Dostupni linkovi

Zlatko Paković: Pozorište potražite na nekim drugim adresama


Režiser, pozorišni kritičar i pisac, Zlatko Paković, kaže za Radio Slobodna Evropa da je na ovogodišnjem Sterijinom pozorju nesumnjivo bila najbolja predstava Kokana Mladenovića „Na Drini ćuprija“ koja je aktualizovana ustaškim zločinima u Drugom svetskom ratu i srpskim zločinima u 90-im godinama. Ali, Paković ne problematizuje samo odluku žirija da ne nagradi ni jednu predstavu (nagrade su dodeljene svim učesnicima i publici), već problematizuje i selekciju Pozorja. Kaže da su najbolje predstave ostale izvan selekcije novosadskog festivala.

Paković priča i o novoj beogradskoj muzičkoj fontani na Slaviji i o Beogradu na vodi, sa rukopisom sličnim onom koji je zabetonirao dubrovačku plažu Lapad. „Urbicid je regionalni proces“, kaže Paković.

RSE: Gotovo su nepodeljene osude odluke žirija Sterijinov pozorja da praktično nikome ne dodeli nagradu, uz obrazloženje da je to poziv da se sagleda u kakvom je stanju pozorište danas. Da li ste se i jednog trenutka zamislili nad tim obrazloženjem žirija?

Paković: To obrazloženje je zaista diskutabilno. Prvo, ono je protivrečno. Razlikuje se obrazloženje javno napisano i publikovano, od onoga koje je izrekao predsednik žirija, poznati glumac Miki Manojlović pred publikom, tokom dodele nagrade publici i dodele nagrade svim učesnicima. U obrazloženju stoji da je selekcija jako dobra i da pokazuje stanje stvari, a u usmenom obrazloženju je rečeno da je u stvari sve jako loše.

Žiri Sterijinog pozorja pred publikom
Žiri Sterijinog pozorja pred publikom

Međutim, selekcija nije dobra. Selekcija je izuzetno loša i izuzetno neuka. Ovo cinično davanje nagrade svima, zato što niko nije dobar, zapravo je poslednji potez u nizu pogrešnih poteza i gestova od samoga početka. Prvo je udvajanje funkcije direktora Pozorja, Miroslava Mikija Radonjića, koji je uzeo sebi za pravo da bude i selektor Pozorja. Te dve funkcije su i Statutom Pozorja razdvojene. Te funkcije mogu biti u nekom plodonosnom ili u kritičkom dijalogu. Mora se pozvati čovek izvan Pozorja da bude selektor.

Drugo, selekcija je urađena neuko. To je evidentno. Imate predstave koje su izvrsne i koje su svima dobro poznate, a nisu uvrštene. Uvrštene su neke izuzetno glupe, traumatično glupe predstave. Prosto vas je sramota onoga što gledate. Takve predstave su uvrštene u selekciju, da bi na kraju došlo do ove odluke, koja je cinična. Sva ta tri momenta koja sam nabrojao su zapravo ogledalo onoga što imamo u društvu. Mi imamo predsednika Republike koji udvaja funkcije. Naime, nedavno, kao predsednik Vlade, odnosno kao premijer države, Vučić je sve vreme koordinator službi bezbednosti. To su funkcije koje su nespojive po našem Zakonu. Prešao je na mesto predsednika, ostao je koordinator.

RSE: Kakve to ima veze sa Pozorjem?

Paković: Ima veze jer postoji udvajanje funkcija čoveka koji je selektor i direktor Pozorja istovremeno.

Žiri je takođe udvajanje. Predsednik žirija Miki Manojlović u ovom slučaju se ponaša kao predsednik građana, kao što se premijer i predsednik države ponaša kao predsednik svih njenih građana, što je netačno. On je predsednik Republike, predsednik države. Tako i predsednik žirija. Članovi žirija su samo članovi žirija, oni nisu predsednici publike i oni nisu predsednici svih predstava, ali se tako ponašaju.

RSE: Šta vi mislite, šta je motiv za donošenje takve odluke? Da li je u pitanju samo jedna arogantna, bahata odluka, ili je u pitanju pokušaj da se izbegne da se da nagrada čoveku koji nije po volji ove vlasti? Mnogi kažu da je predstava Kokana Mladenovića „Na Drini ćuprija“ daleko odskočila.

Paković: Na žalost, mi sada možemo imati samo hipoteze. Ne možemo govoriti o motivima, ličnim motivima, psihološkim, političkim, ideološkim motivima. Neki se ljudi nisu o tome izjasnili. To moramo nagađati.

Istina, u ovoj selekciji, kakva je sada, predstava Kokana Mladenovića „Na Drini ćuprija“ prema znamenitom romanu Ive Andrića, je najbolja. O toj predstavi sam posle premijere pisao. Mislim da je ona sadržinski vrlo važna jer ima odličan gest da produžava istoriju ćuprije na Drini, uzimajući u obzir ustaške zločine tokom II svetskog rata i pre svega uzimajući u obzir zločine devedesetih godina, ubijanje višegradskih muslimana, odnosno Bošnjaka, od strane srpskih vojnih i paravojnih jedinica.

RSE: Da li to može da bude „trn u oku desničarske Srbije“, kako to kaže Mladenović?

Paković: Mi nagađamo da li je to razlog. To je dobra pretpostavka. Ne mogu vam to tvrditi i ne može vam to niko tvrditi. To je dobra pretpostavka. Dobra pretpostavka je i javna delatnost, javne primedbe Vladi i bivšem predsedniku Vlade, sada predsedniku države, koje upućuje moj kolega Kokan Mladenović. Dakle i to može biti valjana pretpostavka da se on ne nagradi.

"Na Drini ćuprija", ruku na srce, remek delo nije, bez obzira na svoj sadržaj. Ona, kao umetničko delo, zaista nije vrhunsko umetničko delo, iako je najbolja u ovoj selekciji, u vrlo lošoj selekciji. Niko se nije pobunio tokom Sterijinog pozorja od učesnika da kaže da učestvuju u jednoj selekciji koja nije pravedna.

A nije uvršteno remek delo Andraša Urbana prema esejima Lasla Vegela „What is Europe“. Tu je i njegova fantastična predstava, možda i jednu od najboljih njegovih predstava, ako ne i najbolju „Mađar(ski)“ . Imate i moju predstavu, ali nije u redu da to govorim „Kapitalizam geometrijskim redom“ rađena u Subotičkom pozorištu, baš kod Andraša Urbana, odnosno u pozorištu koje on vodi. To su potpuno zanemarene stvari.

RSE: Kako procenjujete reakciju kulturne javnosti?

Paković: Naša kulturna javnost reaguje po merilu naše kulturne politike, odnosno po merilu politike kulture. Onoliko koliko zna i ume. Nedovoljno reaguje. I kada reaguje, reaguje benigno. Od te reakcije nemate ništa. Piše se po društvenim mrežama, ali nema protesta. Niko do sada nije odbio nagradu, niko do sada nije uradio ono što je trebalo.

RSE: Šta bi trebalo uraditi?

Paković: Možete izaći na ulicu, možete protestovati, možete odbiti nagradu. Ne vidim da su ovi ljudi, koji su primili nagrade, odbili nagrade, s obzirom na sve ovo. I Mladenović je primio nagradu publike i nagradu kritike,Ivan Medenica, naš poznati i priznati teatrolog i profesor univerziteta je primio dve nagrade ove godine, ali se nije oglasio.

Urušava li se pozorište u Srbiji
Urušava li se pozorište u Srbiji

Moraju se oglasiti ljudi povodom ovog slučaja. Moraju se oglasiti ljudi od autoriteta. Mi govorimo i pišemo, ali ako će publika reagovati, onda mora reagovati smisleno, na neki određeni način organizovano - da li će biti sledećih Pozorja, da li ćemo ići na sledeća Pozorja ako ostane ovako i ostane isti selektor. Morate pokazati ozbiljnost.

RSE: Šta kažete na tezu Mikija Manojlovića da se pozorište u Srbiji urušava od 2000. godine do danas?

Paković: Otkud on to zna? Da li on gleda sve te predstave? On je došao na jednu selekciju Sterijinog pozorja.

RSE: Pa, živi u ovom gradu...

Paković: Živi u gradu, ali ga ne viđamo na predstavama. Dušan Kovačević, čija je predstava bila u selekciji takmičarskog programa ove godine, izjavio je javno, napisao je, da on na toj predstavi nije video članove žirija. Šta to znači?

RSE: Koja je vaša dijagnoza situacije u pozorištu danas?

Paković: Mislim da dijagnozu treba da uspostave oni koji su stručni za to, a publika reaguje onako kako reaguje. Pozorišta su uglavnom puna, pozorište ima publiku. To već govori nešto. Pozorište na jedan način živi. I ja mislim da neke stvari ne stoje najbolje, naročito u repertoarskim pozorištima. Ali, postoji niz drugih pozorišta koja imaju svoje uzlete, kao što je pozorište "Deže Kostolanji" Androša Urbana. Tu je i festival, remek delo od festivala, Desire Central Station, koji je danas bolji i od BITEF-a. O njemu se malo govori. Dakle, nije tačno da nema pozorišnog života. Imate neke ljude koji su se pojavili i koji rade neke sasvim druge stvari.

To su paušalne ocene koje izriču ljudi koji se u to ne razumeju ili nemaju dovoljno iskustvenih činjenica na osnovu kojih bi izvršavali tu analizu. Ta analiza nije u redu.

RSE: Da li znači da se kvalitetni umetnički sadržaji sele u neke alternativne prostore? Da li su oni sada na primer u novosadskoj Fabrici, gde je i vaš "Don Kihot" imao premijeru, u Paviljonu Veljković, u Magacinu u Kraljevića Marka, u Kulturnom centru grada, Dorćol placu, zemunskom Kafe Blanšu?

Paković: Jeste, tako je. Imate alternativne prostore koji su silom prilika nastali. Kada ne može da vam odgovori repertoarsko pozorište, kada ne mogu pozorišne institucije, onda pravite i radite gde možete i radite na način na koji hoćete jer ne možete na način na koji hoćete da radite u sistemima koji su već jako propali. Začuđujuće je da Jugoslovensko dramsko pozorište nikada nije zvalo najbolje jugoslovenske režisere, poput Frljića, Urban.. ima ih puno, da ih sada ne nabrajam.

Zapravo, repertoari su autoportreti umetničkih direktora. Sterijino Pozorje je autoportret selektora, a to što je selektor autoportret Vlade, to je sada poseban slučaj. Mi govorimo o zavisnosti kulturnih institucija od politike koju vodi Vlada, koja je izuzetno neuka i to militantno neuka.

RSE: A šta je vaš kredo kao pozorišnog čoveka?

Paković: Moj kredo je da pozorišna predstava i sudbina komada mora da deli sudbinu autora ili reditelja. Odnosno, autor deli sudbinu svoje poetike. To je to.“Filozofija palanke“ nije ni pozvana, nije ni pomenuta na Sterijinom pozorju. „Enciklopedija živih“, albansko-srpska predstava, koja potpuno govori o hegemonom srpskom principu, koji je doveo do sto godina ovih užasa, nije ni pomenuta.

RSE: Da li je razlika u različitoj estetici ili je u pitanju nešto drugo?

Paković: Mislim da je u pitanju i estetika i etika jer jednog bez drugog nema. Ako se bavite radikalnim društvenim temama, morate imati i radikalnu estetiku. Ponekada je radikalna estetika, kao recimo u mom poslednjem projektu koji je ostvaren „Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“, išla malo i ka pučkom teatru, iako je radikalna. Ali je baš zbog toga uvela jedan pojam radikalnosti pučkog, odnosno narodnog teatra. Ako narodni teatri ne rade ono što je njima u biti, što je u sadržaju pojma, onda radimo mi.

RSE: Neki od autora i pozorišnih ljudi imaju primedbu i kažu da je to uvođenje politike na vulgaran način u pozorište?

Paković: Šta su činjenice? Činjenice su da ljudi, koji govore o takvim predstavama, pa i o mojim predstavama, na takav način, nisu nikada gledali te predstave. To je užasavajuća situacija, zaista. To je besramno. To je nova hronologija našeg beščašća. Kritika je svoje rekla.

Imao sam tu sreću da je kritika mojim predstavama, do sada, dala zaista najviše ocene, i to unisono. I to ne samo ova, nego i inostrana kritika. Jedan bivši profesor univerziteta, kod nas, je rekao za jednu moju predstavu da je poput školske vežbe, a je HansTis Leman najveći živi autoritet u pozorištu, za tu istu predstavu rekao da je potpuno novi način interpretacije Brehtovog nasleđa i o tome je napisao esej. Tu stojimo - Pas i pas - razlika je između sazvežđa, koje se tako zove, i psa kao životinje koja laje.

Najbolje bi bilo da budžet za kulturu bude onoliki koliki je i za Ministarstvo odbrane
Najbolje bi bilo da budžet za kulturu bude onoliki koliki je i za Ministarstvo odbrane

RSE: Da li se ikada manje ulagalo u kulturu nego danas? Iz budžeta se izdvaja ispod jedan posto, a u nezavisnu kulturnu scenu 0,21 odsto. Kakvi su kriterijumi u dodeli sredstava za kulturne projekte? Na konkursu za savremeno stvaralaštvo, najviše novca nedavno je dodeljeno starim zanatima.

Paković: Eto, statistike govore sve. Mi smo svi u „starim zanatima“. Samo ako prošetamo po svim gradovima Srbije nećemo pronaći ni sarače ni jorgandžije, ima malo kazandžija u Valjevu. Trebalo bi sve ovo izgleda pretvoriti u neki stari zanat i da svima bude srce na mestu, mislim na ove koji upravljaju državom, a da se mi ne bavimo kulturom i da ne proizvodimo kulturu. To je besramno. Sa jedan posto ne možete napraviti ništa. Da napomenem da se u vreme Slobodana Miloševića izdvajalo 3,7 odsto.

RSE: U čemu je problem? Da li smo mi toliko siromašni, da ne možemo da više izdvajamo za kulturu, ili je ova vlast potpuno slepa za kulturu?

Paković: Koliko god da smo siromašni, ako izdvojimo do pet posto za kulturu, mislim da je onda to nešto što je ravnopravno. Najbolje bi bilo da budžet za kulturu bude onoliki koliki je i za Ministarstvo odbrane, koliko se odvaja za naoružanje. Neke druge države ne dotiraju umetnost, ali zato daju neke izuzetne povlastice u vezi sa onima koji ulažu u kulturu. Ne plaćaju porez na taj način, ili im se umanjuje za taj deo.

RSE: Sada nekoliko pitanja upućena Beograđaninu Zlatku Pakoviću. Sa nedavno puštete u rad muzičke fontane na Slaviji se može čuti i Pavaroti, ako se čuje od buke vozila. Da li ste je videli i čuli?

Paković: Jesam. Prolazio sam je i autom kružio oko nje. Zbog buke, to je jedna kakofonija. Naravno, svima je jasno da je ta fontana kič. Taj kič može da trpi neko drugo mesto u gradu, ali svakako ne jedan od osnovnih trgova i najvećih kružnih saobraćajnica, Trg Slavija, koji se nekada zvao Trg Dimitrija Tucovića.

Ključna stvar je bila ukloniti, ne samo spomenik Dimitrija Tucovića, nego i njegov grob jer su tu bili njegovi posmrtni ostaci. Posmrtni ostaci su završili negde u Aleji velikana, ali gde se nalazi statua, za koju je rečeno da će biti ispred Narodne banke, što je svojevrsni cinizam, mi za sada ne znamo. Bitno je da su oni uklonili poslednje tragove socijalističke misli kod nas, poslednje tragove onoga što nazivamo suprotnost varvarstvu. Napravili su ovu varvarsku šarenu lažu koja se zove fontana. Sada imaju i svoje stručnjake koji objašnjavaju da ta voda pročišćava vazduh, da će ta voda u letnjim danima osvežavati nas putnike, verovatno ove koji imaju kabriolete. Ovo ni Domanović ne bi smislio!

RSE: Tu je i rekonstrukcija Kosančićevog venca, uklanjanje kaldrme, koja je simbol starog Beograda. Šta nam ova vlast, možda i prethodne, rade sa gradom?

Paković: To su ljudi koji ne znaju šta je urbanizam, o tome je reč. Ljudi su nestručni. Mi vidimo ko zauzima te poslove, ko dobija funkcije na osnovu partijske pripadnosti, a ne na osnovu stručnosti. To urušavanje nije počelo sa SNS-om, na žalost, ali ono je akcelirano, dakle, ono se strahovito ubrzava sa tom strankom, svake godine na kvadrat.

RSE: Silazite li na Beograd na vodi?

Paković: Išao sam dok su bili radovi, jer tada je trebalo da radimo "Don Kihota". Još tada sam mislio da ćemo ga raditi u Mikser hausu ( prostor u Savamali koji je nedavno zatvoren). Nakon toga nam je Mikser haus otkazao u jednom trenutku na prvoj probi, a više ga tu i nema.

Pominjem u predstavi "Don Kihot" Beograd na vodi, kada Sančo Pansa postane gradonačelnik jednog ostrva, on u stvari postane gradonačelnik Beograda na vodi.

Uočio sam, tada da je ograda, koja se nalazi na savskom priobalju, na šetalištu, ista ograda koja se nalazi u Dubrovniku, na šetalištu u Lapadu, na šetalištu Mede i Nika Pucića. Ta Lapadska plaža, sa nekih 80 stabala je preko noći razorena. Povađena su ta stabla, među kojima i masline, i uništene preko noći, na sličan način kao u Hercegovačkoj, gotovo istovetan. Isti je to rukopis. Doneli su beton.To je uradio neko ko ne zna šta je Mediteran. Rukopis je isti. Ne bi me čudilo da je investitor isti.

Imamo jedan urbicid na nivou čitave EX YU. Nacionalisti ništa drugo ne rade nego razaraju jezik, razaraju sopstvenu naciju i sopstvene gradove, „finansiraju stare zanate“.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG