Zašto na ovogodišnjem BELEF-u nećemo slušati Vasila Hadžimanova? Da li je to u nekoj vezi sa činjenicom da poznati džez pijanista i kompozitor politički podržava opozicioni pokret koji je neprestano na tapetu vlasti i njoj bliskih tabloida?
RSE: Vas su najpre prihvatili, a onda u poslednjem trenutku isključili iz programa BELEF-a, objasnivši to nedovoljnim budžetskim sredstvima. Umesto Vas, ubacili su Sanju Ilića i Balkaniku, iako su ih na početku odbili jer su preskupi. Vi ste jedan od osnivača i članova „Pokreta slobodnih građana“ Saše Jankovića. Je li ta činjenica dovela do toga da ste BELEF-u postali persona non grata?
Hadžimanov: Mislim da je reč o skupu faktora koji je rezultirao našim isključenjem. Jedan je neprofesionalan čin, jedan poražavajući i meni nepoznat do sada. Baveći se muzikom u Srbiji i regionu, svašta smo doživeli, ali ovo nisam doživeo.
Druga strana medalje je očigledna politička pozadina - u kontekstu mog angažmana sa Sašom Jankovićem ili u kontekstu Sanjinog angažmana ili neke veze sa nekim. Ne mogu da direktno pokažem prstom u to šta, ko, kako i zašto, ali sled okolnosti i razvoj situacije ukazuje na to da postoji neka pozadina. Ako je neko u startu izbačen iz programa zato što je preskup, zato što nije podoban za ovogodišnji festival, a neko drugi je uvršten u program i njemu je to potvrđeno, a nakon toga, iz neobjašnjivih razloga, ničim podržano, jednim pismom u sandučetu mu saopšteno da nije deo programa, to nije normalno - nešto tu nije u redu.
Zahvaljujući članici Upravnog odbora BELEF-a, predsednici Udruženja kompozitora Srbije, Ivani Trišić, mi smo saznali koji su razlozi našeg isključenja. Nakon njene ostavke usudili smo se da ovo iznesemo na viši nivo, da se obratimo medijima, ali i sudu.
RSE: Vaše kolege iz „Pokreta slobodnih građana“ Saše Jankovića Dragan Velikić, Kokan Mladenović, Dušan Ivković i drugi tvrde da je to politička sankcija vama zato što ste saosnivač i član Pokreta. Nije prvi put da se ovakve stvari događaju. Sećamo se svi nedavno otkazanog koncerta Vlade Georgijeva u Smederevu. On je takođe podržavao Jankovića. Ponavlja se, dakle, matrica.
Hadžimanov: Jeste, imamo slične ishode i sa Sterijinom nagradom, i sa Velikićem, i sa najprodavanijom knjigom. I Đuričko ima nekih problema, i Sergej Trifunović. Izgleda da se i ja pridružujem toj grupici kolega i nekih mojih prijatelja.
RSE: Da li je to faktički crna lista?
Hadžimanov: Tako deluje. Ne možeš, ako imaš iole mozga i rezona, da nazoveš to slučajnosti. Slučajnosti su kada imaš jedan primer, a ne deset. I baš svi mi ispadosmo slučajnost, svi koji smo otvoreno dali podršku jednom kandidatu za predsednika. I dalje smo na njegovoj strani, to jest na strani - u odnosu na ovu - neke druge Srbije.
Mene to pogađa na više nivoa. Jedan nivo je ta bezočnost u komunikaciji. Čak se nisu ni potrudili da izmisle razlog zašto su nas isključili iz programa. Sada, kao u svoju odbranu, pominju taj mali budžet, što je potpuna besmislica jer je Sanja Ilić taj koji je preskup, a mi smo ti koji su u okvirima budžeta i koji smo bili planirani da nastupamo. Pominje se i moje nastupanje na BELEF-u, što je nebitan razlog jer sam do sada dva puta pratio Biseru Veletanlić, a drugi put Jelenu Jovović, pevačicu džez muzike. Nikada za 20 godin, koliko sam ovde i koliko aktivno radim sa ovim bendom nisam nastupao na BELEF-u. Užasno mi je bilo drago što se to konačno desilo, što je to bilo planiralo da se desi u bašti SKC-a. Otkazali smo turneju po Makedoniji zbog toga, izgubili neke novce, ozbiljne. To je niz nekih stvari koje su neoprostive.
A onda se, naravno, postavlja i pitanje koje vi postavljate: da li je moguće da se to radi na taj način, samo zbog nekih političkih poteza koje si napravio, a koji su apsolutno legitimni u jednoj demokratskoj državi? Moj izbor je da podržim jednog ili drugog kandidata i valjda zbog toga ne bi trebalo ni na koji način da ispaštam.
RSE: Zar ništa kulturnoj politici ove zemlje, konačno i njenom i imidžu, ne znači činjenica da je vaš album Alive u prošloj godini bio jedan od najprestižnijih albuma i to po ocenama koje stižu s polja. Taj album je proglašen za jedno od najboljih izdanja od strane prestižnog američkog časopisa DownBeat. Komponovali ste i režirali pesmu "Reach Out" za 70-godišnjicu UN-a. Bili ste predstavnik Srbije na EXPO u Japanu. Da li je moguće da ste uprkos svemu ovome, a priznanja ima još, kažnjeni?
Hadžimanov: Mislim da niko o tome i ne razmišlja. Mogli smo mi još troduplo više uspeha da imamo, i ne samo mi, nego i razni drugi umetnici. Kultura i umetnost su ovde apsolutno nebitni, u svakom smislu i kontekstu, iz jednog jedinog razloga: nisu profitabilni. To je strašno i to je poražavajuće, ali to je istina.
RSE: Ali vole da se nacrtaju u kadru sa nekim od umetnika ili sportista koji požanju internacionalna priznanja.
Hadžimanov: Da, kada im treba; kada im ne treba, to i ne rade. Pomenuli ste EXPO. U Japanu je sve bilo dogovoreno sa jednim japanskim organizatorom i menadžerom, gde smo bili jedini predstavnici tadašnje Srbije i Crne Gore. EXPO funkcioniše po sistemu da svaka država ima svoj paviljon, gde predstavlja nešto što je autentično iz te države. Mi nismo imali tada svoj paviljon, mi nismo imali ni jednog predstavnika, dakle, to naše učešće nije bilo ni u kakvoj finansijskoj vezi sa državom. Mi smo tada tražili od države da plati kartu za jednog kamermana koji bi sve to zabeležio, čime bi se i ta država okitila našim perjem, ali ona nije pokazala ni trunčicu dobre volje ni minimalno da nas podrži. Ona tu nije videla računicu.
To mi se desilo nebrojeno mnogo puta, koja god da je bila postavka u skupštini i vladi, ko god da je bio ministar. To neprepoznavanje nečega što donosi poene tebi, tvojoj državi, tvom ministarstvu, tvom narodu, taj fokus na potpuno pogrešne stvari, na jeftine šarene laže koje se svakodnevno prodaju, od raznih fontana nadalje - to je tragično!
RSE: Čini se da je ova zemlja u muzičkom smislu idealna pozornica za turbo folk. To je procvetalo 90-ih godina, ali se ima se utisak da se sada etabliralo, da dominira nacionalnim tv frekvencijama i da mnogo mladih ljudi bira taj pravac kao najkraći put do uspeha. S druge strane, vi nudite alternativu, ali to je skrajnuto na lokal i na po koji festival jednom godišnje. Idete na koncerte po unutrašnjosti Srbije i po regionu. To, međutim, nema ko da zabeleži, to nacionalni tv servisi ne emituju, vaša muzika se gotovo i ne čuje. Predajete mladim ljudima na džez odsecima i u Srbiji i u Makedoniji. Šta im možete reći: da li da se opredele za karijeru poput vaše? Da li da odu odavde ili da ostanu?
Hadžimanov: To je najteže pitanje koje možete da mi postavite i koje mi, nadam se, nijedan student neće postaviti.
RSE: Imate i kćerku koja je krenula muzičkim putem.
Hadžimanov: U bašti BITEF-a smo pre nekoliko dana imali jedan divan donatorski koncert za dvoje mladih ljudi koji treba da idu na Berkli. Na koncertu su bili i Nele Karajlić i gomila fantastičnih muzičara. Nedovoljno ljudi se pojavilo, između ostalog i zato što su to oni sami reklamirali, gde su stigli i kako su mogli. To je bio jedan muzički spektakl, fantastičan odabir muzičara, neki su došli iz inostranstva, ali 90 odsto muzičara je bilo odavde. Sve su to muzičari koji se nalaze u istoj poziciji kao i ja, koji suštinski nemaju prostora da pokažu to što znaju.
