Dostupni linkovi

Kuper: Otarasiti se opsesije granicama


Robert Kuper, penzionisani britanski diplomata, nekadašnji posrednik u pregovorima Beograda i Prištine u vreme dok je medijatorka dijaloga bila visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton (Catherine Ashton), odbacuje ideje koje se u poslednje vreme plasiraju od strane nekih zapadnih diplomata, među kojima je i Timoti Les (Timothy Less), bivši britanski diplomata u Banjaluci, da je multikulturalizam na Balkanu propao i da je način da se spreči novi rat stvaranje velike Srbije, Velike Albanije, Velike Hrvatske. Po uzoru na Evropsku uniju, kaže Cooper, granice u ovom regionu ne treba da igraju važnu ulogu u životu ljudi. To da granice ne treba menjati nego ih učiniti irelevantnim predstavlja evropsko rešenje i zato je to evropska vizija i za Balkan.

RSE: Gospodine Cooper, kako biste ocenili dosadašnju deonicu dijaloga između Beograda i Prištine, gotovo četiri godine posle postizanja Briselskog sporazuma?

Kuper: Mislim da je to bio vrlo dobar sporazum, žao mi je jedino što do sada nije implementiran.

RSE: Kao savetnik gospođe Ketrin Ešton, prve evropske „ministarke“ za spoljne poslove i bezbednost, koja je bila medijatorka dijaloga, imali ste veoma aktivnu ulogu u prvoj deonici tih pregovora. Šta su bili najveći izazovi sa kojima ste se susreli?

Kuper: Znate, sve je, i to u višestrukom smislu, predstavljalo izazov jer je to bio prvi put da su Kosovari i Srbi razgovarali uzajamno; u izvesnom smislu bilo je to i prvi put od 1989. godine da su Kosovo i Srbija ušli u ozbiljan dijalog, tako da ništa nije bilo lako. Uzgred, bilo je to teško za obe strane. Srpska strana je bila izuzetno nervozna jer se bojala da će zbog pregovora biti optužena da priznaje Kosovo kao državu, a Kosovari su bili nervozni jer su imali istorijsku percepciju da su Srbi uvek bolje prolazili i da ih ne tretiraju kao ravnopravnu stranu. Verujem da i dan-danas dve strane imaju slične bojazni.

Voz u službi stvaranja tenzija
Voz u službi stvaranja tenzija


RSE: Uprkos pregovorima, nedavno smo svedočili opasnom rastu tenzija između Prištine i Beograda, čiji simboli su bili onaj propagandni ruski voz s natpisima ’Kosovo je Srbija’ upućen iz Beograda u Severnu Mitrovicu, a onda je čak i predsednik Srbije rekao da je moguć ponovni rat na Kosovu. Jedna pogrešna reč može ponovo zapaliti ovaj region, rekao je nedavno evropski komesar Johannes Hahn. Delite li takve njegove strahove?

Kuper: Nikad, naravno, ne možete biti sigurni da se ratna retorika ne može izvrgnuti u nasilni konflikt, tako da se treba zamisliti nad njegovim rečima. Na drugoj strani, dok ste to izgovarali, pomislio sam u sebi da Balkan odzvanja od pogrešnih reči; ljudi, nažalost, izgovaraju mnogo gluposti i na to smo, dakle, navikli, živimo s tim; nije dobro što je tako, ali ukoliko uspemo da se zaustavimo pre nego što ta glupa retorika preraste u nasilje – dobro je. Ipak, trebalo bi mnogo više mudrosti kad je u pitanju sejanje opasne retorike.

RSE: Verujem da ste i sami čitali o novim predlozima za Zapadni Balkan, autori nekih od njih su i nekadašnji britanski diplomati, poput, recimo, Timotija Lesa, čija je poenta da je mulitikulturalizam u ovom regionu propao, da tenzije između njegovih država opasno rastu i da je recept da se spreči novi sukob prekrajanje granica i formiranje Velike Srbije, Velike Albanije, Velike Hrvatske. Kako komentarišete ovakvu ideju?

