Srbija: Ko je kriv što nasilni sveštenik nije sprečen da ubije

Država ga pustila da ubije - jedan je od naslova koji pogađaju i pravo u metu i u pravu metu. Sveštenika Branislava Peranovića, čak ni posle zlostavljanja štićenika centru u Crnoj Reci, iako je taj snimak obišao čitav svet, niko u državi Srbiji nije sprečio da osnuje drugi centar i da nastavi, i to za novac, da maltretira štićenike. Otuda sada niko ne sme da se čudi što je to rezultiralo ubistvom.

Peranović je crkvenom odlukom tek u sredu privremeno raščinjen do okončanja krivičnog postupka zbog osnovane sumnje da je počinio ubistvo. Istovremeno je data dužnost Eparhijskom crkvenom sudu da prati tok krivičnog postupka i preduzme odgovarajuće mere u svojoj nadležnosti prema svojim ovlašćenjima, navodi se u saopštenju episkopa šabačkog Lavrentija.

U svetu postoje slični centri za odvikavanje od narokomanije, ali oni rade u skladu sa medicinskim i psihološkim načelima i principima koji su zakonom dozvoljeni, što, očigledno, u Srbiji nije slučaj, kaže za Radio Slobodna Evropa psiholog i poslanik Žarko Korać:

„Najpre treba reći da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoji nekoliko centara za „lečenje“ narkomanije, ali da je to potpuno sakriveno od srspke javnosti. Narkomanija je bolest u pravom smislu te reči i ona se, prema tome, leči na stručan način. Crkva je ovde počela da se bavi suzbijanjem te bolesti, a da ni na koji način to nema veze sa ministarstvom zdravlja, iako je ono jedino ovlašćeno da izdaje takve dozvole i da kontroliše rad. Prvo i osnovno pitanje je kako to Crkva leči narkomane. Odmah da kažem, na zapadu, posebno u Katoličkoj crkvi, imate sveštenike koji se time bave, ali to su sveštenici-lekari“.

Otuda je nužno postaviti pitanje, kaže Korać, ko su crkveni ljudi koji se ovim bave u centrima pod patronatom Srpske pravoslavne crkve u Srbiji:

„Peranović je, setimo se fotografisan na Harley-Davidson motoru, čovek je, dakle, bajker. U redu, moderan sveštenik, vozi Harley-Davidson, koji je, uzgred, vrlo skupa igračka. Ali, on je nasilnik i postavlja se pitanje kako taj čovek posle incidenta koji se već dogodio, posle snimaka batinanja štićenika lopatom u centru u Crnoj reci, istog sekunda nije raščinjen i kako se njime nije pozabavio crkveni sud?! Umesto svega toga on je unapređen u više crkveno zvanje“, podseća Korać.

Evo jednog pisanog svedočenja nekadašnjeg štićenika o torturi koju je preživeo u centru u Crnoj Reci koje je poslao Radiju Slobodna Evropa, ali, koji je želeo da ostane anoniman:

“Prve batine sam dobio odmah nakon prvog dana, zato što smo se jedan lik, koji je sa mnom i još dvojicom ostalih krizirao u prijemnoj prostoriji, pokačili. Nismo se tukli, nego se manje više pokačili. Oko 9 sati ujutro, udarcem nogom su se otvorila vrata prostorije u kojoj smo bili, uletela su njih trojica koji su nas pesničili i šutirali gde god su stigli. Potom su nas izveli napolje i ugazili nas od batina po snegu i ledu (bio je decembar mesec). Napolju nas je tuklo njih šestorica. Potom su nas uveli u trpezariju (jer je ljudima bilo hladno), gde se seansa nastavila. Ašovi po zadnjici koji tako bole da hoće mozak da ti iskoči iz glave, udaranje po tabanima vodovodnom cevi i pesničenje.

Nakon batinanja, rekli su mi da ustanem i da stanem leđima okrenut ka zidu. Iza moje glave su bile ikone. Jedan od batinaša navukao je svoje čuvene rukavice kojima je tukao štićenike. Tukao me pesnicama u glavu. Glava mi je klaparala o ikone na zidu iza mene. Gledao sam kako krv šiklja iz mojih usta i nosa prilikom svakog udarca. Zid i ikone su bili umazani mojom krvlju. Šutirao me je desnim kolenom u telo i u glavu. Udarao me je laktovima po ušima i licu. Ciljano me je pesničio u slepoočnice. Ta tortura je trajala jedno 15 minuta. Usta i nos su mi bili puni krvi koja je curila na sve strane i prštala po zidu prilikom svakog novog udarca. Potom sam pao dole na betonski pod”.

Vlasti ćute

Ovakvu praksu „spasavanja duša“ štićenika, Peranović je, dakle, posle Crne Reke, nastavio u centru kod Loznice, bez ikakvih pravnih prepreka, uprkos tome što je protiv njega podignuta optužnica.

Kako je ovako nešto u pravnoj državi moguće, odnosno, zašto su u Srbiji velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve iznad zakona?

Žarko Korać bez zadrške odgovara da je to zato što države, kad je odnos prema crkvi u pitanju, zapravo i nema, što se svi na vlasti dodvoravaju Crkvi misleći da će tako steći još neki poen u javnosti, s obzirom da sva istraživanja pokazuju da u srpskom društvu najveći ugled imaju Crkva i vojska. Država ne samo da pušta Crkvu da bude država u državi nego, štaviše, u tome i saučestvuje, kaže naš sagovornik, i podseća:

„Zakon o verskim zajednicama koji je usvojen u vreme premijerskog mandata Vojislava Koštunice, ima odredbe koje malo ko u našoj javnosti zna. Ja ću samo navesti jednu. Pripadnik crkve – svih registrovanih crkava, odmah da kažem, ne samo Srpske pravoslavne crkve – dok govori u crkvi, u dzamiji, u sinagogi, ima potpuni imunitet. On, dakle, može da viče „ubijte, silujte, koljite!“, ali po važećem zakonu ne može za to da odgovara. To je mnogo veći imunitet nego što ima, recimo, poslanik u Narodnoj skupštini. Drugim rečima, mi imamo zakon koji crkvu stavlja izvan i iznad društveno-političkog sistema. Sveštenici tako, recimo, ne plaćaju nikakav porez, crkva nije dužna da evidentira svoje prihode. To je, dakle, jedina institucija u čitavoj Srbiji koja može da raspolaže milionima, ali to ne mora nikome da prijavi. E, sad vi meni recite – gde još u Evropi postoji takav zakon?“, pita se Korać.

Simptomatično je da se niko sa vrha vlasti nije oglasio povodom ubistva štićenika koje je počinio crkveni čovek Peranović – ni premijer, ni njegovi zamenici. Reč je prozborilo jedino ministarstvo zdravlja, ali ni ono nije progovorilo o sopstvenoj odgovornosti. Pitanje se, dakle, samo nameće: da li u Srbiji država ima crkvu ili crkva ima državu?

Svetlana Slapšak, profesorka antropologije, antike i balkanologije i direktorka Instituta za balkanske i mediteranske studije i kulturu u Ljubljani za Radio Slobodna Evropa kaže:

“Dok je bio ministar policije, sadašnji predsednik vlade promptno je reagovao u slučaju direktora Narodne biblioteke. Sada kao predsednik vlade nije u stanju čak ni da se užasne nad ovakvom grozotom. Crkva nije prstom mrdnula da svog agresivnog, očigledno ubojitog, poslenika smiri i skrajne. Ti ljudi iz crkava koji su – bar njihovi viši slojevi – živeli dobro u socijalizmu, lepo se sporazumevali sa vlastima, ti ljudi, dakle, sada, s jedne strane igraju na to kako su užasno patili u bivšem režimu, a sa druge strane se ponašaju onako kako se ponašaju manje-više sve crkve u celome svetu – sa veoma malo obzira. U tom smislu proganjanje Pušy riot grupe u Moskvi i druge stvari koje se dešavaju nisu ništa ni čudno ni neobično. To je svet u kome živimo, u kojem crkve više jednostavno ne misle – ako već nisu odane kriminalnim poslovima, sticanju i rasporedu moći i potpunoj nebrizi za vernike i za nekakvo duhovno uzdizanje, dok su im istovremeno usta puna duhovnosti. To je ultimativno licemerje sa kojim se danas suočavamo u verovatno najstrašnijem obliku u crkvi”, ocenjuje Svetlana Slapšak.