Publike i dalje ima. Gde god da smo išli po unutrašnjosti Srbije, na mestima gde najmanje očekuješ da će se neko da se pojavi, tamo su bivale pune sale i vladalo je oduševljenje. Ne po sistemu „igra mečka, došao neko u grad da nam zasvira“, nego su pažljivo, sjajno pratili od početka do kraja koncert. Ali, suština je u tome da niko nije zainteresovan da se uopšte bavi vrstom muzike koja ne prodaje 10.000 karata, koja ne puni hale, arene, diskoteke turbo folka, nego se bavi nečim drugim, gde će biti jedno veče sjajne muzike, gde će ti ljudi otići sa nekim osećajem lepote u sebi, a mi sa honorarima koji su skromni, ali su sasvim zadovoljavajući za naše potrebe, tim pre što mi to ionako to ne radimo prevashodno iz finansijskih razloga.
Sve se, dakle, svodi na par entuzijasta koji vole tu muziku, pa se tako i odigra neki festival, neki klub, neka scena.
Nemam odgovor za mlade ljude, ne znam šta bih im rekao. Znam, međutim, da nije rešenje da se samo pobegne. I tamo u inostranstvu, mestu bekstva, čekaju ih teški izazovi i borbe. Bio sam pet godina u Americi i znam kako to izgleda.
RSE: Završili ste Berkli koledž muzike, pa ste biili u Njujorku neko vreme vrlo aktivni, pred vama su se otvarali putevi. Negde 1997. odlučujete, ipak, da se vratite u turbo-folk Srbiju pod sankcijama. Zašto?
Hadžimanov: To su razlozi lične prirode, to nema veze sa karijerom i to je jedna od stvari koja mene prati ceo život. Zaljubljen sam u muziku, muzika mi je sve, ali mi je očigledno jako bitno gde se nalazim i kim sam okružen - u kontekstu prijatelja, familije.
Te 1997. godine praktično sam se vratio da uzmem umetničku vizu, koja se dobija na tri godine, a koju nije ni malo lako dobiti; dobiješ je na osnovu tvog dotadašnjeg angažmana, apliciraš za tu vizu i dobijaš dozvolu da radiš tri godine, da se baviš svojim poslom, muzikom, u Americi. Istovremeno sam imao i posao, radio sam muzičko programiranje u jednom studiju u Sohou, što je takođe fascinantno. Svirao sam istovremeno sa fantastičnim muzičarima. Međutim, presudni momenat je bio kad sam se vratio kući po tu vizu. Jednostavno, nisam mogao da se vratim nazad. To je bila naprosto stvar srca.
Bez obzira na sve ovo što mi sada pričamo i dalje ne mogu sebe da zamislim da živim negde drugde. Neki ljudi to mogu, ja ne mogu. Dakle, ni u tom kontekstu nemam pametan savet za te mlade ljude - da li je otići taj pravi potez. Čekaju ih izazovi i tamo i ovde.
U tom kontekstu prisećam se serijala ’M-lab’ koji smo radili za Radio Televiziju Vojvodine. Projekat ’M-lab’ objedinilo je formu master-klasa – javnog časa i koncerta. O svom radu u okviru predavanja govorili su različiti muzičari: Dejvid Bini, Bojan Zulfikarpašić, Čaba Tot Bagi, Zafir Hadžimanov, Marko Đorđević, Zoran Kostić Cane, Boris Kovač, Matija Tadić i drugi.
Dotakli smo se i tada tih tema više puta - odlaska u inostranstvo, da razbijemo mistifikaciju da je tim odlaskom sve rešeno. Ljudi moraju da budu spremni na neke žrtve na koje nisu navikli ovde, a opet, ovde moraju da budu spremni na neke žrtve na koje tamo ne moraju.
RSE: Propast sistema vrednosti u poslednje tri decenije ogleda se najbrutalnije, čini se, na muzičkoj sceni Srbije. Od vrlo solidne džez i rok-scene bivše Jugoslavije, novog talasa i drugih pravaca Srbija se preko noći devedesetih preobratila u plodno tle za turbo folk. Kakvo Vi uopšte tu evoluciju za tako kratko vreme objašnjavate? Zašto je ovde procvetao turbo-folk? Ko je tome pomogao?
Hadžimanov: To je, opet, kombinacija faktora. Ratovi su, naravno, tome pomogli; ratovi, sami po sebi, izvlače iz dubine najgori šljam, a pristojan svet se krije; pristojan svet se sklanja, on se ne čuje. To su bila najvanrednija stanja, gde se zna ko kolo vodi. Samim tim razni saradnici i ortaci tih istih koji to kolo vode, najgori su šljam u svakom kontekstu i u svakom delu društva. Jedan od tih delova i segmenata je i muzika.
Onda na scenu stupa ono što se zove komercijala, naplaćivanje svega toga i nenormalna medijska podrška te muzike, koja drži šapu nad našim životima već 25 i više godina, gde ti u svakom sekundu, u svakom delu dana, na 10 radio stanica, možeš to da slušaš i na isto toliko televizija; čitaš u raznim ’smeće novinama’ o njima svakodnevno svaku sitnicu, a o ovim ostalima ne možeš ništa da čuješ, osim ako ne sedneš za kompjuter i ne ukucaš u Google. Moraš samoinicijativno da se angažuješ, a za to znamo da većina sveta niti ima vremena, niti ima interesovanja. A kako vreme prolazi, sve je gore i gore i sve ih manje interesuje.
Ove nove generacije su još gore. One isključivo rade ono što im se servira, 90 odsto njih ne razmišlja svojom glavom. Možda razmišlja u kontekstu - da i ja još jednom napravim fotografiju ispred ogledala, kao milijardu drugih, potpuno identičnu, od frizure, preko patika, do izbora muzike.
U ovom našem okruženju fascinantno je da čak ne prolaze ni ti aktuelni trendovi na svetskom muzičkom tržištu - čak ni taj siroti MTV ne može ovde da se probije. To je strašno! Svaka žurka klinačka je turbo folk muzika. To sve gledam kroz svoju kćerku koja je trenutno završila drugi srednje u Muzičkoj školi Stanković. Eto, čak i u toj školi imaš klince koji na svakoj žurci slušaju turbo-folk.
Po meni je to strašno opasno i stalno vičem kao Kalimero da je to nepravda, ali vrlo malo ljudi me čuje, uključujući i moje kolege, koje aktivno učestvuju u promovisanju iste te muzike još od početka 2000. Već tada sam bio u šoku kada je pola moga benda otišlo da svira sa Cecom! Još tada je etablirano nešto što se zove - pa dobro, računi moraju da se plate. Time se opravdava aktivizam i involviranost sa bilo kakvim ljudima. Dakle, možeš da budeš i ubica i prostitutka i diler droge jer - računi moraju da se plate. Time se izbrisala ta granica gde se zna da neko ko predstavlja ovu vrstu muzike i brani ovo što mi radimo apsolutno nema dodirne tačke sa njima, niti sme da se meša sa njima i da ih podržava.
RSE: Vi ste jedan od najsnažnijia predstavnika džez scene ovde, uostalom i u čitavom regionu i šire. Da li je moguće da vi i drugi, koje kulturne politika ove zemlje ignoriše, počnete da zauzimate neke prostore? Kao što su onomad mladi zauzeli bioskop ’Zvezda’, koji je neki tajkun kupio i držao bez ikakvog smisla i razloga. Možete li da odete iza Ušća, recimo, i da napravite koncert, poput Beogradske filharmonije pre dvadesetak dana, kad se skupilo 20.000 ljudi?
Hadžimanov: Mi do sada to nismo radili tako, ali praktično 25 godina mi uzimamo prostor u smislu da je sve u našoj organizaciji. Čak više ne mogu ni da se pohvalim da mogu da radim sa izvesnim individuama koji se predstavljaju kao da su organizatori ovakve muzike ili ovakvih dešavanja jer ni tu nemam dobro iskustvo. Na kraju se najlepše, najpametnije i najbolje u svakom smislu, završi priča kada smo mi sami sve. Nataša, moja supruga, menadžer je i organizator, grupa naših prijatelja pomaže oko svih mogućih segmenata jednog koncerta ili master klasa ili šta je već u igri. Na kraju nađemo jednu osobu s kojom možemo da završimo prostor gde to treba da se odigra i to je to. Mi praktično tako i delujemo. To je mnogo teže nego da imaš jednu infrastrukturu koja podrazumeva da postoje lokacije, ne samo u Beogradu nego po celoj Srbiji, gde znaš da kada imaš nešto da ponudiš ti možeš da razgovaraš sa tim ljudima i kada imaš adekvatan program, taj program predstaviš.
Festivali su jedna stvar koja postoji i imaš 12-13 džez festivala u Srbiji, koji su redovni. Svaki od njih, međutim, grca i jedva preživi tu godinu, da bi se eventualno desio ponovo. Ali, to nije dovoljno. Šta: jednom godišnje ćemo da slušamo džez i nikada više?
Facebook Forum