Kakve metode primenjuje SPC u centrima za odvikavanje od droge

Nakon što je sveštenik Branislav Peranović u Centru za odvikavanje od droge u Jadarskoj Lešnici brutalno ubio štićenika tog kampa otvorilo se i pitanje koliko sličnih objekata ima u Srbiji i kakve metode lečenja se u njima primenjuju.

Prema zvaničnim podacima, pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi centri za pomoć zavisnicima od droge postoje u Bačkom Petrovom Selu, Čeneju, Vilovu, Krčedinu, Vitkovcu i Brajkovcu, i oni rade u okviru projekta „Zemlja živih“.

Protođakon Ljubomir Ranković iz Eparhije šabačke za kaže za RSE da Srpska pravoslavna crkva pokušava da pomogne svima koji to žele.

“Srpska pravoslavna crkva našla se u situaciji da joj se obraćaju brojni vernici koji su zahvaćeni narkomanijom, koja se zbog problema koje nosi slobodno može nazvati pošašću 21. veka i kugom trećeg milenijuma. Pored toga što pomažemo duhovnim savetima, ispovešću i molitvama, mi pokušavamo da organizujemo i centre za te ljude. To nisu centri za neko stručno lečenje, ili ne znam šta, nego prosto neka vrsta karantina gde bi ljudi bili u stalnoj molitvi sa sveštenikom, u duhovnim razgovorima i bogosluženjima", navodi Ranković.

U Pravoslavnom centru za lečenje bolesti zavisnosti "Sretenje" u Jadarskoj Lešnici kod Loznice pre nekoliko dana dogodilo se ubistvo štićenika koji je bio zavisnik od droge, a zbog tog zločina uhapšen je osumnjičeni sveštenik Branislav Peranović koji je vodio taj kamp i koji je od ranije poznat po brutalnim metodama i batinanju onih koji su dolazili na lečenje.

Eparhija šabačka istog dana saopštila je da Peranovićev centar nije u sklopu crkve i oštro osudila ubistvo. Sveštenik Branislav Peranović javnosti je postao poznat 2009. nakon prebijanja štićenika u Rehabilitacionom centru "Crna Reka".

Iako nisu zvanično želeli da govore o ovoj temi, u Ministarstvu zdravlja Srbije rekli su da legitimitet za rad pri Crkvi ima samo šest centara za koje je u junu prošle godine Ministarstvo sa SPC potpisalo protokol o saradnji na projektu „Zemlja živih“.

Psihoanalitičar Aleksandar Vučo kaže da je otvaranje kampova pri Crkvi za pomoć zavisnicima od narkotika vrlo problematično jer bi njima prvenstveno trebalo da se bave medicinske institucije.

„Crkva ne treba da se bavi time već svojim crkvenim stvarima. Očigledno, ovde se ne zna da li to radi država ili pravoslavna crkva. To je, kako bih rekao, potpuno sumanuto. Da se za to koriste religiozne institucije, a sve one su izuzetno tvrde i nepopustljive u raznoraznim stvarima. Prema tome, sila nije dobar metod za takvu stvar. Potrebne su mnogo finije metode, i neverovatno mi je da Ministarstvo zdravlja tako nešto dopušta.“

Centri moraju da imaju dozvolu

Kako je javnost mogla da sazna kroz ispovesti štićenika i sveštenika, lečenje zavisnika u tim komunama u kojima vlada vojnička disciplina traje oko dve godine, a terapije se sastoje od molitve, posta, radne i psihoterapije. Neki od zavisnika u medijima su govorili da im takva terapija pomaže, neki i da su se izlečili, dok je broj onih koji dobrovoljno odlaze u takve centre sve veći.

Protođakon Ljubomir Ranković kaže da ni sama Crkva nema dovoljno snage, kadrova, ni znanja da se izbori sa problemom narkomanije.

“Odmah moram da vam kažem da mi za to nismo kompetentni. Crkva nema stručne ljude za tu vrstu posla i radi se o potpunoj improvizaciji. Ali, sa druge strane, kao što bi majka videvši pred sobom ranjeno dete učinila sve da mu pomogne tako i mi pokušavamo. Koliko bi to što majka radi za svoje dete bilo medicinski ispravno je drugo pitanje, ali ona bi pokušala da ga spase. Tako bi se i naš rad mogao opisati. Na žalost, ko radi taj i greši, a ko ne radi on ne greši. I danas Srpska pravoslavna crkva ima nekoliko takvih centara.”

Po zakonu, svi centri za rehabilitaciju zavisnika moraju da dobiju dozvolu Ministarstva zdravlja, a inspekcija tog ministarstva zadužena je za kontrolu kadrova, opreme i lekova koji se koriste, kao i načina lečenja.

Prema svedočenju zavisnika koji su se lečili u centrima koje je vodio uhapšeni Branislav Peranović, neki neposlušni štićenici koji su prekršili tamošnja stroga pravila kažnjavani su teškim batinama, zbog čega su se mnogi odlučivali i na beg iz tih komuna.

Sa druge strane, štićenici centara koje nije vodio uhapšeni sveštenik često su u medijima govorili da ih boravak na terapiji čini boljim i vodi ka fizičkom i duhovnom isceljenju.

Aleksandar Vučo smatra da je sa aspekta struke lečenje van specijalizovanih institucija neprihvatljivo.

„Zato što je takvo lečenje vrlo neuspešno. Lečenje narkomanije je komplikovan, osetljiv i ozbiljan posao. A ovde u nekim centrima to rade ljudi koji nemaju pojma o tome. Ako nekoga lečite molitvom, izvinite, to je stvarno katastrofa. Ako neko dve hiljade puta ponovi istu molitvu biće indoktriniran, ali neće biti izlečen. Problem je što uglavnom roditelji dovode svoju decu u te centre, najčešće zbog toga što ne znaju kako više da im pomognu, i sa te strane im se ništa ne može zameriti. Stručno lečenje je komplikovan posao koji treba da dovede, vrlo uslovno rečeno, do potpunog oporavka zavisnika. Ali ako se to radi nestručno, i na pomenute načine, ti ljudi se vraćaju vrlo promenjeni u svoje porodice i ispranog mozga jer su doslovno prošli kroz torturu.“

Državne institucije u kojima se leče zavisnici od droge u Srbiji su klinički centri u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti u Beogradu, dok se tim problemom bavi i još sedam akreditovanih ustanova u privatnoj praksi.