Kuper: Ja smatram da to nije dobra ideja. Ovako ili onako, mora se živeti sa ljudima različitih etniciteta – sa njima možete živeti ili u različitim državama kao susedi ili u istoj državi. Balkan je u ovom pogledu veoma komplikovan region. Etničke granice nisu uvek jasne, ali svaki put kada kreirate novu državu vi kreirate i novu manjinu ili manjine. To se dogodilo i na Kosovu. Međutim, to nije problem koji je nepoznat i samoj Evropi. Pomislite, recimo, na sever Italije gde imate austrijsko etničko stanovništvo koje govori nemački, imate i Alzas gde lokalni jezik zvuči više nemački nego francuski. I to je tako stotine godina.

Rešenje koje je pronađeno u Evropi je sledeće: OK, hajde da prestanemo da granice menjamo, umesto toga učinimo ih irelevantim. To funkcioniše dobro i u ostatku Evrope. I to je naša vizija i za Balkan. Otarastite se granica i prelaza, tako da se srpska zajednica na Kosovu ne oseća otkinutom od srpske zajednice u Srbiji i da se Albanci u Srbiji i Makedoniji ne bi tako osećali; dakle, granice ne treba da igraju važnu ulogu u životu ljudi, oni treba da ih bez problema prelaze, bez pasoša i nepotrebnih pasoških i drugih kontrola. Smatram da je to smislen način rešavanja problema u tom delu regiona.

Jedan od integrisanih prelaza između Kosova i Srbije
Jedan od integrisanih prelaza između Kosova i Srbije


RSE: Evropska unija je bila prilIično dvosmislena kad je u pitanju terminologija Briselskog sporazuma. Imate, na primer, ’borders/boundaries’ (državna granica/granica) ili ’community/association’ (zajednica/asocijacija) većinski srpskih opština na Kosovu. Zašto je u ovom drugom slučaju, recimo, izabran ovaj duplicitet, ako i albanski i srpski jezik imaju ekvivalent i za reč ’community’ i za reč ’association’? I kakva je uopšte razlika u značenju između ’association’ i ’community’?

Kuper: Kad su u pitanju pojmovi ’border’ i ’boundary’, objašnjenje je jednostavno. Pod ’border’ se razume granica između država, dok je ’boundary’ mnogo opštiji pojam i ne podrazumeva pre svega granicu između država; zapravo se tom reči državna granica i ne označava. Kad su pak u pitanju pojmovi ’association’ i ’community’, pošteno ću vam reći da ne razumem zašto su oba ta pojma upotrebljena u Sporazumu; ne vidim nikakvu bitnu razliku između ’community’ i ’association’; poslednja reč zvuči malo formalnije i veštačkije. Što se tiče pojma ’community’, Evropska unija je do nekog trenutka označavana tim pojmom – European community (Evropska zajednica). Bilo kako bilo, mislim da ne treba da se nepotrebno hvatamo za reči.

Dobri odnosi važniji od priznanja

RSE: Prema nedavnom istraživanju u Srbiji, 74 odsto građana ne bi išlo u rat zbog Kosova. Je li ovo dobar pokazatelj?

Kuper: To je izvanredno i zaista racionalno. Međutim, ja moram istovremeno da se zapitam o preostalih 26 odsto koji bi išli u rat zbog Kosova: šta oni zapravo žele? Da li žele da vrate status Kosova do 1989. godine? Ako to žele, ja moram reći da ne verujem da bi tako nešto moglo da funkcioniše i mislim da bi to bio veliki problem za Srbiju, tako da ideja da se radi toga ide u rat nema nikakvog smisla. Mislim da nema nijednog problema koji ne može da bude rešen pregovorima i želeo bih da dve strane te pregovore nastave. Zapravo, Asocijacija / Zajednica većinski srpskih opština trebalo bi da je do sada već profunkcionisala, četiri godine nakon Briselskog sporazuma. Moje viđenje je samog početka bilo da je to način da se u kosovskoj politici adekvatno čuje glas srpske zajednice na Kosovu. To, naravno, ne znači da bi oni preko te institucije imali pravo veta zato što ne možete upravljati zemljom ako se stalno koristi veto, ali – to je put da se čuje glas srpske zajednice.

Suzavac u Skupštini Kosova zbog sporazuma koje je pregovarački tim potpisao sa Srbijom
Suzavac u Skupštini Kosova zbog sporazuma koje je pregovarački tim potpisao sa Srbijom


RSE: Međutim, još uvek postoje znatne razlike između Beograda i Prištine kad su u pitanju ovlašćenja Asocijacije, odnosno, Zajednice srpskih opština. Priština se plaši da se ona ne pretvori u još jednu Republiku Srpsku, dok se Beograd pribojava da neće imati nikakva ovlašćenja. Šta Briselski sporazum predviđa u smislu ovlašćenja Zajednice ili Asocijacije srpskih opština?

Kuper: Da ne ulazimo sada u tekst Aprilskog sporazuma, treba podsetiti da opštine na Kosovu imaju velika ovlašćenja. Kada je reč o severu Kosova, bitni delovi Sporazuma predviđaju dodatne ingerencije, u smislu imenovanja u oblasti sudstva, policije, itd. kako bi obezbedili da, u slučajevima kada osoba srspke nacionalnosti izađe pred sud, postoje sudski poslenici koji se nalaze na čelu suda koji govore srpski jezik i koji dolaze iz srpske zajednice. To su veoma važna ovlašćenja.

RSE: Uprkos svim izazovima, ispostavilo se, ipak, da su bivši nacionalisti, recimo, Ivica Dačić, nekadašnji portparol Miloševićeve stranke, Aleksandar Vučić, bivši lider radikala, u dijalogu sa Kosovom postigli više – iako je i njihov rezultat u pogledu implementacije skroman – nego predstavnici demokratske vlasti pre njih, na čelu sa bivšim predsednikom Srbije i liderom Demokratske stranke Borisom Tadićem. Zašto se, po vašem mišljenju, to desilo?

Kuper: Možda će zvučati grubo, ali sa administracijom predsednika Tadića je uvek bilo izuzetno teško pregovarati. Tadić je bio svestan činjenice da je imao neprijatelje među desničarima, među nacionalistima, i uvek se plašio da će ga oni napasti zbog nekog poteza. Zbog toga je, na neki način, koalicija Vučića i Dačića bila idealan partner za pregovore.

Idelan partner u pregovorima: Ivica Dačić
Idelan partner u pregovorima: Ivica Dačić


Ja sam napustio taj posao negde u vreme izbora. Dosta sam sarađivao sa gospodinom Dačićem u vreme dok je bio ministar unutrašnjih poslova i on je, po meni, bio idelan partner u pregovorima. Pažljivo je slušao, delovao mi je kao normalan čovek, bez predrasuda. Analizirao je da li je nešto politički izvodljivo ili ne, da li bi neka odluka koju donese mogla da politički opstane ili ne i, kada bi doneo odluku – to bi bilo to, odluka bi bila implementirana. To je ono što je potrebno – razmisliti o odluci, potom je doneti i realizovati. Veliki sam obožavalac gospodina Dačića, a čuo sam i da lepo peva.

RSE: Neki u Evropskoj uniji ili njenim članicama insistiraju na tome da Srbija prizna Kosovo pre nego što postane članica EU. Beograd, kao što je poznato, tu ideju odbija. Kakvo je vaše lično stanovište o pitanju priznanja?

Kuper: Lično, nikada nisam suviše mario za pitanje priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije. U EU postoji pet država - članica koje, iz različitih razloga, ne priznaju nezavisnost Kosova i sve one se ponašaju na različite načine. Grčka ne priznaje nezavisno Kosovo, ali sa njim ima veoma dobre odnose. To je po meni veoma razumno.

