"Slogan pod kojim se obeležava deset godina Krokodila 'Okrutni optimizam' je zadnja faza pre otpora, pre svega masovnog otpora, to je situacija u kojoj nema šta da se izgubi a dobija se aktiviranjem, pre svega, mozga", kaže u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) Svetlana Slapšak, učesnica ovogodišnjeg književnog festivala K.R.O.K.O.D.I.L. (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju, u nastavku teksta – Krokodil) koji se održava 15, 16. i 17. juna u Beogradu.
Svetlana Slapšak, donedavno redovna profesorka Fakulteta za postdiplomski studij humanistike u Ljubljani, autorka je pedesetak knjiga i oko 1.500 različitih eseja. Feministkinja. Vodila je akciju protiv smrtne kazne 1983, pa mirovne akcije od 1986. Bila je u grupi hiljadu žena za mir koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.
Zbog kritike nacionalističkih stavova pisca Dobrice Ćosića izbačena je iz Udruženja književnika Srbije.
RSE: Moderirate debatu na festivalu Krokodil pod provokativnim naslovom. Pomozite mi – kako biste Vi rekli?
Slapšak: Ko nešto radi… knjizi ("Ko j*** knjigu", naziv debate, prim. red.).
RSE: Zar je zaista dotle knjiga došla?
Slapšak: Pitanje je, zapravo, retoričko. Raspravlja se o tome u kojim oblicima knjiga može da preživi. Uopšte ne mislim da je reč o krizi. Naprotiv. Knjige proze se i dalje čitaju kao i ranije a knjige poezije, što je vrlo zanimljivo, dobile su čitav niz novih formi: preko interneta, do usmenog čitanja, čak i telefonskog sporazumevanja poezijom. Tako da mislim da se prostor proširio, a ne suzio.
RSE: Govorite li o renesansi poezije?
Slapšak: U nekom smislu – da... renesansi usmenosti koja je reakcija na obuzetost aparatima, tipkanjem i prenošenjem glupih poruka. Dakle, to jeste neka reakcija koja je veoma pozitivna. Imate čitave portale koje se samo bave poezijom.
RSE: U Vašem debatnom klubu na Krokodilu učestvuje i reper Marčelo (Marko Šelić, prim. red.). Da li su reperi među Vašim omiljenim pesnicima?
Slapšak: Itekako! Neki od njih su sasvim izuzetni. Veoma cenim tekstove Marčela. S druge strane, u Sloveniji postoji nešto što se zove "partizanski rep". Dakle, rep koji se oslanja na tradiciju otpora iz Drugog svetskog rata i koji je politički veoma precizno definisan.
RSE: Zamolila bih da prokomentarišete slogan pod kojim se obeležava deset godina Krokodila – "Okrutni optimizam".
Slapšak: "Okrutni optimizam" je zadnja faza pre otpora, pre masovnog otpora. Mislim da je taj naslov neobično dobar, zato što označava situaciju u kojoj nema šta da se izgubi i u kojoj se samo može pridobiti bilo kakvim aktiviranjem, a pre svega, mozga.
RSE: Osnivač ovog regionalnog festivala Vladimir Arsenijević je rekao da je književna komunikacija u regionu gora nego pre deset godina. Nije li to prestroga ocena? Zar je iluzija da, ako u nekom segmentu ima normalne saradnje, to je u kulturi?
Slapšak: "Normalna saradnja" – šta to znači? Ta normalna saradnja je, pre svega, volonterska. Drugim rečima, ljudi se žrtvuju da bi učestvovali u kulturi. To je jedna potpuno nova situacija koju Vladimir Arsenijević tačno ocenjuje. Zaista, nikada nije bilo gore, zato što je sredstava minimalno. Ljudi ulažu svoja tela i svoje živote da bi nešto ostvarili. U tom smislu čitam njegovu izjavu. S druge strane, mislim da je ta očajna optimistička saradnja bolja nego ranije, zato što, ponovo kažem, ljudi nemaju više šta da izgube.
RSE: Postoji li regionalno tržište knjige ili se knjige iz susedstva nose kao ilegalna roba u gepecima privatnih automobila?
Slapšak: Mislim ovo drugo, pre svega. Teško je nešto reći pozitivno na institucionalnom nivou, jer institucije više ne postoje, postoje velika izdavačka preduzeća koja rade onako kako rade. Evo jednog nedavnog primera. Jedan prijatelj iz Belgije je hteo da kupi moju knjigu. Knjiga je po srpskim cenama neobično jeftina, ali je pošta koju je trebalo da plati bila pet puta veća.
RSE: Da li ste Vi nešto doneli u gepeku?
Slapšak: Naravno, i odneću, isto tako.
RSE: Da li možete da nam otkrijete, šta?
Slapšak: Donela sam u gepeku knjigu Ivana Čolovića "Slike i prilike" koja će mi biti osnova za današnji razgovor (debata u Krokodilu, prim. red.). Dakle, knjiga je putovala poštom do Ljubljane a sada je vraćena u gepeku. Odnosim novu knjigu Vladimira Arsenijevića i još nekoliko knjiga koje ću kupiti da ih nosim u gepeku. I neki prijatelji su mi preko interneta ovde nabavili neke knjige koje ću, kako bi se to reklo, "prošvercovati" u Sloveniju preko Hrvatske.
RSE: Mogu li se u knjižarama u Ljubljani naći najvrednija izdanja iz Srbije i Hrvatske?
Slapšak: Vrlo malo, praktično ništa. Postojala je jedna knjižara koja je prodavala srpske knjige, mislim da nešto malo još uvek postoji, ali prave veze se održavaju preko samih autora, njihovih prijateljstava i povezivanja.
