti prvi put pala ispod 12 posto, a prećutkuju da je u međuvremenu promenjena metodologija utvrđivanja ko je nezaposlen. Po novoj metodologiji u Srbiji se smatra zaposlenim svako ko je bar jednom u sedam dana radio bar jedan sat za koji je plaćen novcem ili nekom kompenzacijom. Dakle, ako pričuvate dete komšiji i on vam za to da kilogram jabuka - Republički zavod za statistiku će vas registrovati kao da ste zaposleni. Ukoliko imate okućnicu, pa uberete tri paradajza - vi ste zaposleni. Zbog toga je stopa nezaposlenosti pala ispod 12 posto.
Miša Brkić: Sećam se da se 60-tih godina Jugoslavija hvalila da ima nisku nezaposlenost, ali se prećutkivao podatak da je milion ljudi oterano u inostranstvo da rade kao gastarbajteri. Srbija je danas zajedno sa Hrvatskom lider u iseljavanju radno sposobnog stanovništva u zemlje Evropske unije. A i dalje. Naravno da imamo nisku nezaposlenost, jer je otišlo ono što je vredelo, a na njihovo mesto su došli priučeni i uglavnom neobrazovani ljudi.
Pre dve godine u Srbiji se na faklutete upisalo 68.000 završenih srednjoškolca. Ove godine 52.000. Ta razlika od 16.000 su devojke i mladići sa srednjoškolskim diplomama koji su otišli iz zemlje. Nisu hteli ovde da studiraju, nego su otišli da rade negde van Srbije. Taj podatak treba nekog da zabrine u ovoj državi, a ne da sa najvišeg mesta slušamo jedino hvalisanje.
Nije povećanje, nego vraćanje
Omer Karabeg: U poslednje vreme i Vučić, i Brnabić, i Mali najavljuju da će, zahvaljući suficitu u budžetu i rastu privrede, od novembra biti povećane penzije. Verujete li da će održati to obećanje?
Milan Ćulibrk: Naravno da hoće. Međunarodni monetarni fond je shvatio da mere fiskalne konsolidacije, čiji je glavni deo bio smanjenje penzija 2014. godine, nisu baš imale valjano pavno utemeljene. Penzija je stečeno pravo i to MMF jako dobro zna. Zato je sada, kada Srbija ima višak u državnoj kasi, MMF predložio da se od novembra ukine zakon na osnovu koga su smanjene penzije. Ali na osnovu onoga što smo čuli od predstavnika vlasti penzije neće biti povećane svima na isti način.
Predsednik je svestan da aktuelna vlast ima veću podršku među onima koji imaju niže penzije, pa će oni dobiti veće povećanje. Tako je pravednije - kažu oni. Ali to se ne radi kroz penzijski sistem. Ako se procenjuje da male penzije nisu dovoljne za normalan život, onda se to rešava preko socijalne pomoći. Ne možete taj problem da rešavate tako što ćete kažnjavati one koji su tokom svog radnog veka plaćali veće doprinose, pa zato imaju veće penzije.
Omer Karabeg: Ali za 700.000 penzionera, kojima su 2014.godine smanjene penzije, to nije nikakvo povećanje. Njihove penzije se samo vraćaju na onaj nivo na kome su bile 2014. A stalno se govori o povećanju penzija.
Milan Ćulibrk: Mi, u redakciji NIN-a, prošle godine smo izračunali da je svakom penzioneru do polovine 2017. uzeto u proseku oko 450 evra godišnje. U međuvremenu je taj iznos, naravno, povećan. Kada biste sve to sabrali, to su stotine miliona evra. I ukoliko bi država izgubila spor pred Evropskim sudom u Strasburu, što bi se jednog dana moglo desiti, morala bi penzionerima da vrati na stotine miliona evra, kao što se vraćala stara devizna štednja i kao što se vraćao dug penzionerima koji je nastao za vreme Slobodana Miloševića.
Sramno ćutanje Ustavnog suda
Omer Karabeg: Gospodine Brkiću, mislite li da bi se moglo desiti da država dođe u situaciji da vraća penzionerima milione evra, ukoliko Evropski sud u Strazburu presudi u korist penzionera, a vidim da ima najava da će oni tužiti državu.
Miša Brkić: Ta suma je između 700 miliona i milijardu evra. Jedina kočnica da tužba stigne do Strazubura je sramno ćutanje Ustavnog suda Srbije na tu temu. A u međuvremenu naši političari se mešaju u penzioni sistem i određuju koliku će ko imati penziju. Međutim, kao što je kolega Ćulibrk rekao, penzija je stečeno pravo. Njena visina zavisi od toga koliko je zaposleni uplaćivao u penzioni fond tokom svog radnog veka. Političari u to ne smeju da se mešaju.
Ali mi smo svedoci podmazivanja birača. I predsednik, i premijerka, i ministar finasija stalno govore o povećanju penzija, niko neće da kaže istinu - da je to vraćanje penzija. Onda će penzioner reći: ”Da ne beše našeg predsednika meni ne bi bila povećana penzija”. I kada izađe na izbore - zna se za koga će da glasa. Dakle, reč je o nedozvoljenom i protivzakonitom mešanju u penzioni sistem, to je njegovo faktičko rasturanje. Kao što su rasturene mnoge druge institucije ekonomskog sistema ove zemlje. Postoji li Berza u Srbiji? Ne postoji. Postoji li Komisija za hartije od vrednosti? Ne postoji. Postoji li Antimonopolska komisija? Ne postoji. Sve odluke o tome donosi nekoliko ljudi na vrhu.
Omer Karabeg: Gospodine Brkiću, samo da pojasnimo: pomenuli ste sramno ćutanje Ustavnog suda. U stvari, sud neće da donese odluku o tužbi penzionera, jer tek nakon što bude iscrpljena poslednja pravna instanca u zemlji, a to je Ustavni sud, penzioneri mogu da se obrate Evropskom sudu u Strazburu. Zato sud već tri godine ćuti.
Miša Brkić: Tako je.
Lider, ali otpozadi
Omer Karabeg: U zaključku, da se vratimo pitanju iz naslova ovog razgovora - da li je Srbija ekonomski lider u regionu?
Milan Ćulibrk: Jeste, ali otpozadi. Bukvalno lider sa dna.
Miša Brkić: Mene užasava to ubrzano i lažno takmičenje ko je lider. To je kao dečija igra. Ponašaju se kao deca u obdaništu. Svakih desetak dana neko izađe i kaže - mi smo lideri. To svakodnevno busanje u prsa došlo je dotle da smo postali i regionalni lider u naoružanju. Jer imamo najviše MiG-ova. Dakle, mi smo lider u svemu - osim u fudbalu, jedino tu ćutimo. Stalno isticanje naše liderske pozicije već je postalo degutantno.
Ne može neko da bude lider, a da nema pravnu državu i građanske i medijske slobode. Ne može da bude lider država u kojoj se bez sudske presude hapse preduzetnici i biznismeni i drže u istražnom zatvoru mimo svih ustavnih načela i zakona. Brisel nam je davno rekao - prvo usaglasite sve svoje standarde sa evropskim, pa se onda takmičite sa zemljama u regionu ko je veći lider. Ovako, sve to dobija besmislene obrise.
Facebook Forum