Kada smo se bavili ovim pitanjem, razmatrali smo različite primere širom sveta jer ovo nije jedinstven slučaj. Analizirali smo odnose Pekinga i Taipeija, Dablina i Belfasta, kao i Bona i istočnog Berlina. Svi oni su našli rešenje za svoje probleme. Najdramatičniji primer, na neki način, bio je onaj izmedju nekadašnjih Istočne i Zapadne Nemačke. U to vreme je čak istočnonemački lider Erik Honeker bio u državnoj poseti Bonu, iako Bon nije priznavao Istočnu Nemačku kao nezavisnu državu. Dakle, priznanje nezavisnosti je nešto o čemu vi odlučujete. Ja se ne nalazim na čelu EU i ne bih donosio sud o tome, ali rekao bih da nije važan sam naziv kojim imenujete neki odnos, već stvaran kvalitet tog odnosa.

Najuspešnija Evropa do sada

RSE: Dijalog između Prištine i Beograda, verujem da ste to vi rekli, tesno je povezan sa odnosom Kosova i Srbije prema EU, ali je takođe u bliskoj vezi sa proširenjem Evropske unije. Nije li Unija u poslednjem razdoblju oslabila svoju privlačnu snagu, ali i apetit za proširenje, baveći se drugim problemima – Brexitom, evroatlantskim odnosima nakon izbora Donalda Trampa za novog američkog predsednika i drugim krizama?

Kuper: Tačno je da je EU suočena sa nizom ozbiljnih problema. Iz krize evra još uvek nije sasvim izašla, Grčka je i dalje na ivici nove krize, Italija je imala izuzetno loš period u poslednjih pet godina, tako da i dalje egzistira problem vezan za krizu evropske monete. Dodatno, tu je i pitanje migracija koje neće nestati. Zapravo, mislim da to pitanje neće nikada biti u potpunosti eliminisano jer se ne radi samo o Siriji, već o globalnom trendu. Takodje, tu je i Brexit za koji mislim da je potpuna glupost koju je učinila vlada Ujedinjenog Kraljevstva. Sve su ovo veliki problemi, ali mislim da oni ne bi trebalo da utiču na promenu politike proširenja EU.

Demonstracije za ostanak Velike Britanije u EU, ilustrativna fotografija
Demonstracije za ostanak Velike Britanije u EU, ilustrativna fotografija


RSE: Da, ali ne gura li se proširenje EU stalno u sve dalju budućnost?

Kuper: Dve stvari bih najpre rekao. To pre svega zavisi od samih zemalja - kandidata. Kada sam, pre mnogo godina, razgovarao sa predstavnicima Ukrajine koji su me pitali zašto im EU ne da neku vrstu garancije da će Ukrajina biti primljena u članstvo EU, moj odgovor njima bio je – učinite sebe (Ukrajinu) neodoljivim, tako da vas ne mogu odbiti.

Lisabonski ugovor predviđa da se svaka evropska država može priključiti EU, a Ukrajina jeste evropska država, tako da se sve svodi samo na to da demonstrira sposobnost da postane članica EU.

Srbija je veoma sposobna zemlja, a ako je Srbiji potrebno mnogo vremena da postane članica EU, onda odgovor na pitanje zašto je to tako treba tražiti u Beogradu.

RSE: Kako će se na region Zapadnog Balkana odraziti rast popularnosti desnih populističkh pokreta u Evropi?

Kuper: Tačno je da postoji izvestan broj nacionalnih pokreta unutar Evopske unije koji su verovatno neprijateljski nastrojeni prema njenom proširenju. Ne znam šta bi gospodin Gert Wilders, lider Slobodarske partije u Holandiji, rekao o tome; liderka francuskog krajnje desničarskog Nacionalnog fronta Marin le Pen ne deluje entuziastično kada je reč o EU. Često se, međutim, događa da ljudi promene politiku nakon što pobede na izborima. Ali, potrebno je shvatiti da je ovo najuspešnija Evropa koja je ikada postojala. Ona ima svoje uspone i padove, kao što ih ima i svaka država. No, kada se osvrnete unazad, videćete da u istoriji nikada nije postojala Evropa tako bezbedna i mirna kao ova.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG