Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Koja je snaga Juke Prazine? (18.deo)


Juka Prazina
* Ne mogu da izbrišem iz sećanja perfidnu propagandnu mašineriju vojske bosanskih Srba, á la Gebels. Na radiju SRNA polovinom maja novinar Đogo saopštio je morbidnu vest: „Da bi umirili gladne lavove i njihovu nesnosnu riku Muslimani bebe iz bolnice Jezero bacaju lavovima!“ Oh, Bože, što stvori ovakva bića, pitam, a ne čujem odgovor.

* Kada su me, u intervjuima, francuski, engleski, američki i drugi novinari „ubeđivali“ da će NATO reagovati, nudio sam opkladu za jednu dobru večeru u „Holiday Innu“ da do toga neće doći.

* Kako se moglo desiti da grad bude iznutra opljačkan. “Nijedan četnik nije ušao u grad, a on je kompletno opljačkan. Nije se zaštitila ni privatna, ni društvena imovina.


Koja je snaga Juke Prazine?


24. avgust 1992.
Kako je rat odmicao, a ARBiH organizaciono, pa i materijalno jačala, nametala se potreba za ustrojavanje Uprave za moral i informativno-propagandnu delatnost. Ivan Slaviček, načelnik Uprave, na dnevnim i mesečnim analizama stanja u oružanim snagama više puta je insistirao da se u okviru Uprave formiraju odsek za filmski arhiv i informativna služba. Uz puno razumevanje komandanta Halilovića i njegovo uključivanje u jačanje informativno-propagandne delatnosti doneta je odluka od 20.08.1992. godine da se formira filmski arhiv oružanih snaga pod nazivom „Bosna film“. Nešto ranije formirana je informativna služba. Značajnu ulogu u formiranju imao je gospodin Bakir Tanović, filmski režiser, snimatelj, scenarista, direktor „Bosna filma“. jedan od osnivača SDA 1990. Pre rata smo se znali preko sinova, vršnjaka koji su išli u iste škole. Naravno, poznavao sam i njegovo filmsko delo. Prvih meseci blokade Sarajeva povremeno me je posećivao u Štabu, tražeći razumevanje i podršku za formiranje filmske arhive. Od samog početka podržao sam ideju, povodeći se iskustvom sličnih arhiva nastalih u ranijim svetskim i regionalnim ratovima.

Jeste da to zahteva pozamašna materijalna sredstva, smeštaj u inače skučenim prostorima Glavnog štaba, ali za arhivu nema alternative. Neki dan Slaviček mi pokaza spisak potencijalnih članova, predloženih jedanaest su stručni ljudi, profesionalci u filmskom poslu, ali na spisku su i oni koji su potrebniji i korisniji s puškom u ruci, nego s kamerom na ramenu. Haris Prolić, filmski radnik, kompanjon mojih sinova Vladimira i Želimira, „obrađivao“ me da spisak „prođe“ odobrenje. Šta ćemo sa Mirsadom Herovićem Mirvadom koji je snajperista? – pitam Harisa. „Garantujem Vam da će biti korisniji u Arhivu, nego loveći četnike!“ Nisam imao nameru da Proliću podastirem činjenice o značaju snajpera i filmske kamere. Može i sam da zaključi. Elem, na Tanovićev predlog spisak je bio odobren sa sledećim imenima: Bakir Tanović, Edin Salihagić, Mirsad Herović, Dragutin Ressner, Haris Prolić, Senadin Musabegović, Muhamed Bakarević, Nedim Kapetanović, Ćamil Osmanagić, Samir Hankić, Dženana Redžepović i Malik Bakarević. Što se tiče filmske kuće „Bosna film“, čiji se objekti nalaze tih uz Pionirsku dolinu (Sarajevski zoološki vrt) ona je prvo opljačkana (ogromna filmska tehnika), a zatim spaljena. Tužno izgleda zgarište do kojeg sam, polovinom jula, dolazio obilazeći jedinice između Koševa i Jagomira. Kad pominjem Pionirsku dolinu i Zoološki vrt, ne mogu da izbrišem iz sećanja perfidnu propagandnu mašineriju vojske bosanskih Srba, á la Gebels. Na radiju SRNA polovinom maja novinar Đogo saopštio je morbidnu vest: „Da bi umirili gladne lavove i njihovu nesnosnu riku Muslimani bebe iz bolnice Jezero bacaju lavovima!“ Oh, Bože, što stvori ovakva bića, pitam, a ne čujem odgovor. No, verujem da će vojni arhiv služiti svrsi.

