Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Kome dati haške dokaze


Tribunal u Hagu
Sedamnaest godina od osnivanja Međunarodnog suda za ratne zločine traže se rešenja za izuzetnu arhivsku građu koja je pod krovom suda u Hagu sakupljena o ratu u bivšoj Jugoslaviji. To je tema dvodnevne konferencije u Hagu, čiji je početak ostao u senci akcije policijskih specijalaca koja se istovremeno događala u Beogradu.

Maskirani i naoružani specijalci sa crnim kapama na glavama, prizor je koji žitelji naselje Sunčana padina na beogradskom Banovom brdu, nije videlo od decembra 2008. godine, kada je poslednji put pretresana kuća haškog begunca, optuženog za ratne zločine Ratka Mladića.

Saobraćaj u ovom delu grada nije zaustavljan, a dok su ga policajci mirno posmatrali, u Hagu, gde još od juna '95. godine kada je protiv njega podignuta optužnica očekuju da stigne Ratko Mladić, raspravljali su šta će ostati nakon što Tribunal zatvori vrata. Kada se to i dogodi Tribunal ipak neće prestati sa radom, upozorava advokat i branilac nekih od optuženih Toma Fila:

„Kada prestanu suđenja, to nije prestanak rada. Jer nisu uhvaćena još dvojica (optuženi za ratne zločine Mladić i Goran Hadžić), a istovremeno mnogo njih u Ruandi. Tako će postojati jedno ili dva veća koja će čekati da se uhvate ova dvojica. Te sudije neće biti tu u Hagu, nego po svojim zemljama. Pa kada bude potrebno da dođu.“

Bilo bi mudro doneti Rezoluciju

Vladimir Vukčević
na čelu je srpskog Tužilaštva za ratne zločine. Da je nasleđe Haškog tribunala, kako se izrazio, „vrlo intrigantna“ tema uverio se upravo na konferenciji u Hagu. Vukčević opisuje atmosferu u trenutku dok su sudija Patrik Robinson i glavni tužilac Serž Bramer direktno odgovarali na pitanja:

„Vidim da je vrlo temperamentno. Pitanja su dosta, mogu reći, i provokativna. U sali je vrlo zagrejana atmosfera. Ima dosta dobacivanja. Tu su i Srbi i Bošnjaci i Hrvati. Tu su i rođaci poginulih. Tako da sve to stvara jednu atmosferu koja je, mogu čak reći, i uzavrela.“

Na Vukčeviću je da u Hagu izloži i srpski odnos prema srebreničkom genocidu. Kako je u programu RSE za Srbiju rekao njegov saradnik Bruno Vekarić, pojasnio je i detalje vezane za Rezoluciju o Srebrenici koja će se uskoro naći pred poslanicima Skupštine Srbije:

Bruno Vekarić, Foto: Vesna Anđić
„Vi znate da je stav Tužilaštva da bi veoma bilo dobro i politički mudro da se takva rezolucija donese.“

RSE: Jedna rezolucija o Srebrnici?

„Druge rezolucije neće smetati. Ali je suština da ova jedna bude prava. Da prati odluku Međunarodnog suda pravde.“

No, centralne teme u Hagu su „strategija i dugoročno očuvanje nasleđa Tribunala preko arhive i informativnog centra“.

O koliko bitnom pitanju se radi javnost se uverila tokom bure koja je nastala maja prošle godine kada su u Udruženju Majke Srebrenice informisane o uništavanju predmeta koje su pronađeni u zoni počinjenog genocida. Članica Udruženja Munira Subašić govorila je šta im je tim povodom Bramerc rekao:

„Rekao nam je da se radilo o nekim ličnim kartama, fotografijama ... i da je to uništeno. Kao nisu imali gde to ostaviti. To je žalosno.“

Kasnije je pojašnjeno da se iz tribunalskih arhiva uklanjaju materijali koji zbog stajanja mogu biti opasni po zdravlje, ali se skladište fotografije ili bilo koji adekvatni tragovi njihovog postojanja. Ovaj slučaj je ipak pokazao koliko će čuvanje arhive tek postati bitna tema.

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić:
Imamo situaciju koja mene veoma plaši. Postoji tu istražni materijal, postoji tu poverljiv materijal, i ja mislim da se takav materijal ne sme prenositi bez jake kontrole.

„Imamo situaciju koja mene veoma plaši. Postoji tu istražni materijal, postoji tu poverljiv materijal, i ja mislim da se takav materijal ne sme prenositi bez jake kontrole.“

Propala ideja o moralnoj katarzi?

Jasno je da će se tek otvarati rasprave o budućnosti dokumentacije sakupljene tokom skoro dvadeset godina rada Tribunala. Advokat Toma Fila zalaže se za vraćanje dokaza u zemlje odakle je ustupljen Sudu, uz napomenu:

„Prvo da se dokumentacija koja je data u originalu vrati. A kopije neka zadrže. Zato što je to arhivska građa naše zemlje.“


Skoro da nema onog ko bi se založio da u Hagu ne ostane trag dokaza prosleđivanih uz manje ili više muke iz država regiona. U tom smislu vrlo je jasan i istoričar Predrag Marković:

„Ta građa će biti dragocena za buduće generacije politikologa, istoričara, kriminologa i svih ostalih koje će zanimati devedesete godine u bivšoj Jugoslaviji.“

Nataša Kandić
RSE:
A gde bi je trebalo pohraniiti?

„Tamo, zato što bi ove naše zemlje sigurno sabotirale upotrebu tih materijala. Ja nemam poverenja u lokalne instance. I ovako imamo probleme sa domaćim arhivama, a zamislite na šta bi to tek ličilo sa arhivama susednih zemalja.“

Međutim, najbolji test za ono što će ostati posle Haškog suda biće provera na temu – koliko je Tribunal doprineo da se utvrde istinite činjenice o užasima koji su pratili raspad Jugoslavije.

„Što se tiče njegove glavne uloge da pomogne izmirenja među nacijama, nije uspeo. Sud nije uspeo svoj ugled da podigne,“ kaže Fila.

„Ni po čemu odnosi između naroda nisu bolji zbog rada Tribunala. Ideja o moralnoj katarzi i pomirenje po mom mišljenju je potpuno promašeno,“
smatra Marković.

„Haška suđenja i nacionalna suđenja, kao nastavak rada Haškog tribunala, nisu dovoljna za formiranje jednog ukupnog zapisa o prošlosti. Mora da postoji mehanizam koji će biti fokusiran na žrtve. To je upravo naša inicijativa o formiranju regionalne komisije,“ rekla je Kandić.

Radi se o inicijativi za formiranje nezavisne Komisije koja bi utvrđivala činjenice o ratnim zločinima. Takva Komisija mogla bi tek poći od masivne građe skladištene u arhivama Haškog suda, a sve u cilju konačnog i jasnog objašnjenja, kako se zapravo sve dogodilo.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG