Dostupni linkovi

Održana komemoracija povodom smrti Bekima Fehmiua


Sa komemoracije povodom smrti Bekima Fehmiua, 22. jun 2010. Fotografije uz tekst: Saša Čolić
Komemoracija povodom smrti glumca Bekima Fehmiua koji je15. juna izvršio samoubistvo, održana je u utorak na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u organizaciji tog teatra i Jugoslovenske kinoteke.

Bekim Fehmiju bio je jedini glumac sa prostora bivše Jugoslavije kome je tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih godina pošlo za rukom da napravi značajnu međunarodnu karijeru, da igra sa najznačajnijim glumcima i da snima sa najeminentnijim rediteljima svetske kinematografije, ipak, u zemlji u kojoj je živeo nikada nije dobio ni jedno priznanje.

Jedan od glumaca koji je svoj prvi filmski šamar dobio, upravo, od Bekima Fehmijua je Branislav Lečić koji je tu zajedničku scenu sa Fehmijuom odigrao u Markovićevom „Sopecijalnom vaspitanju“ 1977. godine. Svoje sećanje na Fehmijua Lečić je osvetlio kroz njegov posebno naglašen osećaj za etiku:

„On se nije dao. On se nije dao ničemu što je površno, što je trivijalno. Nijedna reč, makar ona bila istorijska ili tradicionalna, nije bila veća od toga biti čovek. Bekim je to doslovno živeo i doslovno radio. Bio je spreman da se povuče u potpunu ilegalu, ali da zaštiti svetost onoga što je on smatrao vrednim. Zbog toga nije ni malo slučajno što su ga nazvali „samurajem“, jer je on imao kodeks, etiku, nešto što danas fali i nedostaje mnogim ljudima“, kaže on.

Sa komemoracije povodom smrti Bekima Fehmiua
Režiser Puriša Đorđević, koji je sa Fehmijuom 1975. godine radio na filmu „Pavle Pavlović“, a koji u Srbiji nikada nije doživeo svoju distribuciju, seća se njegovih reči i stalnog podsećanja da je uprkos komunističkim cenzurama jedino važno prestati da se bojiš:

“Bekim je za sobom ostavio biblioteku filmova koji će se čitati. Meni lično, Bekim je rekao da se više ne plašim i to mi je pomoglo. Dodajem, da ne bi trebalo da se plašimo i kao što je Bekim voleo svoj zavičaj, krajnje je vreme da posetimo tu zemlju i njegov zavičaj“, kaže on.

Bekim Fehmiju je pre nekoliko meseci doživeo moždani udar i bio je teško bolestan. Po sopstevnoj želji je kremiran, a njegov pepeo prosut kroz Bistricu, reku koja protiče kroz Prizren, grad u kom je proveo deo svog detinjstva i mladosti.

Životni testament

U pozorištu je ostvario više od 40 uloga i na desetine filmskih.

Poslednju ulogu u pozorištu odigrao je 1987. godine, a poslednja filmska uloga bila mu je u ostvarenju "Džingis Kan" Kena Anekina 1992. godine.

Sa komemoracije povodom smrti Bekima Fehmiua
Filmski kritičar Milan Vlajičić istakao je da je Bekim Fehmiju, gotovo, dve decenije živeo u prinudnom izgnanstvu i da način na koji je otišao predstavlja težak moralni čin, poput onih koje su učinili Marina Cvetajeva, Primo Levi ili Valter Benjamin:

“Šetajući ovim gradom, ovih sedam dana otkako nas je Bekim napustio, prilaze mi ljudi i izgovaraju mi moje i vaše rečenice. Jedna apotekarka mi je rekla, sa njim odlazi deo najplemenitijeg dela Beograda“, kaže on.

Prijatelji Bekima Fehmijua istakli su da je on svoj životni testament sabrao pesmi Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“, koju je u jednom od svojih posednjih televizijskih nastupa sam i odrecitovao. U samo jednom delu te pesme može se čuti Fehmiju na način na koji ga mnogi nisu ni znali:

“Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
....
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo godine, Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
ja sam željan zraka
i malo bele, jutarnje rose -
ostalo vam na čast!“




Pročitajte i ovo:

Tragični kraj Bekima Fehmiua
XS
SM
MD
LG