Aleksandar Kovačević, viši naučni saradnik Oksfordskog instituta za čvrsta i fosilna goriva, za 'Zašto?' analizira ekonomsku isplativost ruskog gasovoda "Turski tok" za Srbiju i druge balkanske države.
U Vojvodini je u sredu počela izgradnja gasovoda -- čiji je investitor Gastrans u 51-postotnom vlasništvu ruskog državnog giganta Gazproma, dok je Srbijagas vlasnik preostalog dela -- za priključak na "Turski tok", čemu se protivi Energetska zajednica jer smatra da projekat nije u skladu sa pravilima Evropske unije.
Istovremeno, predsednik Predsedništva BiH Milorad Dodik najavio je da će naredne nedelje razgovarati sa čelnicima Gazproma o izgradnji kraka "Turskog toka" prema Republici Srpskoj, kojim bi se takođe dopremao ruski gas pored postojećeg gasovoda koji u BiH ulazi u Zvorniku i nastavlja prema Sarajevu.
Tri pitanja
Prvo pitanje je efektivnost delovanja Energetske zajednice.
Imali smo tu situaciju sa termoelektranom Tuzla 7 i tim eventualnim kineskim kreditom, mislim sa izdavanjem državne garancije, i videli smo da protivljenje Energetske zajednice nije ostavilo neki specijalan utisak na ljude koji su o tome glasali.
Jedno značajno pitanje ovog trenutka je kakva je efektivnost mera i delovanja Energetske zajednice.
Drugo pitanje je da li se sve ovo može napraviti? Očigledno da može.
Ako imamo preduzeća koja su na neki način dobila novac, kredit, ako imamo državnu upravu koja je spremna da im izađe u susret sa stanovišta eksproprijacije zemljišta, davanja dozvole i tome slično, u suštini ne bi trebalo da bude nekih prepreka da se objekat napravi.
I treće pitanje je da li to ima ekonomskog smisla i kakav je dugoročni ekonomski rezultat toga što se pravi? To su tri potpuno različita pitanja.
Grejanje i topla voda
Energetska zajednica je onoliko sposobna da sprovodi svoje propise koliko su zemlje potpisnice spremne da se stoje iza toga što su potpisale, ne samo sa stanovišta prihvatanja obaveza, nego i sa stanovišta pozivanja ostalih zemalja potpisnica da odgovore obavezama.
To se naročito odnosi na Evropsku Uniju: da li je Evropska Unija spremna da svojim merama, finansijskim, političkim i drugim, jasno stoji iza potpisanog ugovora o Energetskoj zajednici? Mi stvarno ne znamo odgovor na to pitanje.
Dakle, videli smo protivljenje ovom ugovoru oko ovog bloka u Tuzli, oko te državne garancije, ali smo i videli malo iza toga da na finansijskoj konferenciji u Sarajevu nije bilo prepreka za dalje finansiranje sa strane evropskih finansijskih ustanova. Jedino pitanje je, kakva je efektivnost svega tog.
Drugi deo, objekat se može napraviti. Ako ima kreditne sposobnosti, dobiju se krediti, novac, ljudi, resursi, može se eksploatisati zemljište i objekat se može napraviti.
Mislim da je treće pitanje, ustvari, najbitnije. Kakav je dugoročni ekonomski efekat toga, da li su ove zemlje -- Srbija, Bosna i Hercegovina i tako dalje -- u stanju da dobro ekonomski upotrebe taj gas.
Mislim da tu stoji veliki znak pitanja, da naše zemlje nisu u stanju da valjano upotrebe energiju, da je ukupni ekonomski rezultat toga strašno mali, da se kod kod nas gas najviše koristi za niskotemperaturne procese, za toplotu, grejanje, toplu vodu, i tako dalje, i da je jednostavno ekonomski rezultat toga strašno mali.
Veza za Republiku Srpsku
U celom tom prostoru, s jedne strane, nema mnogo velike industrije, to je jasno, ali se tu već nalaze dve velike elektrane.
Tu se nalazi se elektrana Ugljevik koja se sada rekonstruise sa japanskom finansijskom podrškom, i koja bi trebala da bude u skladu sa evropskih propisima životne sredine, nalazi se praktički nova elektrana Stanari, nalazi se nedaleko odatle elektrana u Tuzli koja ima nameru da gradi novi blok sa ovim kineskim kreditom, i, konačno, nalazi se relativno veliki grad, Banja Luka, sa svojim potrebama u smislu grejanja, industrije i tako dalje.
Ako se tome još želi dodati i elektrana na gas, onda to potpuno prevazilazi potrebe za električnom energijom u tom prostoru.
Računa se na izvoz električne energije, i onda dolazimo do sledećeg pitanja: da li je tako proizvedena električna energija konkurentna na izvoznom trzištu? To izvozno trzište bi naprimjer mogla biti Hrvatska.
Jedno je sigurno, sam cevovod ne donosi nikakav ekonomski rezultat, ako nema velikih potrošača i neke ekonomske upotrebe gasa. Ti veliki potrošaci, industrija, proizvodnja energije, treba da budu konkurentni u izvozu da bi se tako mogao platiti uvoz gasa. To je ozbiljan problem.
Na drugoj strani nalazi se evropsko tržiste. Primer tog evropskog tržista je Hrvatska, Italija, Mađarska i tako dalje, koje je snabdeveno iz 2-3 različita izvora gasa gde su cene manje-vise konkurentno postavljene.
Sad se postavlja pitanje, da li se ta konkurentnost može ostvariti, a jedno je sigurno da je ne mala investicija potrebna za objekte koji bi koristili taj gas.
Ne vidim ko bi investirao.
Ruska investicija
U Srbiji je to zajedničko preduzeće između Srbijagasa i Gasproma, i to zajedničko preduzece je de fakto investitor. Drugim rečima, kreditna sposobnost tog preduzeća ne zavisi samo od Srbijagasa, nego i od Gazproma.
Pretpostavljam da bi tako neki aranzman se mogao desiti i na drugim mestima, i drugo, to nije ništa novo, jer znamo da se Gasprom ima takva zajednička zajednicka preduzeća i u zemljama Evropske unije. Ta vrsta aranžmana nije nova.
Dosadašnje iskustvo je da imamo investiciju Zarubežnjenefta u rafineriju nafte, koja je takođe tu, u Republici Srpskoj.
Ta rafinerija prodaje gorivo na teritoriji cele BiH, znači ipak računa na tržište cele zemlje.
Ne treba zaboraviti da postoji i ova mala gasna konkekcija između rafinerije u Brodu i hrvatskog gasnog sistema, i ta gasna konekcija je također prisutna.
Znači, mi imamo ruskog investitora koji se priključio na gasni sistem Hrvatske, i verovatno procesi nisu samo politički, oni imaju i svoju komercijalne i tehničke dimenzije.
Integrisana infrastruktura
Ne verujem da će sistem u BIH biti neintegrisan. Moje shvatanje stvari je, i to se pokazalo na drugim mestima, da su ruski investitori nastojali da sistem bude integrisan u postojeću infrastrukturu i da jednom rečju ima veću funkcionalnost za krajnje potrošače.
Ne vidim da će tu sad biti neke separacije između eventualno izgrađenih sistema, i da će tu sad biti problem u smislu neintegrisane infrastrukture.
Druga dimenzija je da tu postoje ozbiljni tehnički i ekonomski problemi kod korišćenja gasa u Sarajevu i dalje od Sarajeva.
Jednostavno, dominantni potrošač je u stvari grejanje, a jako je teško platiti grejanje iz relativno skupog i visokokvalitetnog energenta i onda logično da odatle proističu problemi, da se ne mogu platiti računi na vreme, da su cene relativno visoke, da postoji sezonski disbalans, da je letnja potrošnja znatno manja nego zimska, da je stepen iskorišćenja infrastrukture relativno mali, da to sve košta .
Jednom rečju, na postojećoj infrastruktri čiji je stepen iskorišćenja relativno mali, izgradnja nove infrastrukture, dodatnih kapaciteta neće poboljšati ekonomiju.
Mi moramo doći do situacije da se pojavi neka svrha upotrebe gasa da bi došlo do nekakvog ekonomskog poboljšanja.
Problem svrhe
Stare i nove infrastrukture će skoro neizbežno biti integrisane, ali to je samo pitanje situacije i momenta, konačno one su i geografski dosta blizu.
Ako ne budu integrisane direktno na teritoriji BiH, one su neizbežno integrisane na teritoriji Srbije.
Sama funkcionalnost neće tu biti nešto oštećena, naročito ako se primenjuju evropski propisi o tome, o pravu pristupa treće strane i o korišćenju prekogranične infrastrukture tako da i u tom delu priče je stvar dosta jasna.
Ali problem korišćenja, stepene iskorišćenja i ekonomske svrhe ostaje potpuno nejasan, potpuno nerešen, i to je problem i u Makedoniji, i u Hrvatskoj, i u BiH, i u Srbiji, taj problem se ponavlja manje više svuda.
Vidimo da taj problem postoji i na ovom gasovodu koji se planira duž Jadranske obale, u Albaniji i u Crnoj Gori, Hrvatskoj i tako dalje.
Dakle, svuda postoji problem svrhe, ekonomskog korišćenja svega toga, i mislim da je važan argument da je prvo i najvažnije pitanje povećati iskorišćenje raspoložive infrastrukture, pa tek onda razmišljati o ovoj infrastrukturi.
Radi se, prije svega, o produktivnosti i korišćenju raspoložive infrastrukture. To je problem.
