Dostupni linkovi

Ni hrana nije ista za sve (12. deo)


Pijaca u Sarajevu, septembar 1992. godine
* Sada je već u gradu paklo »Drine« tri nemačke marke, a »Marlboro« prestižnih sedam. Vidim, neki ga puše i u našim štabovima. Zanimljivo.

* Poruka Nadi u Beograd: Čuvaj se, sestro! Ne brini odveć za svog Batu. Znaš da ima tvrdu, bosansku glavu!


Ni hrana nije ista za sve


15. juni 1992.
Već više od dva meseca, gotovo svakodnevno, provodim po desetak sati na linijama odbrane grada.

Na položajima borci provode vreme u zaklonima i u stanju gotovosti, da mogu odmah odgovoriti na paljbu iz neprijateljskih rovova i osujetiti napad ako ga agresor pokuša. U stanju pripreme, ako je linija odbrane blizu naselja, borci se bolje smeštaju i dobro štite od nepogoda. Iako su to objekti dobrano oštećeni i pod stalnom vatrom bliskog neprijatelja, tamo im je dosta ugodno. Uvek se nađe neki derutni otoman ili sećija da se na njima odmore umorne i nazeble boračke kosti, ublaži napor 48-satnog dežurstva u rovu, sa »puškom na gotovs« i sa štakorima u društvu. Pričaju da je bilo slučajeva da štakor ujede vojnika! Samo im je to nedostajalo u ovom »rahatluku«!?

I vojnička hrana je priča za sebe. Izbor je asketski skučen, u najboljem slučaju to su pasulj i riža, katkad krompir i konzervirano meso. Kvalifikovanih kuhara je malo, pa i u onako otežanoj pripremi jela, svoj »doprinos« lošem ukusu hrane daju nevični kuhari. Hrana se priprema na nekoliko gradskih punktova, pa se otprema do položaja boraca. Tamo tek započinju pravi problemi s distribucijom. Za videla, zbog brisanih prostora i stalne pešadijske i neretko snajperske vatre neprijatelja, namoguće je razneti hranu i vodu do mnogih položaja. Tek sa prvim sumrakom, pod okriljem i zaštitom mraka, razmile se donosioci hrane po trebevićkim padinama. U početku su donosili tri obroka, sada smo dva, jer je ponestalo hrane: jedan »topli« i drugi »hladni« obrok. Dok stigne sa vrućeg kazana, u kojem je zgotovljen u poslepodnevnim satima, do gladnog i umornog branitelja na Trebeviću oko ponoći, »topli« obrok je postao »hladni«. Ko bi ga takvog jeo u ponoć? Kome se to uopšte ruča usred noći?

Probao sam nedavno »pilav« sa vojnicima na položajima. Prava katastrofa! Jelo, ako je to uopšte jelo, bez mirisa, ukusa i potpuno hladno. Borci čekaju moj sud, a ja ostao bez reči! Kažu, tako je to često. A na trpezi na kojoj sam »jeo«, gomila razbacanog hleba. Niko ne jede. Vekne slabo ispečene i sasvim neslane, bljutave! Srećom ili nesrećom, kako se uzme, nije svuda tako. Nedavno sam u štabu Juke Prazine poslužen finim pecivom, koje se još pušilo!

»Kulinarsku« slavu su stekli i neki sarajevski komandanti. Njihovi su se borci ponosili sposobnošću svojih starešina. Jeli su, doista, dobro, ili bar bolje od drugih jedinica, a često su imali i nezamislivi desert u obliku banane, jabuke ili čokolade. I cigareta, bogme! Juka, Caco, Zlaja, Ćelo - to su njihova imena. Njihove sposobnosti su bile stvarne. Rado su i često »nabavljali« hranljive artikle iz civilnih magazina i tako širili svoju slavu brižnih komandanata site vojske, za razliku od onih drugih, »nesposobnih«. I u jedinici komandanta Zlatka Lagumdžije se razvila, u junu mesecu, kulinarska delatnost. Počela je »serijska« proizvodnja namaza od kakaoa (ratni euro – krem). Lagumdžijina ga vojska u slast jede razmazanog po toplom hlebu. Da, tamo gde su komandanti bili inicijativniji i »drskiji«, jelo se u jedinici bolje. »Neko hadžija, neko bos«!

Jelo se bolje i u rubnim delovima grada, tamo gde asfalt gubi borbu sa plodnim zemljištem. Dok je u tim domaćinstvima bilo hrane, borci i njihove »štablije« jeli su pite koje su donosili brižni članovi domaćinstava »svojoj vojsci«. Ali, nažalost, i to je vreme »punijih stomaka« kratko potrajalo.

Ali, sva ova kazivanja o ratu i ratnim događanjima, i ljudima u njemu, gotovo da sustaju po zanimljivosti u odnosu na čudesni i neverovatni ljudski fenomen – pušenje cigareta!

Pre rata, počesto nedeljom, sinovi i snahe su kod Vere i mene bili na ručku. Lepo smo ćaskali uz dobar zalogaj i poneko piće. Ali, kraj ručka me ljutio. Tada bi njih petoro zapalilo cigarete uz kafu. Soba bi se u tren ispunila duhanskim dimom. »Ugušićemo se, ovisnici!« – grmio sam nezadovoljan. »Šta radite? Kako ste se samo na to zlo navikli!?« Nisam mogao ni naslutiti koliku im nasladu to »gušenje« pričinjava. Tek sam u ratu počeo slutiti što je strast za duhanom, kad sam shvatio da većina vojnika mogu i bez jela i pića, i bez vode, spavanja i odmora, ali ne može bez duhanskog dima!? Stoga ne iznenađuje da se među prvim, uopšte, naređenjima komandanta Štaba TO, našla i naredba da se pripadnicima TO dnevno dodeljuje po jedna kutija cigareta. Srećom, u gradu su se zatekle veće količine duhana tj. cigareta uskladištenih u Fabrici duhana, »Onasi«, »Duhanprometu«, samoposlugama…i sada su predstavljale veliki ratni kapital Sarajeva. »Snalažljivi« komandanti su se odmah dosetili »zlatne koke« i požurili da je »smire« u svoja skladišta. U njihovim jedinicama se pušio »Marlboro« i druge »licencne«, što će reći strane cigarete, a borci »običnih« komandanata pušili su sarajevsku «Drinu«. Dovoljno je bilo pogledati koju kutiju sa cigaretama vadi borac iz džepa, pa zaključiti kojoj »elitnoj« jedinici pripada.

Naravno, kako se rat oduljio, zalihe cigareta su se sve više tanjile i bilo je veoma teško obezbediti 30.000 kutija cigareta dnevno za vojsku i zaposlene u civilnoj zaštiti, ministarstvima, bolnicama i dr.! Kada se pitanje duhana »užarilo«, na linijama me, u pravilu, prvo dočekivalo nervozno pitanje boraca: »Zašto kasni podjela cigareta. A, kako su u korpusu već podijeljene? Oni, gospoda, puše »Marlboro«, a mi »Drinu«. Pravedno, nema šta!?« Nisam znao odgovor, najprije zato što takvih informacija zaista nisam imao, a onda i zato što sam nepušač koji ima stotinu drugih, prečih briga.

U obilascima boraca često sam zaticao predstavnike mesnih zajednica i verskih službenika Islamske zajednice, koji su im donosili cigarete. I sam sam znao podeliti moje »sledovanje« cigareta tamo gde sam cenio da je stanje sa duhanom, ali i sa nervima ljudi kritično. Nisam imao svoju duhansku »logistiku«, a da jesam bio bih još omiljeniji među borcima. Tražio sam za cigaret–poklon uzdarje, neki novi vic, o kome drugom nego o Muji i Sulji! I da vidiš, oni odmah, »k'o iz rukava«, razveseljeni cigaretama koje su dobili: »Vraćaju se tako njih dvojica sa položaja, kad snajperista pogodi Muju u uho i otkinu mu ga. Uho odleti u travu. Sageše se obojica da ga traže. Nigdje ga. A onda će Suljo, pobjednički: Evo ga, Mujo. Našao sam ga! Mujo ni mukajet! Dalje prebira po travi. – Čuješ li ti mene, Mujo? Evo ga, našao sam ga! Mujo ga prezrivo pogleda i reče: - Uzmi ga sebi Gdje li je samo »čik« što mi je bio za uhom, Allahu dragi?«