Od dana formiranja krajem jula 1992. godine Informativna služba je značajno doprinela konfrontiranju sa informativno-propagandnom mašinerijom neprijatelja. I u slučaju ove službe, kao što je to bilo sa obrazovanjem filmskog arhiva, njenom formiranju doprineli su pojedinci od imena i autoriteta – Zdravko Grebo, profesor na Pravnom fakultetu u Sarajevu i Izudin Filipović, dugogodišnji novinar i jedno vreme glavni i odgovorni urednik „Oslobođenja“, kao i jedan od osnivača i generalni sekretar Olimpijskog komiteta. U Informativnu službu angažovali su Željka Grubešića, Želimira Soldu, Gorana Kovačevića, Vlatka Marinkovića, Semezdina Mehmedinovića, Adila Đelmanovića, Hrvoja Batinića, Tarika Haverića, Nihada Đozića, Branka Ilića, Marka Vešovića i Dragana Markovića. Za saradnike su imali (po potrebi) Muhameda Filipovića i Bogića Bogićevića.

Evo ljudi od pismenosti i pameti i, siguran sam, dovoljno „naoružani“ da perom, rečju i slikom svetu objektivno svakodnevno saopštavaju o tragediji građana Bosne i Hercegovine. Istovremeno, da javnim delovanjem jačaju moral građana i razvijaju svest i veru u pobedu u što kraćem vremenu. Inšalah, kako se ovde u narodu kaže!

30. avgust 1992.
Kraj je avgusta 1992. godine. Nema ništa od dejstva avijacije NATO-a. U takvu akciju verovali su neki naši političari. U to, ali ne čvrsto, sumnjali su pojedinci iz Glavog štaba i sigurni bili mnogi novinari koji su početkom avgusta dolazili u Sarajevo, očekujući „Pustinjsku oluju“! Kada su me, u intervjuima, francuski, engleski, američki i drugi novinari „ubeđivali“ da će NATO reagovati, nudio sam opkladu za jednu dobru večeru u „Holiday Innu“ da do toga neće doći. Nemajući sve podatke, a više iz zdravog razuma, objašnjavao sam zbog čega neće doći do intervencije.

Prvi razlog je što SAD i Evropa nemaju ni približno slične stavove u vezi sa ratom u Bosni i Hercegovini, njegovim karakterom, o odnosu učesnika u ratu, posledicama rata i tome slično. Uvek sam novinare podsećao na dolazak Miterana u Sarajevo i njegovu izjavu da u gradu nije tako loše i da je neophodno osigurati slobodan put za humanitarnu pomoć. Već tada je on presudio da ne bude intervencije od strane OUN-a! I, dalje, vlade Francuske i Engleske ne vrše pritisak na Miloševića da prekine učešće Srbije i Crne Gore u ratu u Bosni i Hercegovini. A svima je jasan stav Rusije – prosrpski!

Drugi razlog vidim u tome da NATO ne želi da se angažuje ukoliko se na bilo koji način ne angažuju i Amerikanci. Loša iskustva iz rata u Vijetnamu i uključivanje u rat u Somaliji u vreme kada je na vlast tek došao Klinton, a Bušova vlada nije ništa učinila da se zaustavi rat u Bosni, nisu nikakav nagoveštaj sadašnjeg vojnog angažovanja NATO-a u Bosni i Hercegovini. Naravno, moram razmišljati i kao dobro školovani vojnik. Za bilo kakvu vojnu vazduhoplovnu operaciju potrebno je dugotrajno planiranje, izviđanje, prikupljanje podataka, komandno-štabne vežbe, treninzi jedinica i angažovanje velikog vojnog i civilnog aparata. Naravno, potrebna su i ogromna materijalna sredstva. A treba priznati da nema nikakvih nagoveštaja da se u bilo kojem delu sveta formiraju međunarodne jedinice za zaustavljanje rata u RBiH!.

10. septembar 1992.
Negde, sredinom jula, u ulici Maršala Tita, kod parka ispred Skupštine Grada i Ali-pašine džamije, a preko puta Higijenskog zavoda, uz škripu kočnica zaustavio se automobil, iz njega iskoči čovek,. Pruži mi ruku, zagrli me i reče: „Čestitam Vam, Vi ste pravi čovjek! Ja sam Mile Plakalović, taksista...“ Tog momenta „zveknu“ jedna minobacačka granata na raskršću ulica Đure Đakovića i Maršala Tita. Čovek kopjeg sam tek upoznao uskoči u auto i uz „kašljucanje“ motora uputi se u tom pravcu. „Mile! Mile!“ vikao sam, želeći da ga upozorim na opasnost, ali se auto izgubi u dimu i prašini koji su ostali posle eksplozije.

Od tada Miomira Plakalovića češće viđam i svrstao sam ga u one ljude koji na poseban način doprinose odbrani Sarajeva i direktnoj pomoći ljudima u nesreći. Često se viđamo u ranim jutarnjim satima, kada se vraćam sa obilaska jedinica ili kada jutrom napravim „šetnju“ od zgrade Predsedništva do Vijećnice i nazad, a Mile otpočne svoje aktivnosti u pomaganju ljudima – od vožnje taksijem, preko zbrinjavanja ranjenih, postradalih, nošenja i podele hrane, raznošenja novina...Nije za odmet reći – sve to radi besplatno! Gotovo da je bio u svim delovima grada.Poznaju ga skoro svi. Prepoznatljiv je po tamnoplavoj trenerci, bordo majici, bedžu „Večernje novine“ i patikama. Kaže mi Mile, jednom prilikom, da se navozao ranjenika i civila, ali da mu je najteže bilo kada je pred „Sarajkom“ našao dva leša, izvlačio ih do auta pod stalnom vatrom sa Trebevića i odvezao do bolnice. Najviše ga poznaju u sarajevskim bolnicama i posebno vole deca iz doma „Ljubica Ivezić“.

Saživeo sam se sa Miletom. Kada ga ne vidim dva, tri dana postajem zabrinut. „Da mu se nije desilo, ne daj Bože, ono najgore!?“ – pitao sam se. A kada smo zajedno u kancelariji ispitujem ga o doživljajima. Sa njim uvek dobro prolazim – ne pije i ne puši, ali zato pije sokove u neograničenim količinama. U tim razgovorima saznao sam da je Mile i pre rata bio učesnik u mnogobrojnim mirovnim i humanitarnim akcijama, a da je u ratu samo produbio tu svoju ljudsku osobinu. „Mislim da sam ovako korisniji, nego negdje u rovu. Na ovaj način mogu biti mnogo korisniji i više pomagati ljudima!“ – kao da mi se pravdao Mile. Za Mileta predsednik Opštine Novi Grad Ismet Čengić kaže: „Za to što je taksista Mile Plakalović uradio u ovom ratu zaslužuje da se uvrsti u junake ovog grada!“ Aferim, Mile! Opredelio si se za veoma častan posao, siguran sam da ćeš nastaviti započeto. Neka te vile pronosaju među granatama! Građanima si potreban kao melem na ranu. Imaš već sada mesto među naj...!

18.septembar 1992.
Juka Prazina počeo je stvarati sve veće probleme organizovanoj Armiji RBiH. Teško, ili tačnije nikako, nije se mogao uklopiti u sistem disciplinirane vojske, u kojem su rukovođenje i komandovanje aksiomi strogog vojničkog hijerarhijskog odnosa, koji zahtevaju apsolutno poštivanje i izvršavanje naloga nadređenih starešina.

Dok je odbrana grada počivala na goloj hrabrosti i umešnosti lokalnih komandanata, koji su samoorganizovali grupe boraca i naoružali ih, Jukin vojnički rezon je bio i koristan i dobrodošao u odbrani Sarajeva. Četnicima nisu dozvolili upad u grad i time su stvorili mogućnost profesionalnim vojnicima da odrade valjano posao formiranja TO, a kasnije i Armije, po strogim vojničkim kriterijima. Sada, kada je ustrojstvo Armije RBiH dostiglo kvalitativni stepen, Juka i njemu slični, nesumnjivo hrabri i sposobni, ali samouki ratnici, nisu bili kadri, a nisu imali ni volje, ni interesa, bukvalnog i materijalnog, da se sa svojom prirodnom ratničkom improvizacijom mirno uklope u regularnu, na formalnim pravilima i nepogovornoj disciplini zasnovanoj oružanoj sili Republike Bosne i Hercegovine.

Manir koji je funkcionirao u danima haotične odbrane Sarajeva, valjalo je prilagoditi novim uslovima, ali je to išlo teško ili nikako. Juka se, verujem, počeo osećati sputanim u svojoj dosadašnjoj akcionoj slobodi, pa ju je počeo nesvesno braniti opiranjem, ne shvatajući da time slabi teško ostvarenu koherentnost armije kojoj pripada. Postupao je impulsivno i snagatorski, kada bi mu se god učinilo da ga “neko” pritišće, a najviše mu je smetao Sefer Halilović, logično, po funkciji koju je zauzimao i naređenjima koja je morao izdavati kao komandant Glavnog štaba.

Pre izvesnog vremena Juka se totalno “zaboravio”! Iz samo njemu znanih razloga, ne vodeći računa da neprijatelj takvo stanje može lako i brzo da poentira, doveo je svojih stotinjak dobro naoružanih boraca, razoružao malu stražu obezbeđenja užeg dela armijskog Štaba, smeštenog u zgradi Skupštine Grada. Zahtevao je direktan razgovor sa Halilovićem u «Štabu koji do sada ništa nije dobrog načinio za odbranu RBiH, a pokazao nesposobnost da deblokira Sarajevol!». Halilović je odbio da razgovara sa Jukom, a ovaj je više od tri sata sa jedinicama držao Štab u blokadi. Tek na intervenciju Alije Izetbegovića formirana je radna grupa u sastavu Jerko Doko i Jusuf Pušina, koja je organizovala sastanak između Halilovića i Juke Prazine. Višesatna rasprava između ove dvojice svela se, prema priči očevidaca, na Jukin stav da: «Komandant nije efikasan, niti sposoban da komanduje ARBiH!» .

Sled događaja je bio veoma čudan! Komisija je dostavila izveštaj o „slučaju“ gospodinu Izetbegoviću (sadržaj mi nikada nije bio dostupan), a ovaj je Juku Prazinu postavio za komandanta specijalnih brigada Glavnog štaba Armije BiH. Ne isključujem mogućnost da je ta jedinica mogla izvršavati zadatke primljene direktno od predsednika Izetbegovića. Istoga dana Uprava za kadrove napisala je naredbu o postavljenju Juke Prazine za komandanta Tako je on, nakon Halilovića, Šibera i mene, bio četvrta osoba kojoj je rešen pravni status u vojnoj komandi! To formacijsko mesto podrazumevalo je čin brigadnog generala, pa su ga njegovi vojnici počeli oslovljavati sa „generale“!.

Pitao sam Sefera zbog čega je prihvatio da se Juka Prazina imenuje za komandanta specijalnih brigada ARBiH, a posle vojnog udara koji je on pokušao izvesti? «Komandante, Halile dragi, to je blamaža!» - rekoh demonstrativno. Sefer je nervozno odmahnuo rukom i procedio: «Zbog mira u kući! Treba se boriti protiv četnika i svaka nam je puška dragocena!»

Ovo je jasan znak da Izetbegović nema poverenja u komandante i Štab AR BiH. Činjenica je da je Juka Prazina postao simbol otpora u gradu, ali ne na baš čvrstim temeljima, da je imao najbolje opremljenu jedinicu koja je učestvovala u borbama za Stup, Otes, Vogošću, ali je isto tako tačno da su delovi ovih jedinica učestvovali u pljačkama, maltretiranju civilnog stanovništva i, neretko se sukobljavali sa borcima drugih jedinica u Sarajevu.

Odluka Predsednika u Štabu je ocenjena negativno. Ovo je još jedan primer direktnog mešanja u sistem rukovođenja i komandovanja u OS. Očito da Izetbegović ne poznaje strukturu Armije, ništa ne zna o sistemu rukovođenja i komandovanja i kako ga je teško izgraditi. Ovakva odluka najodgovornijeg čoveka u RBiH taj sistem razgrađuje. Da paradoks bude veći, Juka se sa pratiocima istog dana uselio u jednu kancelariju Pravne uprave i postavio zahtev da mu se uredi kabinet koji odgovara renomeu četvrtog čoveka u ARBiH!

Štab je u proteklih četiri meseca veoma dobro upoznao njegove karakterne i vojno-stručne osobine, tako da smo strahovali od drugih Jukinih «demonstracija» sile, kao što je to učinio držeći u višesatnoj blokadi komandanta sa užim delom Štaba. Ubrzo su se, nažalost, naša strahovanja pokazala opravdanima.

Na konferenciji za novinare u Međunarodnom press-centru dana 17. 09. Juka Prazina je polemisao sa pukovnikom Stjepanom Šiberom, koji je toga dana u ime Glavnog štaba informirao novinare o stanju na ratištu. Ometajući Šibera tokom izlaganja, Juka je optužio Sefera Halilovića da je nesposoban komandant i da je krivac, zajedno sa Glavnim štabom za slabosti u odbrani RBiH «Deblokada Sarajeva nije uspjela zbog lošeg rada Halilovića i Štaba!» - veoma glasno i žučno je Prazina «uskočio» na konferenciji.

Tu istu misao je varirao i u TV istupu noć ranije, pridodavajući ovim optužbama još i Seferovu krivnju za pogibiju velikog broja boraca i kočenje novog pokušaja deblokade. Ustvrdio je i to da Sefera Halilovića niko ne voli, naročito Hrvati, koji zbog njega neće da učestvuju u deblokiranju Sarajeva. „Ne vole ga ni u Opštini Stari grad“ – rekao je i zahtevao da Sefer odstupi ili bude smenjen. “Treba ga zamijeniti sposobnijim čovekom, od autoriteta, koga ljudi vole!”

Pošto smo saslušali ovu Jukinu papazjaniju, Karić, Šiber i ja smo tražili hitan prijem kod Sefera. Primio nas je, a kod njega su već bili Bilajac i Zaim Backović-Zagi. Zatekli smo ih u žučnoj polemici o Jukinom istupu. Sefer je prilično rezignirano mrmljao: “Ako je to u interesu odbrane Bosne i Hercegovine, ja ću da odem!” Umirivali smo ga, mislim i sada, ispravnom konstatacijom da je to napad na celi Štab i da je to nije samo Jukino “maslo”. Smatrali smo da je ovakvom ponašanju komandanta specijalnih jedinica dobrano kumovao i sām Predsednik. On je taj koji mora preseći ovaj čvor. Za mene se ne postavlja pitanje Halilović ili Prazina. Jasno je da komandant Sefer Halilović ima našu punu podršku. Ne može biti dvojnog rukovođenja. Dogovorili smo se da Halilović zatraži vanredan sastanak kod Izetbegovića i da na taj sastanak idem i ja.

19. septembra 1992.
Ujutro, u 8 sati, Sefer i ja bili smo u kabinetu Vrhovnog komandanta Izetbegovića. Zna zašto smo došli, pa nas presreće još na vratima pitanjem: “Šta da radimo?” Pao je brz dogovor da u 11 sati održimo sastanak sa svim komandantima brigada, komandom Prvog korpusa i s najodgovornijim ljudima MUP-a i članovima Predsedništva. Zatražili smo od Predsednika da iznese stav o Juki Prazini i da pruži nedvosmislenu podršku Štabu, kako bismo mogli raditi bez pritisaka i objeda.

Tačno u 11 sati okupili smo se u kabinetu Predsednika Predsedništva RBiH. Tmurna lica i pognuti pogledi prisutnih komandanata brigada, komandanta Prvog korpusa Hajrulahovića, komandanta specijalne jedinice MUP-a Vikića, vojne policije Lončarevića, ministra Pušine, člana Predsedništva Kljujića. Naravno, i Juka Prazina. Stiže i Vrhovni komandant, kome Halilović raportira o broju prisutnih i opravdano odsutnih.

Bez velikog uvoda, oštro i jasno, Izetbegović zamera što se u javnost plasiraju pitanja poverljive prirode i od značaja za vojnu situaciju. Jukino istupanje je izazvalo velike reakcije i zabrinutost građana. Ima svugde problema, ali je neuobičajen način njihovih iznošenja, kako je to uradio Juka u televizijskoj emisiji i na press-konferenciji.. Predsednik se upitao kako sprečiti javne polemike? Čvrst je u stavu da komandanti i vojnici vode rat, „ali neće voditi politiku“! Legalna vlast mora da obezbedi vojsci optimalne uslove za vođenje rata i snosi odgovornost za to. Moć je u legalnoj vlasti! Obe dele zasluge za pobedu u ratu. Ako legalna vlast propadne, propašće i Armija. “Bićete hrpa ljudi koja ništa neće značiti! .... Imamo šansi, ali se i narod pita – zašto nema deblokade? Zašto nema izlaska iz grada?, A sada se, evo, i međusobno svađaju. Mnogi će reći – ne bore se oni protiv četnika, već za fotelje! Poslije ovog današnjeg razgovora treba da se raziđemo kao ljudi, da što bezbolnije iziđemo iz ove situacije i da što prije krenemo u deblokadu.” - naglo je i nekako je rezignirano završio Predsednik, pozvavši prisutne na raspravu.

Vikić se prvi javio. Oštar je u diskusiji, argumentovan u kritici stanja u gradu: “Sastanak ne smatram niti podrškom Haliloviću, niti lomljenjem Juke!” Traži da se svi vrednuju i uvažavaju po urađenom i zadacima koje izvršavaju. Ukazuje da korist od ovakvog stanja ima srpska Radiotelevizija „Srna“, koja naše sukobe odlično koristi u propagandne svrhe i niko više! Vikić pita kako već četiri meseca ne uspeva deblokada grada, a ima mnogo ranjenih i poginulih. Ne zna šta je politički dogovoreno za BiH., ali se zadatak deblokade mora realizovati i politički i vojnički, za što je odgovoran Glavni štab. Dalje, smatra da nije Glavnom štabu Armije mesto u gradu. Mora se angažirati na deblokadi izvana. Grad su pritisli tenkovi i artiljerija agresora sa jakih topografskih objekata i iz grada se ne može učiniti gotovo ništa. Više neće, naglasio je, slati svoju jedinicu u borbu, jer nema odgovarajuće naoružanje i municiju. Nema šanse na uspeh! “Neću na PAT-ove i PAM-ove!”

Predlaže da se još bolje utvrdimo u gradu, a Štab izmestimo na Igman, gde ima oko 10.000 naoružanih boraca i da pokušamo deblokadu grada. Zamera što u Štabu nema nikoga iz HVO i tvrdi da bez korektne i svestrane saradnje sa HVO nema izgleda za deblokadu Sarjeva, niti u borbi sa četnicima. Vikić je vrlo jasan s tim u vezi. Zatim se obratio Juki: «Uklopi se u sistem rukovođenja i komandovanja. Shvati, Juka, to je jedini ispravan put na odbrani i oslobađanju RBiH».

Svidio mi se Vikićev istup, ali sam ostao skeptičan prema njegovoj tvrdnji da na Igmanu ili u okolici ima toliki broj boraca. Kamo sreća da ima!

Javio sam se za reč i glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja, osudio sam Jukino nepromišljeno reagovanje i javno istupanje koje je nanelo veliku štetu Glavnom štabu, ali i njemu lično i njegovoj brigadi. Nije tačno da Štab i Halilović nisu ništa uradili. Za svedoke sam pozvao komandante brigada da se o tome izjasne. I mi smo davno zaključili da komandant i deo štapskih starešina trebaju izići iz grada da komanduju sa Igmana. Na tome se već radi i jedna grupa će krajem septembra izići na Igman. Treba prevazići Jukin ispad, a on se mora uključiti u sve aktivnosti koje predstoje u skorašnjem pokušaju deblokade. “Osećam potrebu da naglasim Vrhovnom komandantu, da ako je u pitanje Seferov odlazak sa dužnosti komandanta Štaba, sa njime idem i ja. Ja, kao zamenik, osećam se odgovornim za sve ono što nije bilo dobro u radu Štaba!”

Izlaganje sam završio s istim uzbuđenjem sa kojim sam ga i započeo. Nisam ga uspeo savladati! Čini mi se da je na kraju bilo još i veće. Osećao sam, kao i inače što osećam u sličnim situacijama, neko probadanje i žigove u predelu bubrega i prsa!

Dok sam govorio, primetio sam da se Lučarević unervozio i nije me iznenadilo da je odmah posle mene uzeo reč. Ne slaže se sa ocenom da se ništa nije uradilo. Naveo je pobede u Pofalićima, na Mojmilovom brdu, Žuči, Dobrinji, Nedžarićima. Mnogo ljudi je poginulo i zbog toga što HVO (Kordić) ne da granate Armiji RBiH. Juki zamera što daje povoda neprijatelju, “Srni” i sličnima da se slade našim razmiricama. “Juka, jedna smo Armija!”, upozorio ga je! Legalne vlasti treba poštivati, ali i one moraju iskazivati više brige za pripadnike Armije. “Za Bosnu i Hercegovinu se bori samo sirotinja. Gdje su oni drugi?”, upitao je, naglo zaključujući govor. Dojam je da je imao još toga da kaže, ali se predomislio.

Zlatko Lagumdžija, komandant „Leptirica“ , meni drag, hrabar čovek, koji je brzo i uspešno prošao raspon od dužnosti od komandira voda do komandanta brigade, razočaran je što se naš “prljav veš” iznosi u javnost. Krivo mu je zbog toga. Smatra da je neprikosnoveno vojno pravilo da se sluša reč komandanta i komande. “Najgora je nikakva komanda!” Pita se, ali i sve nas prisutne, kako se moglo desiti da grad bude iznutra opljačkan. “Nijedan četnik nije ušao u grad, a on je kompletno opljačkan. Nije se zaštitila ni privatna, ni društvena imovina. Svi se zajedno borimo za Sarajevo i ne prihvata stoga Jukinu ocenu da se samo njegovi bore. Zalaže se za poboljšanje odnosa ARBiH sa HVO i HOS-om. Svi trebaju pod jednu komandu, interes je jedinstven. Podržava ideju o izmeštanju GŠ ARBiH na Igman, uveren je da se „grad ne može deblokirati iznutra“ – smatra Lagumdžija.

Za reč se javio Dževad Topić – Topa, čovek večno veselog lica i širokog osmeha. Sada se i on doima nervozno, s lica mu nestalo vedrine. Prekaljen borac, učesnik svih važnijih borbi u gradu - u Pofalićima, kod UNIS-a u Vogošći, na rezervoaru Mojmilo, Zlatištu, Jevrejskom groblju, Božića pumpi i ne znam gde sve nije bio.. Izneo je hronologiju otpora neprijatelju u gradu, od prvih, samostalnih borbenih dejstava manjih grupa, po vlastitom izboru i bez međusobne saradnje i sadejstva. Danas imamo već brigade, formiran je i korpus. “Sada vidim prvi put komandante brigada na jednom mjestu. Oni treba da daju zadatke, što nije do sada bila praksa, pa nije čudo da smo izvodili pojedinačne akcije. Planiranju akcija trebaju prisustvovati svi komandanti, a ne da se neki o njima posredno informišu. To donosi nesporazume i tupi oštricu akcije.” «Ljudi moji, opljačkano nam je Sarajevo iznutra. To je velika sramota za Armiju i policiju. Jedva sam zaustavio pljačku magacina hrane na Skenderiji koju su vršili pojedinci iz Podrinjske brigade», - kao za sebe komentariše. Ne znam, da li iz solidarnosti sa Jukom ili iz nekog drugog razloga Dževad Topić ni reči ne reče o Jukinim «marifetlucima».

Mustafa Hajrulahović – Talijan, komandant Prvog korpusa saglasan je sa Topom o dosadašnjim rezultatima u odbrani Grada s obzirom na raspoloživa tehničko-materijalna sredstva. Stvaranje Armije još nije završeno, smatra, i misli da će taj proces još dugo potrajati. Iznenađen sam da nije kritikovao Juku, čak ga je branio tvrdnjom da je to on uradio “pod emocijama”. Talijanova diskusija me uverila da njegov odnos sa Seferom nije najbolji. Komandant je u više navrata kritikovao Talijanov rad i čak izneo nameru da ga smeni.

Pošto je dobio reč, Juka Prazina je diskusiju započeo besomučnim napadom na Sefera Halilovića. Njega optužuje za sve slabosti u Armiji. Žali se da od Armije ne dobija ništa, “ni hranu, ni naoružanje, ni municiju, pa se moram snalaziti sām, kako znam i umijem.” Ponavlja dobro poznate navode da “Sefera niko ne voli”. Kad Juka traži artiljerijsku podršku sa Igmana, oni neće da mu je dadnu. Kada ih zovu iz Starog Grada, kad Emin Švrakić traži od njih pomoć, on je i dobije! Srdito negira ikakav uspeh Armije pod Seferovom komandom, optužujući ga da je veliki broj boraca poginuo zbog slabog rada komandanta..“Na položajima u rovovima stalno jedni te isti ljudi, a komanda ne poduzima mere da se izvrši popuna ljudstva. Komadanti jedinica dolaze meni da im pomognem u ishrani njihovih jedinica, u naoružavanju, municiji, ispomoći u borbama. Ne idu Seferu! Zašto?“

Slažem se sa Jukinom ocenom stanja borbene gotovosti Armije BiH, ali se ne slažem da je Halilović jedini krivac za takvo stanje. Dok je Juka besnio, komandant Halilović se jedva suzdržao da mu ne prekine izlaganje. Svestan je on snage argumenata Jukine kritike. Ne može, logično, da se složi da je Sefer Halilović jedini krivac za sve što ne valja. Kada je došao na red za diskusiju, obratio se prvo Vrhovnom komandantu rečima: “Rekli ste da nema hatura! (tur., uvreda, zameranje – nap. autora) Ali, to se ne poštuje! Ja sam svjestan da do sada nije bilo sve najbolje. Moglo je i biće bolje. Ali, Jukina izjava na TV je uvredljiva. Nisam gledao TV, pa sam tražio da mi se njegova izjava ponovi. Ako je sve ono što je Juka izjavio tačno – nudim ostavku, a ako su to samo insinuacije, ako to sve nije tačno, e, onda ću učiniti sve da se poduzmu mjere protiv Juke. Radićemo drugačije. Ili on, ili ja. No, nisam u pitanju ni on, ni ja, već Armija RBiH. Bez monolitne Armije ne možemo odbraniti Bosnu i Hercegovinu. Ovakvim ponašanjem Juka direktno utiče na slabljenje Armije!”

Iskreno govoreći, očekivao sam da će Sefer primerima, argumentima pobiti Jukine primedbe. Nije. Shvatam, neće da zaoštrava situaciju. Dok komandanti sastanče i diskutuju, dotle se na terenu, u Otesu, Doglodima, Nedžarićima, vode teške borbe. Treba ovo što pre završiti i komandante poslati na poprište bitaka. Bilo kako bilo, Sefer se, ipak, trebao rezolutnije javno obračunati sa Jukinom nedisciplinom i samovoljom.

Diskusija Ramiza Delalića – Ćele je bila kratka i efektna: “Nikada četnici neće sići dolje u grad, bio Juka ili Sefer, ili bilo ko treći!” Mudro, nema šta! Kao mačak oko vruće kaše.

Stjepan Kljujić, član Predsedništva, govori glasno i jasno. Kritičan je, ali i samokritičan kad govori o vlastitom radu u Predsedništvu. Diskusiju je započeo za mene neprimerenom rečenicom: “Bio sam srećan padom komunizma” “Da je potrajao socijalizam, komunizma nigde i nikad nije bilo, raspada Jugoslavije ne bi bilo, pa ni ovih užasnih ratova”, - mislio sam tužno. A Kljujić nastavlja: “Mi nemamo druge domovine, borimo se za njen opstanak. Narod gleda u nas. Moramo opravdati njihovu nadu. U akcije moramo ići profesionalno. Žrtve ne mogu biti uzaludne. Ne može biti sentimentalnosti!” Insistira na poštivanju pravila vojne discipline. “Od partizana trebamo mnogo učiti. O partizanskom moralu, disciplini, samopožrtvovanju!”, - zahtevan je Stjepan, dok lulu premešta iz jednog u drugi kraj usta. “Ne postoji ličnost kojoj treba podrediti ciljeve borbe. Svi mi imamo puno slabosti, nismo svi čisti”. Ova tvrdnja ostaje neargumentovana, puka konstatacija.

Sa Stjepanom Kljujićem od trenutka upoznavanja u aprilu 1992. godine pa do danas imam veoma prijateljske odnose, pune međusobnog poštovanja i uvažavanja. Ponekad me pozove u kabinet i traži moje mišljenje i ocene u vezi sa stanjem na BiH ratištu i u Štabu AR BiH. Shvatio sam da je hteo da bude u toku događaja iz «prve ruke». Godilo mi je što me je strpao u svoja tri fana koje posebno simpatiše – mene uz Šibera i Hajrulahovića.

Jukina nadanja su se, izgleda, izjalovila! Očekivao je podršku u svom obračunu sa Seferom. To se dalo zaključiti po iznenadnom i ljutitom ustajanju sa stolice i odlasku. Uprkos Predsednikovom insistiranju da se smiri i vrati na mesto, i Pušininom nastojanju da ga urazumi i vrati, Prazina je demonstrativno napustio sastanak, ne sačekavši njegov završetak.

Kako se rasprava vremenski otegla, bili smo ušli u treći sat diskusije, Izetbegović je zamolio da se privodi kraju, jer mu je sutra sledio put u Njujork, na zasedanje Generalne skupštine UN, pa je imao još mnogo posla u pripremi putovanja. Stoga je u završnoj reči bio kratak, ali dovoljno precizan.

“Vojska treba da nastavi započetim putem. Imamo povjerenje u postojeći štab. Štab mora odmah početi sa pripremama i do kraja septembra Načelnik sa užim dijelom Štaba mora biti izmješten na Igman i s njega komandovati deblokadom Sarajeva. Policija se treba uključiti u oružanu borbu, ali se zna da policija treba da vodi borbu protiv kriminala, a vojska protiv neprijatelja! Da, svakako treba sve učiniti da se uspostavi saradnja sa HVO. Bez zajedničke borbe nema nam uspjeha protiv neprijatelja. A da je izvršen proboj iz Grada, što sam očekivao, sve bi bilo riješeno! Ne bi bilo ovih problema.” Završio je porukom svima: “Nemojte da dođe do nepoželjnih stvari! Država nam je u pitanju!”

Dok su prisutni izlazili iz kabineta, Sefer je pristupio Predsedniku Izetbegoviću i zamolio ga da pomogne Juki da izmesti iz Sarajeva njegovu teško ranjenu suprugu i dvomesečnu bebu. I sam Juka je bio ranjen. Nosio je tih dana longete na desnoj nozi. Nisam znao kakva je bila Predsednikova reakcija na Seferovu intervenciju; smatrao sam da je postupio ne samo humano, nego i mudro. To bi bila dobrodošla prilika da se Jukinim izlaskom iz grada smire tenzije nastale njegovim nevojničkim ponašanjem. Što se tiče mene, bio sam zadovoljan sastankom i decidnim stavom Vrhovnog komandanta da “imamo povjerenja u postojeći štab!” To mi daje podstreka za još veći angažman i bolji rad. A Predsednikovu opasku o neizvršenom proboju doživeo sam kao opravdanu kritiku i opomenu da se moramo hitno koncentrisati na planiranje uspešnog prodora iz obruča.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG