Dostupni linkovi

Jovan Divjak: "Ne pucaj" (1. deo)


Zgrada Skupštine RBiH u Sarajevu u plamenu nakon artiljerijskog napada 5. avgusta 1992. godine

* Teško je, ali časno bilo, biti Srbin, Bosanac, građanin i oficir u Armiji RBiH.

* poruka koja neprestano motivisala za borbu glasi: Bosna je ovo, budalo; malo se povije, ali se nikada ne savije.


* moram svedočiti o zlu, kako bih i sâm pomogao da neljudi budu osuđeni za strašne zločine koje su počinili.


Zašto pisati i kome?


Sećam se, bilo je to još ratne 1994. godine. Moji štapski saradnici Branka i Srđan svakodnevno su mi dodijavali jednim te istim:


-Pišite knjigu, generale! Zapisano ostaje! - pametovali su.


- Tà, zapisao sam! - branio sam se. - Sve je lepo, crno na belom, u mom ratnom dnevniku.

- Nije to isto! - nastavljali su pritisak. - Ratni dnevnik je hitra pribilješka, puka hronika događanja. Dobra građa i podsjetnik jeste, ali nije knjiga. Pišite! - zujali su danima.

I tako, vremenom, uhvatih se na lepak njihove upornosti. Najpre toga nisam bio ni svestan. Po mozgu su mi se počela vrzmati mnoga odbojna pitanja. Eto, mislio sam, kada bih i hteo da ih poslušam, što bih time postigao? Nemam literarnih ambicija, vojnik sam od karijere.

U početku su ova pitanja bila samo retorička, nisu tražila odgovore. Bila su moja odbrana od nasrtaja Branke i Srđana.

Kome pisati i zašto? - rezignirano sam ironisao.

Zar ono što smo gledali, doživljavali i preživljavali na bosanskim ratnim prostorima nije roman nad romanima? Branio sam se tom mišlju od njih, ali i od sebe i svoje podsvesne kapitulacije koju sam sve jasnije naslućivao. Ali, seme koje su mi posejali nije istrulilo u mojoj glavi i toga sam postajao sve svesniji. Uplašio sam se mogućnosti pisanja i nastojao je otkloniti relativiziranjem njegovog smisla. Da sam zagrizao, da je seme pustilo slabašnu klicu, ali ipak klicu (jer i život ljudski započinje od kapi, zar ne?), uvideo sam onog momenta kada sam na samoironična pitanja počeo sam sebi suvislo odgovarati.

Neću pisati radi sebe, meni je dovoljan moj dnevnik. Moram pisati radi drugih. Moram i sâm dati prilog svedočanstvima o stradanjima Bošnjaka, Srba, Hrvata, Crnogoraca, Albanaca, Jevreja, Roma, Mađara, Slovenaca, Makedonaca, Rusina i pripadnika svih drugih nacionalnosti širom »druge Jugoslavije«, o stradanjima koja, od 1991. do 1995. godine, kao da traju celu večnost. Ta stradanja ne treba da se pamte da bi trovala, nego da bi se prevladalo zlo i omogućilo pomirenje zaluđenih i zavedenih ljudi i nacija, žrtava raznovrsnih zločinačkih manipulacija. I ne da se zaboravi sve što se dogodilo, to nikako, nego da se pamćenjem i praštanjem otvori putokaz prema novom i boljem, ali i da se sačuva trajni beleg koji opominje da zlo nikada sasvim ne iščezava.

Moram da pišem, jer je moj dnevnik samo za mene, a ja javno moram da posvedočim o zlu, kako bih i sâm pomogao da neljudi budu osuđeni za strašne zločine koje su počinili, za genocid koji je vršen nad nedužnim građanima bosanske zemlje. Moram pisati i zbog moralnog duga prema palim saborcima, koji su dali sebe za idale i ideju slobodne Bosne i Hercegovine, a sada ih prekriva ne samo rodna zemlja, nego i brz veo zaborava onih koji sada pod suncem hodaju zahvaljujući njihovom herojstvu. Moram pisati, da bih od zaborava otrgao sve one mlade koji nikada neće ostareti, jer sa svojih jedva dvadesetak godina ili manje života leže u hiljadama zakorovljenih mezara i grobova, na mrtvoj straži, osamljeni, nestali u opštem sećanju, prisutni još samo u bolnim srcima svojih bliskih, ucviljenih članova porodica.

Pisaću zbog obaveze, ali i prava da kažem istinu koju znam o zbivanjima u Bosni i Hercegovini. Znam, to je moja lična istina, moj osobni doživljaj. Ali, imam pravo na nju, jer sam bio neposredni akter najsudbonosnijih događanja u Bosni i Hercegovini s početka 90-tih i njihov izravni svedok. Prvo, zato što sam od prvih dana agresije na BiH učestvovao u organizovanju i odbrani Sarajeva, shvatajući da tako branimo i opstojnost cele Bosne i Hercegovine. Padom prestonice nestalo bi i naše domovine. Bivao sam na prvim linijama odbrane grada - na Trebeviću, Borijama, Poljinama, u Fočanskoj ulici, kod Saobraćajnog fakulteta u Vogošći, na Žuči, Mijatovića kosi, Sokolju, Briješću, Otesu, Stupu, Nedžarićima, Aerodromskom naselju, Dobrinji, Mojmilovom brdu, Hrasnom, kod »Devet plavih« na Grbavici, na Zlatištu, ali i na ratištima širom Bosne i Hercegovine - u Teočaku, Omerbegovači kod Brčkog, Gradačcu, Lipovači, na padinama Majevice, u Visokom, Olovu, Olovskim Lukama, Kalesiji, Mostaru, Jablanici, Konjicu, Bjelimićima, Bjelašnici, Igmanu…

Susretao sam srčane ljude, borce i sa njima delio odlučnost za odbranu ove lepe zemlje. Na zidu Komande bataljona, razmeštenog uz reku Lepenicu, pročitao sam poruku koja me pratila i neprestano motivisala za borbu kroz čitav ratni period: Bosna je ovo, budalo; malo se povije, ali se nikada ne savije.

Obavezu da sredim beleške iz ratnog i poratnog dnevnika i da ih pretočim u knjigu moje istine o Bosni i Hercegovini imam prema majkama i očevima koji su izgubili po pet-šest sinova i kćeri i sada usamljeni, ojađeni i tužni, čekaju, s varljivom nadom, da im se bar neko od dece vrati. I prema onima, također, koji su izgubili jedince sinove.

Moram da pišem o svima njima, bez razlike da li sam ih lično upoznao ili sam o njima saznavao od drugih, od onih sa kojima sam direktno ili indirektno sarađivao. O zaslužnima se premalo pisalo. Obaveza je nas, preživelih boraca, da se živo sećamo i podsećamo, i sebe i druge, usmeno i pisanom rečju, na borce pale za slobodu Bosne i Hercegovine. Njih i njihovo delo moramo sačuvati od ponora zaborava. To je ljudski i drugarski čin, poštovanje kojeg su dostojni.

Moram pisati i zbog svih onih pomračenog uma, onih koji su ubijali, mučili, palili, pljačkali, silovali druge samo zato što nisu bili iste vere i nacije kao oni. Njihovi preci su živeli stotinama godina kuća uz kuću, plot uz plot, njiva uz njivu, voćnjak uz voćnjak, sa svojim komšijama u ljubavi i slozi, ženeći se i udavajući međusobno, zajednički slaveći i žaleći, ne gledajući jedni druge kroz veru i naciju....

Mora se svedočiti i o odgovornosti Slobodana Miloševića, predsednika svih Srba (!) i svih onih koji su ga podržavali, kao i o odgovornosti i vojnog vrha JNA, najpre za raspad Jugoslavije, zatim za rat u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, za genocid i prljava etnička čišćenja.

Pisanjem želim ukazati i na odgovornost Franje Tuđmana za »humana preseljenja« naroda, što je samo eufemizam za zločinačku etničku čistku u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali i za vojno angažiranje hrvatske vojske u agresiji na Bosnu i Hercegovinu.

Razlog mojoj odluci da se prihvatim pisanja je i traženje odgovora na pitanje da li su ondašnje vlasti Republike Bosne i Hercegovine uradile dovoljno za očuvanje bosanske državnosti, onako kako je to bilo osmišljeno u Platformi Predsjedništva RBiH jula 1992. godine? Uveren sam da nisu i zato na stranicama ove knjige nameravam izneti argumente za tu tvrdnju, s obzirom na ogromne žrtve i mnoge negativne posledice koje su iz toga proizašle i koje osećamo i danas.

Dužan sam predstaviti čitaocu i moj lični stav i položaj u tim istorijskim okolnostima, koji će mu, moguće, olakšati razumevanje mojih zaključaka. Ako mu se ponekad učini da sam ličan, ili sujetan, shvatiće da za to ima dosta objektivnih razloga. Teško je bilo, ali časno, biti Srbin, Bosanac, građanin i oficir u Armiji RBiH. Ovo neće opravdati moju eventualnu subjektivnost, ali će je relativizirati. Neka mi se ne sudi prestrogo…sa drugima sam delio sve poteškoće ratovanja, ali sam imao i svojih dodatnih, specifičnih.

Bio sam u najužem vrhu Armije RBiH i Oružanih snaga Bosne i Hercegovine, ali gurnut na samu periferiju odlučivanja. Tek sada, godinama udaljen od vojnih aktivnosti, spoznajem mnoge činjenice o načinima vođenja odbrambeno-oslobodilačkog rata u Bosni i Hercegovini. Bio sam stalno raspet između Izetbegovićevog ličnog rizika što me ostavio u Štabu Armije RBiH (o čemu mi je u dva navrata pričao) i onoga što se događalo već na samom početku odbrane Sarajeva, u vremenu kada je nacionalni delatnik Omer Behmen javno govorio: »Neće nam taj četnik postrojavati jedinice!« A armijski general Delić izjavljivao u intervjuima: »General Divjak je jedan od najškolovanijih i najiskusnijih oficira ARBiH.«

Moja profesionalnost nije, dakle, bila upitna, ali jeste moja podobnost. I ne samo moja! Nije mi se verovalo iz više nego očiglednog razloga. To me bolelo i vređalo. Lično, ali i objektivno, kao atak na dušu Bosne – zajedništvo! Bio sam gurnut na rub odlučivanja i ni jednom nisam bio uključen u proces planiranja vojnih operacija. Za rukovodstvo Stranke demokratske akcije (SDA) bio sam i ostao nepouzdan elemenat, baš onakav kakvog me, na suprotnoj strani, video komandant srpske vojske general Ratko Mladić, odbijajući da pregovara sa vojnom delegacijom ARBiH na sarajevskom aerodromu 1993. godine zato što se »...u muslimanskoj delegaciji nalazi izdajnik srpskog naroda i onaj koji je u Dobrovoljačkoj ulici komandovao da se ubijaju Srbi«.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG