Dostupni linkovi

Ko će goniti ratne zločince u regionu?


Pripadnik srbijanske antiterorirtičke jedinice ispred kuće Ratka Mladića u Beogradu, 23. februar 2010.
Ovonedeljno saopštenje iz Ureda hrvatske premijerke Jadranke Kosor sa sastanka sa grupom pravnih stručnjaka izazvalo je pažnju u regionu jer problematizuje odredbe zakona jedne susedne države.

Reč je o Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine Srbije iz 2003. godine kojom se ona proglašava nadležnom da sudi za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije bez obzira na državljanstvo ili zločinca ili žrtve.

Dodatno obrazloženje od autora inicijative nismo dobili, profesor prava Željko Horvatić nas je uputio na saopštenje i skrenuo pažnju da će prilikom susreta Jadranke Kosor i Borisa Tadića u Smederevu o tome biti reči.

Na tom sastanku u hrvatskoj Vladi zaključeno je da treba inicirati regionalnu konferenciju o problemu nadležnosti u suđenjima za ratne zločine.

Poznato je da su neki potezi srpskog Tužilaštva za ratne zločine, kao što je slučaj sa hrvatskim državljaninom Purdom, koji je uhapšen u BiH po beogradskoj poternici, ili slučaj BiH generala Divjaka ili Tuzlaka Jurišića, pa BiH političara Ganića pomutili odnose u regionu i između nadležnih tužilaštava.

Žarko Marković, pravnik iz beogradskog Centra za ljudska prava osporava tačnost podatka da je ta odredba Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine Srbije protivna međunaordnim konvenicjama.

„Čak neke od najznačajnijih konvencija propisuju izričitu obavezu gonjenja odgovornih za takve zločine, bez obzira da li su oni državljani države potpisnice sporazuma ili je zločin izvršen na njenoj teritoriji. Ženevska konvencija to izričito predviđa u članu 49. Ona pripisuje obavezu svake države da traga za osobama koje su počinile ili naredile teške povrede Ženevskih konvencija i da im sudi bez obzira na njihovu nacionalnost", kaže on.

Marković se poziva i na neke slučajeve suđenja za zločine protiv čovečnosti iz evropske prakse u državama u kojima niti je počinjen zločin niti je optuženi njen državljanin.

„To je radila Britanija u slučaju jednog avganistanskog ratnog lidera koji je bio optužen za tortutu, njemu je suđeno pred britasnkim sudovima na osnovu Konvencije protiv torture koja, kao i Ženevska konvencija, predviđa obavezu zemalja potpisnica da gone sve optužene za zločine sankcionisane tom konvencijom. Recimo, Pinoče je izručen na osnovu zahteva Španije koji je upućen Britaniji", naglašava Marković.

Priznanja data pod torturom

Srđan Arnaut
zamenik BiH ministra pravde na pitanje da li smatra da je ta odredba Zakona sporna, odgovara:

„Pa narvno da je sporno, jer, evo, vidite da u Tužilaštvu BiH ima pokrenut postupak Dobrovoljačka, to isto vodi Srbija. Imamo problem sa Purdom, imali ste problem sa Jurišićem, sa Ganićem...Imate jednu zemlju koja se proglasi da je nadležna za sve ratne zločine na području bivše Jugoslavije i onda to izaziva podozrenje i sumnjičavost zemalja u okruženju. Ja jednostavno mislim da se svi moraju dogovoriti da tu odredbu zakona treba mijenjati, ne treba praviti ničiji ekskluzivitet za ono što se desilo na području bivše Jugoslavije.“

Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine Srbije se ne protivi ideji regionalne konferencije na kojoj bi se razgovaralo o problemu nadležnosti za procesuiranje ratnih zločina, ali smatra da nema razloga da se izdvaja problem Srbije.

Bruno Vekaric, zamenik tužioca za ratne zločine Srbije, bez datuma
On kaže da ukoliko ne bi bilo te odredbe zakona o nadležnosti, ne bi bilo moguće beogradsko suđenje za zločin na Ovčari.

„Taj zakon su radili eminentni međunaordni stručnjaci. On je urađen u kancelariji OEBS-a. Sa nevladinim organizacijama, sa predsatvnicima Haškog tribunala, sa predstavnicima mnogih stranih ambasada koje su se bavile humanitarnim pravom. Ukoliko Srbija nema univerzalnu nadležnost, jako mnogo ratnih zločinaca, koji imaju srpske pasoše, mogu da se sklone u Srbiji, kao što je slučaj sa građanima Republike Srpske. Naravno treba razgovarati i naći zajedničko rešenje. Zašto ne bi svi bili univerzalno nadležni, mi nemamo ništa protiv. Neka svi svuda gone ratne zločince", ističe Vekarić.

Sporni Zakon donet je 2003. godine kada nije bilo međusobnih sporazuma država regiona o isporučivanju optuženih za ratne zločine i kada je ova odredba zakona trebalo da spreči da oni koji su počinili zločin, izmaknu pravdi prelazeći iz jedne države u drugu.

U međuvremenu, u regionu je pri kraju proces međusobnog potpisivanja sporazuma o ustupanju dokaza i ustupanju optuženih za ratne zločine. U međuvremenu, iskrsli su potezi Tuzilaštva u Beogradu sa poternicama i hapšenjima koji su iritirali susede.

Zagrebački profesor Žarko Puhovski smatra da problem sa Tužilaštvom Srbije nije u nadležnosti, već u nečem drugom:

„Radi se o tomu da je u naravi ratnih zločina da za njih postoji univerzalna ili opća nadležnost. Svaka država može uhapsiti, uhititi čovjeka koji je na primer u Ruandi ili negde na trećem mjestu napravio ratni zločin i u tom pogledu, u tom srpskom zakonu nema ničeg posebnog. I to nije izvor problema. Izvor problema je u činjenici da je srpsko Tužilaštvo dugo vremena nekritički uzimalo skandalozno pripremljene dokumente vojnog sudstva nekadašnje JNA. Dakle, uzimala je za gotovo priznanja koja su uzimana pod tortutom i to je problem, a ne to što se Srbija „drznula“ suditi ljude za ratne zločine jer to ima, po konvencijama, činiti svaka država", zaključuje Puhovski.
XS
SM
MD
LG