RSE: Ne mogu da Vas ne pitam o sadašnjem trenutku Slovenije nakon najnovijih izbora. Da li je skretanje Slovenije udesno deo širih evropskih procesa samo politički trenutak Slovenije nastao kao posledica širenja straha od migranata ili je to trend "na duge staze"?
Slapšak: Ja se bojim da je reč o ovom drugom i, ukoliko Slovenija u formiranju Vlade uspe iz toga da se izvuče, onda je ona ostala kao veoma usamljena jedinica u istočnijem delu Evrope. Jer, Slovenija je okružena u ovom trenutku državama koje sve imaju agresivne nacionalističke vlade. Tako da je njen položaj veoma važan, ne samo za Sloveniju, već za ceo širi region Srednje Evrope i Balkana.
Bojim se da je proces u Sloveniji neobično produbljen pravom Gebelsovom propagandom koja je trajala pune dve godine i donela određene rezultate. Veliki deo glasova je otišao desnici, ali to još uvek ne znači da je proces gotov, nadam se.
- Antiimigracijskom politikom do pobjede na izborima u Sloveniji
- Uzbuna zbog populizma: Da li je Evropa zakasnila?
RSE: Nastavljamo razgovor o Vašem ženskom pogledu na svet. Vi, za razliku od, kako kažete, nacionalističkog i rasističkog mita o Kosovu, ukazujete na drugačiji, ženski pogled na rat u kosovskom epskom ciklusu. Šta se prećutkuje iz kosovskog ciklusa, nasuprot muškom, ratničkom pokliču?
Slapšak: Pre svega se prećutkuje 13 godina vladavine dve žene. Milice, koja je postala monahinja i Jefimije. To su dve vladarke koje su držale Srbiju u dogovoru sa Turcima, sa ostalima. Milica je poudavala svoje kćeri na "strateškim mestima", tako da je održavala mir i negovala svoga sina do njegovog punoletstva, kada je on preuzeo vladarski posao. Tih trinaest godina je potpuno prećutano. Kako su te dve žene vodile diplomatiju, gde su išle, šta su donosile u Srbiju?
Recimo, kult Svete Petke iz Trnave koji je prenesen u Srbiju, imao je čistu političku ulogu da ublaži ženske patnje i probleme i da, istovremeno, preko žena uspostavi neku vrstu normalnosti u državici, u maloj jedinici u kojoj je veliki broj muškaraca poginuo.
RSE: A šta su žene u pesmama iz kosovskog ciklusa poručivale?
Slapšak: Veoma jasno su poručivale, i to govori jedna pesma iz Vukove zbirke, iz njegovog rukopisa (Vuk Stefanović Karadžić, prim. red.), čak su se šalile sa herojstvom i u jednoj takvoj pesmi "Šarene ptice" (dakle, ne "Crne ptice") donose Milici vest da bi mogle da uspostave vezu između nje i Lazara (knez Lazar koji je poginuo u kosovskom boju a u pesmi "Crne ptice" donose vesti o pogibiji srpskih junaka na Kosovu polju, prim. red.), a Milica odgovara: "Pa, baš i nije potrebno, ja sam decu sredila, poudavala, oženila, ne moramo baš da se vidimo".
To je jako ironičan stav prema herojstvu a, s druge strane, za održavanje vlasti. Svako u toj porodici je napisao neki tekst, neku molitvu Lazaru, neko, da kažem, ideološko tkanje, kao što je Jefimijina molitva za Lazara koja je izvezena, a koja je održavala vlast. S duge strane, one su brinule za populaciju koja je preostala, a to su prevashodno bile žene.
RSE: Nedavno ste skrenuli pažnju da u novijoj srpskoj književnosti nema ni jedne knjige koja bi problematizovala odnos prema Kosovu i prema Albancima. Kako to tumačite? Oportunizmom?
Slapšak: Ima jedna knjiga, knjiga Svetlane Đorđević koja je morala da nestane jer su je svi napadali zbog knjige koja realistični jasno, precizno i objektivno govori o situaciji na Kosovu pred bombardovanje i za vreme bombardovanja NATO-a (1999. godine).
S druge strane – da, niko se ne usuđuje da "uhvati" Kosovo, osim mlađe generacije, recimo ljudi oko Betona (književni časopis, prim. red.) koji prevode sa albanskog i druže se sa albanskim piscima. To je nova generacija koja nema nikakvih stereotipnih kompleksa i koja hrabro ide u sasvim novu budućnost.
- Kako Beograd i Priština zajedno zloupotrebljavaju dijalog?
- Festival 'Mirëdita, dobar dan' uz policijsko obezbeđenje
RSE: Znači, korigujete Vašu ocenu?
Slapšak: Ona se odnosi na "zvaničnu srpsku književnost", gde su vrednosti na potpuno drugačijoj skali.
RSE: Pisali ste i o ženama u ratovima 90-ih. O tome je Vaša najnovija knjiga, roman "Ravnoteža". Vaš stav je da su žene najveći gubitnici tih ratova. Nije li to idealizovana slika žena, nasuprot onoj koja se često pojavljivala u mejnstrim medijima – žena na ratištu u punoj ratnoj opremi?
Slapšak: Ta je slika čista propagandna izmišljotina. Bilo je, naravno, takvih žena, ali većina je bila onakva kakve su prikazane u mom romanu (U romanu "Ravnoteža" govori se o ženama u Beogradu za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji; ne prihvatajući da im u njihovo ime ubijaju sugrađane, rođake, prijatelje i sinove, one ih skrivaju od mobilizacije, prim. red.). Inače, to nije moj poslednji roman, moj poslednji roman je izašao marta meseca – "Škola za delikatne ljubavnike".
- Pročitajte i ovo – Svetlana Slapšak: Dačić da se izvini za devedesete
Facebook Forum