Kad nestane duhana, nastaje »kućna radinost!« Razmenjuju se iskustva o vrstama travki, poduka kako ih prepoznati, u kojim količinama smešati, koje im suho lišće dodati, u koji papir smotati, pa »zdravo«, bez nikotina, zapaliti i popušiti.

O švercu cigareta na sarajevskim opasnim ulicama da i ne pričam. Sada je već u gradu paklo »Drine« tri nemačke marke, a »Marlboro« prestižnih sedam. Vidim, neki ga puše i u našim štabovima. Zanimljivo.

Kako je vojska bosanskih Srba pojačavala opsadu oko Sarajeva i neutralisala više od 65 % teritorije Bosne i Hercegovine, tako se osoblje UNPROFOR.a osećalo sve nesigurnije, položaj im je bio sve ugroženiji. Na početku MacKenzijeve komande UNPROFOR-om na njih se često pucalo, ali se »nije znalo« ko je odgovoran za to.

Iz MacKenzijevih izjava bilo je lako poverovati da su pripadnici ARBiH, »bosanska vojska« kako je nazivao bh. Armiju, spremni pucati na UNPROFOR, dok Srbi, naravno, nisu. Prema njegovim izveštajima, srpski vojnici su poštovali vojnu disciplinu i naredbe, dok »Muslimani« to nisu činili! MacKenzi rat u BiH ne definiše kao agresiju, niti napad na nedužne civile. Tvrdo je protiv obustave embarga na oružje, jer ga »u Bosni ima više nego dovoljno«!

Kad se razgovaralo o zločinima u Sarajevu, KacKenzi jed govorio da su obe strane krive. Poznata je njegova tvrdnja da stvarni problem za mirovnu misiju »predstavljaju Bosanci, a ne Srbi«! u vremenu kad je srpska vojska kontrolisala 70% teritorije, a veći deo etnički očistila! »Muslimani su protiv mirovnog procesa; postoje indikatori koji ukazuju da Predsedništvo ide ka krizi u Bosni.« - maliciozna je izjava kanadfskog vojnika-diplomate.

Predsednik Predsedništa Izetbegović je, sledom ovakvog ponašanja MacKenzija, javno u medijima optužio Kanađanina za pristrasnost prema Srbima. A ovaj je više puta govorio o »neutralnosti« misije UNPROFOR-a. Veoma je indikativno reagovanje MacKenzija, na molbu »Oslobođenja«, da dozvoli prenošenje papira za novine preko Aerodroma, Gordani Knežević, novinarki »Oislobođenja« je odgovorio: »Ne!«

General je rekao novinarki da bi to izgledalo kao da pomaže jednoj strani u konfliktu! Kakav paradoks!

Poznato je kako je general MacKenzi »referisao« predsedniku Francuske Francois Mittrenadu kada je ovaj posetio Sarajevio 28.juna 1992. godine. Tada je rekao:

»Izetbegović insistira na tome da je ovaj rat vanjska agresija koju kontrolira Beograd, dok Karadžić insistira da je ovo građanski rat. Sada, kada su Srbi zauzeli teritorije koje su željeli, Izetbegović hoće da dobije čitavu zemlju nazad. Jedini način da ubijedi međunarodnu zajednicu na veliku vojnu intervenciju, kojom će ga osloboditi od srpskih neprijatelja.«

Besramno je Kanađanin rekao Mitterandu: »...Muslimani uvijek prekrše prekid vatre. Postoje dokazi da su organizovali zlostavljanje svoga naroda, ali tako da izgleda da su to Srbi uradili.«!

Ovakve optužbe i ponašanja generala MacKenzija kod vojnika i građana izazvali su animozitet – bio je omrznut, ali njega to nije doticalo. Nikada Kanađanin nije reagovao, protestvovao kod Karadžića i Mladića zbog desetina izmasakrirane dece po trgovima, ulicama, školskim dvorištima... Sarajeva, što je bilo delo delovanja srbočetničkih granata i mina. Čak ni u ovim slučajevima nije pokazivao ljudsko lice. Čovek koji je rekao da su »Muslimani organizovali zlostavljanje svog naroda, ali tako da izgleda da su Srbi to uradili«, ne može ni imati ljudsko lice..

23. juni 1992.
Ponoć je već davno minula. Na pragu sam 78. dana nepokolebljivog pripadništva TO RBiH. Prethodni dan mi je doneo prvu nelagonost, na sastanku sa grupom penzionisanih generala bivše JNA koji su ostali u ratnom Sarajevu. Moj je utisak, nažalost, da nisu dobro došli! Pitam se, zašto? Odgovor slutim, pa se osećam pred njima nelagodno, bez krivice – kriv!

Sastanak je započeo komandant Halilović, toplo i biranim rečima ih je pozdravio, napominjući da su mu neki među njima u ranijem periodu bili neposredni komandanti. Ponosan je što su njegovi učitelji ostali u domovini i stavili se, svaki prema svojim mogućnostima, u odbranu Bosne i Hercegovine.

U desetak minuta generale sam upoznao sa trenutnom vojno-političkom situacijom u BiH i okruženju i sa veoma kritičnom ocenom stanja, sposobnosti i mogućnosti TO RBiH. Naravno, težište je bilo na opremljenosti jedinica i štabova TO, problemima logističkog obezbeđenja i slabom vojno-stručnom komandirskom i komandnom kadru. Namera mi nije bila da iskusne ratnike uplašim, već da ih uvedem u realnost borbene sposobnosti TO RBiH.

Imao sam utisak da naši učitelji i komandanti, kao i većina Sarajlija, misle da su u pitanju samo trenuci kada će započeti razbijanje čeličnog obruča koji steže i davi grad. Bilo mi ih je žao kada sam video u njihovim licima nemalo razočarenja, pošto su upoznati sa pravim stanjem, odnosno sa malim mogućnostima deblokade Sarajeva.

Nakon uvodnih reči, prvi je, po običaju, počeo diskusiju pukovnik Rifet Bilajac, od 1991. godine penzionisani oficir JNA. Započeo je sa, po mom mišljenju, otužnom i nepravednom optužbom prisutnih kolega, penzionisanih generala. Rifet ih je učinio odgovornima za genocid nad Muslimanima, za transformaciju JNA u četničku vojsku bosanskih Srba, za njihovo tobožnje »jednoumlje« sa starešinskim kadrom te paravojske, apostrofirajući posebno krivnju Ačića, Lukežića i Vranića, da su baš oni dodeljivali ovim sadašnjim, četničkim oficirima položaje i činove u doba svog komandovanja jugo–armijom.

»Pod vašom komandom, eto, ja nisam dobio čin generala, a vaši generali sada ubijaju grad!", jetko je izgovorio Rifat Bilajac.

»Sumnjam u mnoge od vas koji ste ovdje prisutni!«, bila je njegova završna rečenica.

Na njegovu subjektivnost je žustro reagovao komandant Halilović tvrdnjom: »Ja ne sumnjam! Ne znam šta ko od vas misli, ali želim da se aktivno uključite u odbranu Bosne i Hercegovine, naravno, u skladu sa vašim psihofizičkim mogućnostima.«

Načas je zavladao muk i neugodna atmosfera, ali su se gosti pribrali i počeli svoje diskusije. Istina, kod svih se osećala nastupna nesigurnost, verovatno prouzrokovana Bilajčevim optužbama. Ali, tokom diskusije, pozdanje postepeno vraćalo, pa su čak počeli i da predlažu konkretne mere za poboljšanje sistema rukovođenja i komandovanja, nudeći usluge, ali uz uslov međusobnog poverenja.

»Ostali smo u Sarajevu, radimo prema svojim mogućnostima i ne dozvoljavamo da se u nas sumnja!« Na ispravnost njihovih tvrdnji upućuje i prosek od časnih sedamdeset godina njihovih života. To se ne sme zaboravljati!

Ako sam sa nelagodnošću slušao Bilajca, govor generala Džemila Šarca, čoveka za kojeg sam vezan dubokim emocijama još od davne 1958. godine, kada sam bio pitomac Vojne akademije, i ovog sam puta pratio sa najvećom pažnjom i respektom.

Onda, u činu pukovnika, Šarac se prema meni i drugim akademicima odnosio veoma srdačno i prijateljski, iskreno spreman, kako onda, evo, i sada, nakon tridesetak godina, za »čašicu prijateljskog razgovora« o eventualnim problemima sabesednika. Dok sam slušao šta govori ovaj čovek, partizan i ratnik iz oslobodilačkog antifašističkog rata 1941–1945, osetio sam iznova staru, mladalačku toplinu prema ovoj izuzetnoj ličnosti.

Umesto sadašnje frontalne borbe, u kojoj gine mnogo ljudstva, a bez većih vojnih efekata, ovaj iskusni ratnik založio se za partizansku taktiku ratovanja. Pitao se zašto nema diverzija u pozadini neprijatelja, na pravcima Sarajevo–Rogatica, Sarajevo–Višegrad, Bileća–Trebinje?

»Partizanski rat je strategijsko pitanje. Bosna mora imati svoju političku i vojnu strategiju! Mi smo baštinici najljepših tradicija NOR-a. Odluke ZAVNOBIH-a su i sada aktuelne i značajne!«, zaključio je Titov general svoje nadahnuto izlaganje. A ja se u tom trenutku prisetih njegovog članka »Pravda traži nove Nirnberge«, štampanog čirilićnim pismom u sarajevskom Oslobođenju, 5. maja 1992. Godine.

General Milan Ačić, Srbin iz okoline Drvara, odlučno odbija sve insinuacije i sumnje nekih građana u njegovo političko opredeljenje, ali i opredeljenje svojih kolega koji su, kao i on, ostali u Sarajevu. Na svakom koraku nailazi na nekog od tih ostrašćenih ljudi koji uzvikuju: »Šta će nam crveni generali? Oni su krivi za sve što nam se desilo i dešava!«

Odlučno odbija optužbe i pojašnjava da nedostatak jedinstvene političke platforme odbrane RBiH onemogućava uključivanje u tu akciju kadrova koji nisu članovi nacionalnih stranaka.

General Sakib Pozderac je predložio je formiranje brigada, s visokim stepenom borbene gotovosti i veoma izražene motiviranosti, u kojoj ni život nije prevelika cena za odbranu Sarajeva i cele Bosne. Brine za Cazinsku krajinu, jer je pod snažnim uticajem Fikreta Abdića, a geografski je udaljena od centra države, bez sinhronizacije u rukovođenju na relaciji Sarajevo–Bihać.

General Mirko Vranić, Hrvat iz okoline Sanskog Mosta, bio je jedan od kandidata za mesto ministra odbrane u Vladi, nakon prvih demokratskih izbora. Kandidaturu je odbio, jer se nije slagao sa nacionalnim i stranačkim pristupom stvaranju nove države, kao zajednice tri konstitutivna naroda...

Kao rođeni Krajišnik, predlaže, čini mi se sasvim umesno, odsudnu odbranu Bihaća, Krupe, Cazina. Poput predhodnika u diskusiji, i on ukazuje na primere negativnog ponašanja pripadnika vojne i civilne policije prema građanima Sarajeva, od nasilnog ulaska u stanove i oduzimanja lične imovine, do hvatanja tobožnjih članova »pete kolone« i sl. »To se mora odmah zaustaviti!« - energično je završio svoj govor.

Moje impresije sa sastanka su bile dvojake: stekao sam utisak da prisutni generali doista žele pomoći, ali i to da neki članovi našeg Štaba sumnjaju u njihove dobre namere. Da li zbog nepoverenja u ove davnašnje visoke oficire JNA, ili iz straha da bi ih njihov angažman u Štabu odveo na dužnosti u jedinice? Niko to ne može, pa ni ja, sa sigurnošću znati!

24. juni 1992.
Iako dosta umoran, i u kasne večernje/jutarnje sate u umornoj besanici, čitam beogradsku »Politiku«, izdanje 16. juna, tačnije dvadeset prvi nastavak feljtona pod naslovom »Bio sam zarobljenik Zelenih beretki«, pisan rukom Mirka Carića, redovitog »Politikinog« sarajevskog dopisnika. Nisu mi poznati sadržaji prethodnih nastavaka feljtona, ali me ovaj broj posebno zainteresirao, jer je u njemu objavljeno pismo moje sestre Nade, upućeno uredništvu lista iz Beograda.To je njen odgovor na pisanje u feljtonu. Čudne li koincidencije, čudnog li trokuta kojeg smo nesvesno načinili sestra, ja, njen brat a zamjenik načelnika Štaba TO RBiH, te novinar Carić!?

Pre nešto više od mesec dana, u hodniku Štaba TO RBiH opazio sam meni nepoznatog, a fizički iscrpljenog čoveka, kako stoji između dvojice vojnika, sa vidljivim modricama po licu. Moja luda znatiželja, koja me više puta do sada mogla koštati glave tokom ratnih, sarajevskih dana, naročito trećeg maja, opet je odnela prevagu nad razumom, pa sam od vojnika zatražio da ga uvedu u moju kancelariju. Nisam se osvrtao na realnu mogućnost, u to doba, da me proglase saradnikom našeg neprijatelja. Brzo sam doznao o kome je reč.

U nevezanom razgovoru kazao mi je da je slao »Politici«, iz svog stana na Ilidži, izveštaje o dnevnim događajima u Sarajevu i Bosni i Hercegovini, početkom »sukoba« i »konflikta«, kako je on nazivao agresiju na Bosnu. Jučer je kidnapovan iz stana, priveden u zgradu Predsedništva i prilično brutalno »ispitivan«, pod sumnjom, kako su mu govorili, da je špijun koji ima »veze i kanale u sarajevskim kasarnama JNA i sa Centrom u Beogradu.«. Budući da nisu mogli dokazati svoju sumnju, »ispitivači« su odlučili »špijuna« zameniti za Nijaza Abadžića, poznatog novinara i priznatog ekologa, zatvorenika paravojnog srpskog zatvora na Ilidži. Do razmene, držaće ga pritvorenog u zgradi vojne policije na Bjelavama, tako su mu kazali.

Kad je tako, smislio sam, od načelnika bezbednosti ću zatražiti da Carić sačeka razmenu kod mene, umesto na Bjelavama. Nameravao sam ga malo »provodati« po gradu i gradskoj periferiji, da se sam uveri u veličinu razaranja kojeg svakodnevno vrše artiljerci JNA. Biće korisno čoveku Cariću da se vlastitim čulima uveri u istinu Sarajeva i da o tome novinarski progovori objektivnije u »Politici«. Smišljeno, urađeno!

Ostao je kod mene u kancelariji. Da mu prekratim vrijeme čekanja na razmenu i malo okuražim, povremeno bismo igrali šaha i vodili duge rasprave o karakteru rata u Bosni. Saglasili smo se jedino u tome da se rat mogao i morao izbeći.

Za njega, bez imalo sumnje, glavni krivci za rat su Muslimani, koji su napadima na kasarne JNA, na njihove vojne konvoje, skladišta i druge vojne objekte prvi počeli sukobe. O muslimanskom narodu, inače, Carić ima veoma pozitivno mišljenje, a krasi ga posebno, tvrdio je, tolerantnost i merhamet (dobročinstvo – nap. autora).

»Ali«, dodao je, »sada tim narodom manipulišu njegove vođe, usmjeravajući ih na sukobe sa Srbima i Hrvatima, dok u javnosti govore da su za koegzistenciju i toleranciju.« Vidim, nema Carić predstave o situaciji i rušiteljskom karakteru JNA artiljerije, pa ga upućujem sa Emirom na brz, automobilski obilazak grada na potezu Marijin dvor – Baščaršija.

Kad se vratio iz opasne »šetnje«, izgledao je vidno preneražen! Seo je i napisao članak za »Politiku«, izneo svoje impresije, pobrojao sve objekte koji su tog dana porušeni u Sarajevu. Pomogao sam mu da izveštaj prosledi u Beograd, osiguravajući teleks za njegovu komunikaciju sa beogradskim uredništvom lista. Dva dana kasnije, stigla je iz Beograda povratna informacija da je članak objavljen integralno, ali uz svojevrsnu uredničku napomenu da je Karadžić protestvovao kod Izetbegovića zbog maltretiranja novinara Carića od strane »Zelenih beretki«. U napomeni se još navodi da mu je život u opasnosti i da je njegov tekst u Sarajevu pisan pod prisilom.

Termin razmjena nikako da se utanači. Deveti dan je uspešan. Dogovor je postignut.

Po mom nalogu, zapravo zamolbi, Emir je obavio zamenu Abadžića za Carića. Ne baš oduševljeno, a i kako bi, i sa razumljivom dozom strahovanja, odveo je Carića u četnički osinjak na Ilidži, a otuda doveo oslobođenog ekologa. U celosti je uspešno odradio svoj delikatni posao i zaslužio sve čestitke!

Na rastanku, zamolio sam Carića za uslugu kad stigne u Beograd, da telefonski nazove moju sestru Nadu sa kojom ne uspevam već duže uspostaviti kontakt i da joj ispriča svoje utiske o meni, njenom bratu.

Čim je stigao u Beograd prionuo je na pisanje feljtona u više od dvadeset nastavaka o svom viđenju sukoba u Sarajevu. Optužio je Zelene beretke i Patriotsku ligu. Na deo feljtona koji se odnosi na ličnost i delo Jovana Divjaka reagirala je sestra pismom “Politici” pod naslovom: “Ostao sam sa svojim narodom” kojeg je list integralno objavio.

Čuvaj se, sestro! Ne brini odveć za svog Batu. Znaš da ima tvrdu, bosansku glavu!

26. juni 1992.
Danas je Predsjedništvo objavilo veoma značajan dokument, Platformu za djelovanje Predsjedništva Bosne i Hercegovine u ratnim uslovima, koji me istinski obradovao. Nakon gotovo tri puna meseca agresije na BiH, konačno, građanima ove zemlje ponuđen je politički okvir za okupljanje svih patriotskih snaga u jedinstveni front odbrane državnosti i teritorijalnog integriteta RBiH.

Dokument nudi prihvatljivu platformu za uključenje, odnosno za angažovanje svakog pojedinca ponaosob u odbrani države jednakopravnih naroda Muslimana, Srba i Hrvata, i svih drugih rodoljubaca, bez obzira na religioznu, jezičku ili bilo koju drugu različitost.

Više nema mogućnosti za političko i svako drugo laviranje. Razlog ovako radikalnom stavu leži u činjenici da Platforma nudi jasan i decidan odgovor na, za normalnog čoveka nepostojeću, veštačku dilemu – čija je Bosna i Hercegovina država!? Ako se do sada, u nedostatku Platforme, takva dilema mogla nategnuto postavljati, sada se ona totalno razrešava jasnim stavom da se »Politički i društveni život u BiH zasniva na ravnopravnosti Muslimana, Srba i Hrvata, kao i pripadnika drugih naroda i narodnosti u upravljanju državnim poslovima.«

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG