Pellumb Kallaba, šef istraživačkog odeljenja Kosovskog centra za bezbednosne studije, koji je od 2009. do 2011. godine bio i deo Misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju na Kosovu, zalaže se za ideju da zemlje Zapadnog Balkana, uporedo sa svojim evrointegracijama, razvijaju i snažan regionalni identitet. U intervjuu za Radio Slobodna Evropa on najpre objašnjava zašto države Zapadnog Balkana, za razliku od zemalja centralne Evrope koje su se okupile u poznatoj Višegradskoj grupi, beže od svog regionalnog identiteta.
Kallaba: Dva su glavna razloga za to. Prvi je taj što je Balkan izašao razoren iz nekoliko ratova – počev od dva balkanska i dva svetska, do tri rata u bivšoj Jugoslaviji. To, razume se, nije moglo stvoriti temelje bilo kakve strukturne kooperacije, kakva je, recimo, postojala u srednjoj Evropi. Drugi razlog, po mom sudu, jeste to što je Evropska unije uglavnom promovisala regionalnu saradnju kao deo okvira evrointegracija, kao uslov koji zemlje regiona moraju ispuniti na svom putu do članstva u EU, a ne kao model njihove saradnje per se.
To se, dakle, može pripisati regata principu – tome, naime, što se EU opredelila za mapu puta sa svakom zemljom pojedinačno, a ne za snaženje strukturnog ili grupnog priključenja. Od 1999. godine, imali smo na sceni mnoge inicijative i mehanizme za regionalnu saradnju – počev od procesa stabilizacije i asocijacije, Pakta za stabilnost, do Saveta za regionalnu saradnju koji imamo od 2008. godine, kao kišobran za sve ove organizacije. Međutim, pet godina kasnije mi ne vidimo, nažalost, nikakav značajan uspeh u ovom pravcu.
Ja mislim da šest preostalih regionalnih država moraju veoma blisko da sarađuju zato što bi zamah proširenja na Zapadni Balkan mogao oslabiti zbog krize u Evropskoj uniji. Dakle, zemlje regiona bi trebalo da imaju sopstvenu agendu saradnje koja nije zavisna od EU.
Kallaba: Najpre bih želeo da pojasnim da to ne treba da zameni proširenje, odnosno, priključenje Evropskoj uniji. Cilj takvog mehanizma jeste da se podrži regionalna saradnja na svim nivoima – od susreta i dijaloga na visokom političkom nivou do saradnje civilnog društva - upravo onako kako je Višegradska grupa uspešno činila u poslednjih dvadeset godina.
Potpuno ste u pravu, ako agenda proširenja bude ugrožena ili usporena zbog različitih nepovoljnih unutrašnjih gibanja u EU, to će se svakako reflektovati i na Zapadni Balkan, tako što će region ostati bez velikih investicija koje su do sada stizale iz Evropske unije i preko drugih međunarodnih instrumenata. Istovremeno bi to bila i izvanredna platforma za rešavaje i rešenje postojećih bilateralnih sporova. Ta perspektiva je i privlačna i isplativa jer bi nagrada nakon toga bila da čitav region, a ne jedna po jedna država, uđe u Evropsku uniju.
Zapadnobalkanske države su evropsku integraciju do sada percipirale uglavnom kao trku jednih protiv drugih, umesto kao legitimnu kompeticiju u napredovanju. Otuda imamo toliki značaj granica u regionu.
Dakle, smatramo da treba da budemo inovativni u nastupu. Pri tome nema potrebe za stvaranje nove matrice jer već imamo uspešan model u centralnoj Evropi koji u velikoj meri može biti primenjen i na Zapadnom Balkanu.
Evropska unija bi trebalo da promoviše takav regionalni mehanizam kao što je promovisala Višegradsku grupu 1993. Ja se time ne zalažem za to da mi imamo privilegovan status, već konstatujem i da se sa Savetom za regionalnu saradnju stvari ne pokreću napred. Vidimo da Savet u Sarajevu ima budžet od samo četiri miliona evra, a pri tom ima veoma ambiciozne ciljeve koje treba da ostvari u naredne dve godine. Istovremeno, Kosovo nije ni uključeno u te mehanizme, što znači da je regionalna kooperacija do sada nekompletna i nezavršena. Zapadni Balkan je region u kome još nisu konsolidovani mir i stabilnost, tako da nepredvidivi događaji mogu uvek iskrsnuti - s obzirom da smo mi izuzetno zavisni od EU i kao tržište i kao sistem institucija.
Kallaba: Potpuno ste u pravu. Takve poruke koje dolaze od uticajnih članica Evropske unije mogu demotivisati nastojanja na Zapadnom Balkanu da se reforme ubrzaju, a one su od ključnog značaj za mir i stabilnost. Ne sme se zaboraviti da je čitav proces proširenja bio uspešan zato što je izraz dualne strategije usmerene na mir i pomirenje – ali, ne samo na Zapadnom Balkanu nego na čitavom evropskom kontinentu.
Što se tiče izjava koje ste pomenuli, rekao bih da je interes čitavog regiona da Srbija bude što demokratskija država. Nikolićeva, kao i izjave drugih aktuelnih srpskih zvaničnika, da će ako se zatraži Kosovo odustati od EU liče na one koje smo slušali i od svih dosadašnjih srpskih predstavnika.
Evropa, po mom sudu, nema alternativu, ali mi svi treba zajedno da radimo kako bismo rešili svoje bilateralne sporove. Pokušaji da se trči trka bez regionalne saradnje nema nikakvog smisla i ne vodi nikuda. Dakle, mi kao region treba da snažimo svoj sopstveni regionalni identitet i da se takmičimo sa drugim regionima koji već postoje u Evropskoj uniji, kao što su Nordijski savet ili Benelux ili čak i Višegradska grupa. Strategijski govoreći, to može biti velika prilika za sve nas da dođemo do rešenja u kojem su svi dobitnici.
Kallaba: Mislim da je optimistički scenario već na delu s obzirom da u tom dijalogu imamo zaista visok stepan učešća Catherine Ashton, predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku, kao i State departmenta, koji će garantovati sve sporazume koji će biti postignuti. Međutim, nismo zadovoljni stepenom implementacije dosadašnjih sporazuma u tehničkom dijalogu. Kad je u pitanju politički dijalog, smatam da je ovo poslednja prilika da se stavi tačka na istorijski konflikt između Kosova i Srbije i da su obojica lidera razumela da ne možemo ići napred ako taj istorijski sukob ne okončamo. Ja sam optimista u tom smislu što verujem da se taj proces ne može završiti bez rezultata. Rekao bih, takođe, da za razliku od prošle srpske administracije koja se protivila tome da Kosovo učestvuje na međunarodnim forumima, aktuelna srpska vlast, ako ništa drugo, bar shvata da sa Kosovom mora sesti za pregovarački sto i to na najvišem političkom nivou. Sa njenim liderima vi treba da pregovarate, sviđali vam se ili ne, zato što oni predstavljaju građane Srbije. Dakle, postoji pravi zamah, postoji dobra prilika i treba pratiti kako će se stvari razvijati u najbližoj budućnosti. Jedno je, međutim, od početka jasno, a to je da su naše evrointegracijske sudbine međusobno uslovljene.
Kallaba: To je kompleksno pitanje. Kao što znate, Kosovo je ustavom definisano kao multietničko društvo iako njegova demografija priča sasvim drugačiju priču. Ako bi se sever Kosova teritorijalno podelio, onda bi to bio kraj multietničke države Kosovo. Dakle, ako zagovarate takvu podelu, vi time zagovarate i jednonacionalnu državu Kosovo.
Takav scenario bi, takođe, doveo do domino-efekta, ne samo na Zapadnom Balkanu, nego i u Evropi. Nadalje, sever Kosova, u ovakvim okolnostima, prestavlja crnu rupu bezakonja u Evropi u poslednjih trinaest godina i nije pretnja samo za Kosovo nego i za Srbiju i, zasto ne, i Crnu Goru. Što se tiče rešenja za taj deo Kosova, ja nisam zagovornik ni podele ni teritorijalne razmene niti eksperimentalnih rešenja koja smo imali u Bosni.
Podsetio bih u ovom kontekstu da Srbija već šest vekova Kosovo smatra izvorom svog identiteta, ali čitava ta zaostavština nije na severu već na jugu Kosova. Srbija bi, dakle, morala povesti više računa o srpskoj zajednici južno od Ibra, koja je sada dobro integrisana u kosovske institucije. Dakle, nije stvar u teritorijama nego u ljudima.
Politiku koja se zasniva na teritorijama treba zauvek izgnati iz retorike političara.
Mislim da će pitanje severa Kosova u ovom visokom političkom dijalogu biti tema razgovora, ali istovremeno smatram da Ahtisarijev plan treba bolje predstaviti građanima Kosova srpske nacionalnosti, zato što on od samog početka izaziva asocijacije na nezavisnost Kosova i zato ima negativan imidž. Po mom mišljenju to je izuzetno dobar plan koji, integrišući je, istovremeno i štiti prava srpske zajednice.
Kallaba: Dva su glavna razloga za to. Prvi je taj što je Balkan izašao razoren iz nekoliko ratova – počev od dva balkanska i dva svetska, do tri rata u bivšoj Jugoslaviji. To, razume se, nije moglo stvoriti temelje bilo kakve strukturne kooperacije, kakva je, recimo, postojala u srednjoj Evropi. Drugi razlog, po mom sudu, jeste to što je Evropska unije uglavnom promovisala regionalnu saradnju kao deo okvira evrointegracija, kao uslov koji zemlje regiona moraju ispuniti na svom putu do članstva u EU, a ne kao model njihove saradnje per se.
To se, dakle, može pripisati regata principu – tome, naime, što se EU opredelila za mapu puta sa svakom zemljom pojedinačno, a ne za snaženje strukturnog ili grupnog priključenja. Od 1999. godine, imali smo na sceni mnoge inicijative i mehanizme za regionalnu saradnju – počev od procesa stabilizacije i asocijacije, Pakta za stabilnost, do Saveta za regionalnu saradnju koji imamo od 2008. godine, kao kišobran za sve ove organizacije. Međutim, pet godina kasnije mi ne vidimo, nažalost, nikakav značajan uspeh u ovom pravcu.
Ja mislim da šest preostalih regionalnih država moraju veoma blisko da sarađuju zato što bi zamah proširenja na Zapadni Balkan mogao oslabiti zbog krize u Evropskoj uniji. Dakle, zemlje regiona bi trebalo da imaju sopstvenu agendu saradnje koja nije zavisna od EU.
RSE: Pomenuli ste Višegradsku grupu kao model, ali ste konstatovali da se nijedna slična inicijativa na Zapadnom Balkanu nije formirala. Nije više nikome tajna jer je nemačka kancelarka Angela Merkel to već rekla - nakon ulaska Hrvatske u EU nastupiće moratorijum proširenja bar deset godina. Da li vam je u takvim okolnostima zamislivo da Srbija, Kosovo, BIH, Crna Gora, Makedonija, ustanove stalni regionalni mehanizam preko kojeg bi se zalagale za ubrzanje EU proširenja?
Kallaba: Najpre bih želeo da pojasnim da to ne treba da zameni proširenje, odnosno, priključenje Evropskoj uniji. Cilj takvog mehanizma jeste da se podrži regionalna saradnja na svim nivoima – od susreta i dijaloga na visokom političkom nivou do saradnje civilnog društva - upravo onako kako je Višegradska grupa uspešno činila u poslednjih dvadeset godina.
Potpuno ste u pravu, ako agenda proširenja bude ugrožena ili usporena zbog različitih nepovoljnih unutrašnjih gibanja u EU, to će se svakako reflektovati i na Zapadni Balkan, tako što će region ostati bez velikih investicija koje su do sada stizale iz Evropske unije i preko drugih međunarodnih instrumenata. Istovremeno bi to bila i izvanredna platforma za rešavaje i rešenje postojećih bilateralnih sporova. Ta perspektiva je i privlačna i isplativa jer bi nagrada nakon toga bila da čitav region, a ne jedna po jedna država, uđe u Evropsku uniju.
Zapadnobalkanske države su evropsku integraciju do sada percipirale uglavnom kao trku jednih protiv drugih, umesto kao legitimnu kompeticiju u napredovanju. Otuda imamo toliki značaj granica u regionu.
Dakle, smatramo da treba da budemo inovativni u nastupu. Pri tome nema potrebe za stvaranje nove matrice jer već imamo uspešan model u centralnoj Evropi koji u velikoj meri može biti primenjen i na Zapadnom Balkanu.
Evropska unija bi trebalo da promoviše takav regionalni mehanizam kao što je promovisala Višegradsku grupu 1993. Ja se time ne zalažem za to da mi imamo privilegovan status, već konstatujem i da se sa Savetom za regionalnu saradnju stvari ne pokreću napred. Vidimo da Savet u Sarajevu ima budžet od samo četiri miliona evra, a pri tom ima veoma ambiciozne ciljeve koje treba da ostvari u naredne dve godine. Istovremeno, Kosovo nije ni uključeno u te mehanizme, što znači da je regionalna kooperacija do sada nekompletna i nezavršena. Zapadni Balkan je region u kome još nisu konsolidovani mir i stabilnost, tako da nepredvidivi događaji mogu uvek iskrsnuti - s obzirom da smo mi izuzetno zavisni od EU i kao tržište i kao sistem institucija.
RSE: Ako vi otvoreno kažete da nećete otvoriti vrata novoj članici EU narednih deset godina, nije li to loša poruka lokalnim političarima u regionu da ne moraju da ubrzaju reformski proces? Takve poruke se već i čuju, recimo, od naše novoizabrane elite. Tomislav Nikolić i drugi su već saopštili da nema potrebe da se zalećemo u EU.
Kallaba: Potpuno ste u pravu. Takve poruke koje dolaze od uticajnih članica Evropske unije mogu demotivisati nastojanja na Zapadnom Balkanu da se reforme ubrzaju, a one su od ključnog značaj za mir i stabilnost. Ne sme se zaboraviti da je čitav proces proširenja bio uspešan zato što je izraz dualne strategije usmerene na mir i pomirenje – ali, ne samo na Zapadnom Balkanu nego na čitavom evropskom kontinentu.
Što se tiče izjava koje ste pomenuli, rekao bih da je interes čitavog regiona da Srbija bude što demokratskija država. Nikolićeva, kao i izjave drugih aktuelnih srpskih zvaničnika, da će ako se zatraži Kosovo odustati od EU liče na one koje smo slušali i od svih dosadašnjih srpskih predstavnika.
Evropa, po mom sudu, nema alternativu, ali mi svi treba zajedno da radimo kako bismo rešili svoje bilateralne sporove. Pokušaji da se trči trka bez regionalne saradnje nema nikakvog smisla i ne vodi nikuda. Dakle, mi kao region treba da snažimo svoj sopstveni regionalni identitet i da se takmičimo sa drugim regionima koji već postoje u Evropskoj uniji, kao što su Nordijski savet ili Benelux ili čak i Višegradska grupa. Strategijski govoreći, to može biti velika prilika za sve nas da dođemo do rešenja u kojem su svi dobitnici.
RSE: Šta očekujete od visokog nivoa političkog dijaloga između Kosova i Srbije, u svetlu činjenice da su se dva premijera već dva puta sastala u Briselu?
Kallaba: Mislim da je optimistički scenario već na delu s obzirom da u tom dijalogu imamo zaista visok stepan učešća Catherine Ashton, predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku, kao i State departmenta, koji će garantovati sve sporazume koji će biti postignuti. Međutim, nismo zadovoljni stepenom implementacije dosadašnjih sporazuma u tehničkom dijalogu. Kad je u pitanju politički dijalog, smatam da je ovo poslednja prilika da se stavi tačka na istorijski konflikt između Kosova i Srbije i da su obojica lidera razumela da ne možemo ići napred ako taj istorijski sukob ne okončamo. Ja sam optimista u tom smislu što verujem da se taj proces ne može završiti bez rezultata. Rekao bih, takođe, da za razliku od prošle srpske administracije koja se protivila tome da Kosovo učestvuje na međunarodnim forumima, aktuelna srpska vlast, ako ništa drugo, bar shvata da sa Kosovom mora sesti za pregovarački sto i to na najvišem političkom nivou. Sa njenim liderima vi treba da pregovarate, sviđali vam se ili ne, zato što oni predstavljaju građane Srbije. Dakle, postoji pravi zamah, postoji dobra prilika i treba pratiti kako će se stvari razvijati u najbližoj budućnosti. Jedno je, međutim, od početka jasno, a to je da su naše evrointegracijske sudbine međusobno uslovljene.
RSE: Sever Kosova će verovatno biti najtvrđi orah u pregovorima. Kakvo rešenje za taj region bi moglo zadovoljiti i Prištinu, i Beograd, i tamošnje Srbe?
Kallaba: To je kompleksno pitanje. Kao što znate, Kosovo je ustavom definisano kao multietničko društvo iako njegova demografija priča sasvim drugačiju priču. Ako bi se sever Kosova teritorijalno podelio, onda bi to bio kraj multietničke države Kosovo. Dakle, ako zagovarate takvu podelu, vi time zagovarate i jednonacionalnu državu Kosovo.
Takav scenario bi, takođe, doveo do domino-efekta, ne samo na Zapadnom Balkanu, nego i u Evropi. Nadalje, sever Kosova, u ovakvim okolnostima, prestavlja crnu rupu bezakonja u Evropi u poslednjih trinaest godina i nije pretnja samo za Kosovo nego i za Srbiju i, zasto ne, i Crnu Goru. Što se tiče rešenja za taj deo Kosova, ja nisam zagovornik ni podele ni teritorijalne razmene niti eksperimentalnih rešenja koja smo imali u Bosni.
Podsetio bih u ovom kontekstu da Srbija već šest vekova Kosovo smatra izvorom svog identiteta, ali čitava ta zaostavština nije na severu već na jugu Kosova. Srbija bi, dakle, morala povesti više računa o srpskoj zajednici južno od Ibra, koja je sada dobro integrisana u kosovske institucije. Dakle, nije stvar u teritorijama nego u ljudima.
Politiku koja se zasniva na teritorijama treba zauvek izgnati iz retorike političara.
Mislim da će pitanje severa Kosova u ovom visokom političkom dijalogu biti tema razgovora, ali istovremeno smatram da Ahtisarijev plan treba bolje predstaviti građanima Kosova srpske nacionalnosti, zato što on od samog početka izaziva asocijacije na nezavisnost Kosova i zato ima negativan imidž. Po mom mišljenju to je izuzetno dobar plan koji, integrišući je, istovremeno i štiti prava srpske zajednice.
