Nakon ovosedmičnih događaja na Kosovu, u mnogim medijima u Srbiji, ali i od strane pojedinih zvaničnika, eskalirali su huškačka retorika i govor mržnje protiv kosovskih Albanaca, a zbog čega se to dešava za 'Zašto?' objašnjava Aleksej Kišjuhas, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i kolumnista Danasa.
Katastrofa
To je jedna vrsta jeretičkog stava u sociologiji i društvenim naukama, ali je činjenica da generisanje društvenih sukoba može dovesti do određene, kako se to kaže, društvene funkcije.
Stalno insistiranje na jednoj vrsti konflikta sa Albancima, upotreba takvog rječnika, koji je svakako uvredljiv, ima jednu svoju istorijsku stranu, jedan kolonijalni, gotovo rasistoidni vokabular i narativ prema tim ljudima koji traje nekoliko vekova, ili se proteže još od 19. veka, ali u čisto sociološkom smislu funkcija takvog diskursa u javnosti zapravo može da posluži svojevrsnom jačanju identiteta, unutrašnje kohezije grupe, homogenizaciji te grupe i tako dalje, dakle jednog jasnog pravljenja barijere između nas i njih.
To sigurno nije neka vrsta promisla ili nedvosmislene politike, nego reaguje na neku vrstu socioistorijskog narativa koji je ovde prisutan nekoliko stotina godina.
On zapravo može homogenizovati posebno, naravno, nacionalističko biračko telo, ali i građane Srbije, što je dugoročno katastrofa za naše društvo, ali ponavljam, može imati neku vrstu kratkoročne dobiti za nosioce javnih politika.
Sveprisutni narativ
To svakako ne završava dobro.
Umesto pacifikacije javnog diskursa, umesto suočavanja sa sopstvenim nedaćama i nevoljama i okretanja Srbije unutrašnjim problemima i ka svom razvoju unutra, ona i dalje nije izašla iz jedne vrste delegitimizacije prava svih ostalih da postoje, da jesu ono što jesu, da sebe zovu onako kako sebe žele da zovu.
U tom smislu, mi živimo jednu dugu, dugu miloševićevsku politiku i dan-danas, to su procesi dugog trajanja, kako se to obično, ponekad pojednostvljeno i navodi, i kao što su nam svedoci savremena istorija ili nedavni događaji, to ne može da se završi u nečem dobrom.
Ja to doživljam kao jednu vrstu grudve snega koja je zakotrljana usponom nacionalizma krajem osamdesetih godina, još od memoranduma SANU i tako dalje, koji se bavio iskjučivo Kosovom, i ta grudva je vremenom zaista narasla u jednu vrstu lavine koju danas morate da uzimate u obzir, pa samim ti i političari, bilo koji političari, u proteklih 20 godina ne mogu da izađu iz tog narativa jer je on naprosto sveprisutan.
Status Kosova
Svako hrvanje sa tom lavinom i vi ste osuđeni na neuspeh ili, da pojednostavim, na pet posto biračkog tela.
Zašto partije poput LDP-a, sa potpuno drugačijim narativom nikada nisu uspele da prebace cifru od deset posto podrške u srpskoj javnosti?
To je zbog te nacionalističke lavine i jednog gotovo šovinističkog odnosa prema kosovskim Albancima koji vidimo i danas na festivalu 'Mirëdita, dobar dan!', gde će se nacionalisti zaklinjati da je Kosovo Srbija, ali istovremeno ne žele da čuju ništa što dolazi sa tog Kosova, a pripada Albancima.
To je ozbiljan temeljni problem koji nije stvoren jučer, ali se dodatno identifikuje u ovim razgovorima o budućem statusu Kosova.
Talas nacionalizma
Mislim da je ovo već izmaklo kontroli i ne mislim da je u pitanju neko naročito taktiziranje, koliko jedno politikantsko reagovanje na opšti društveni, socijalni, kulturni milje.
Reći da moramo promeniti table u Srbiji i učiniti ih dvojezičnim, kao što je, čini mi se, slučaj u Severnoj Makedoniji, ili reći da u našem kurikulumu treba da stavimo albanske književnike ovde se doživljava kao jedna vrsta potpune transgresije.
Duh je odavno pušten iz boce i on zapravo nosi sve donosioce odluka od dvehiljadite do danas, tako da ja čak i njih doživljavam ne kao kreatore jedne drugačije politike, nego kao žrtve te iste politike koju živimo već preko trideset godina, bez namere da ih amnestiram.
Ukoliko žele da budu, kako se popularno kaže, državnici, potrebno je menjati tu vrstu narativa i tu vrstu socio-kulturnog miljea koji postoji u Srbiji.
Mnogo je lakše ne uraditi to nego jahati na tom talasu lavine nacionalizma i anti-albanskih sentimenata.
Pumpanje pretnje
Takva vrsta satanizacije kosovskih Albanaca zapravo služi homogenizaciji ovdašnjih građana i to je jedna od ključnih nus-pojava.
Pravljenje neprijatelja od drugih ljudi zapravo nas čini mnogo bližim, integrisanijim, homogenijim i uništava svaku vrstu pluralizma i drugačijeg mišljenja, što je svakom vlastodržcu drago.
Kao u svim ratnim sukobima, komšije koje su u jednoj zgradi napadnute će zaboraviti na svoje međusobne razlike, na svoje zađevice dok mnogo veća pretnja ne prođe.
Konstantnim kreiranjem te pretnje koja se pumpa dizanjem aviona, konstantnom pričom o naoružavanju, vi homogenizujete i svoje biračko telo i generalno građane Srbije u jedne vrlo uskogrude političke svrhe ili ciljeve.
Frustrirani gubitnici
Ja bih rekao da su naše snage za neku vrstu ozbiljnijeg zverstva ili nepočinstva slabe, ali znajući da je u pitanju Balkan i znajući koliko smo bili iznenađeni okidanjem svih tih pušaka po prostoru Balkana početkom devedestih bio bih vrlo skeptičan, obazriv, da ne kažem uplašen.
Dakle, sve je moguće.
Ja volim da kažem da mi svoje ratove nismo završili, da se mi nalazimo kao Evropa posle Prvog svetskog rata, odnosno gubitnici posle Prvog svetskog rata koji se osećaju frustrirano i željni krvi dok zaista ne dođu Sovjeti na vaša vrata i ne zakucaju, i ne jedete koru sa drveća.
Ja ne znam šta treba uraditi da bi ljudi shvatili da nije trebalo, da ne treba tako razmišljati i da je nacionalizam taj krivac.
Ostaje nam da sačekamo.
