Dostupni linkovi

Na belom šengenu kao na belom hlebu


Srđan Pešić

...I nije istina da regionalizam znači separatizam. Oni koji o tome pričaju još uvek nisu odrasli. Ja ne želim da mi mama bira garderobu. Još manje žena. Ne želim ni da mi mama daje džeparac u ovim godinama. Možda ponekad. Ne želim ni da izdržavam mamu u njenim godinama. Možda malo, ako je neophodno. Ženu malo više. Da sam odredim za koliko piva mogu da zaradim i koliko želim i smem da popijem. To je moja lična decentralizacija i moj lični regionalni razvoj...

Dnevnik za RSE vodio Srđan Pešić, profesor na Medicinskom fakultetu u Nišu i odbornik u gradskoj skupštini Niša.

Subota, 13. jun 2009.


Probudio sam se u Zrenjaninu. U Pokrajini. Prolazim osunčanim, još praznim centralnim ulicama i na licima malobrojnih prolaznika tražim neki mali znak. Znak da su drugačiji. Tražim znak da su makar malo zadovoljniji nego mi iz ostatka Srbije. I možda upravo zato, zbog prevelike želje da vidim tu razliku, ja ne vidim ništa. I kao za maler, niko, ali baš niko od tih prolaznika nema ni najmanji ožiljak. Ni beleg. Ni naznaku različitosti. Pa ni vedriji osmeh. Izgleda da mi u ostatku Srbije mnogo više brinemo njihove vojvođanske brige nego oni sami. Briga njih.

Prošle subote sam se probudio u Braseloni, srcu Katalonije. U Pokrajini, takođe. Ljudi su bili isti kao i ovi naši. Bez belega. Uz jutarnju kafu u Rambli rekoše mi da su katalonski nacionalisti. Katalonski nacionalista je neko ko brani interese svoje pokrajine, a ne svoje nacije. Kao kad bi vojvođanski nacionalista vodio računa o interesima Vojvodine kao pokrajine, više nego o nekoj posebnoj naciji koja tamo živi. Srpski sam nacionalista, dakle, zato što volim Srbiju, a ne zato što sam Srbin.

Izgleda da su nas pogrešno učili u školama. Od Kumrovca, pa na ovamo.

Sad mi je drago. Nije sramota, niti zabranjeno da kažeš da si nacionalista. Ja hoću da budem moravski nacionalista. Južno-moravski.

I nije istina da regionalizam znači separatizam. Oni koji o tome pričaju još uvek nisu odrasli. Ja ne želim da mi mama bira garderobu. Još manje žena. Ne želim ni da mi mama daje džeparac u ovim godinama. Možda ponekad. Ne želim ni da izdržavam mamu u njenim godinama. Možda malo, ako je neophodno. Ženu malo više. Da sam odredim za koliko piva mogu da zaradim i koliko želim i smem da popijem. To je moja lična decentralizacija i moj lični regionalni razvoj. Kad smo već kod piva, zašto nema više Zrenjaninskog, nekada je bilo dobro?

Catalunya non est Espana. Vojvodina Pokrajina. Niš je srce Južne Morave.

Nedelja, 14. jun 2009.

Dan je počeo u Zrenjaninu, završio se u Nišu. Između je bilo na autoputu. Malo me boli glava od piva. I lošeg spavanja. Matursko veče u hotelu Vojvodina. Na stotine balski obučenih devojčica i po koji običan dečak proslavljali su svoj dan sazrevanja. Ma sazreli su oni odavno. Ovo se samo tako zove. Jutro jeeeee, jutrooo jeeee, Nade Topčagić, skoro da me je katapultiralo iz kreveta. Jutros pre svitanja.

Isuviše se vremena ovoga jutra troši na analitičnu i potpuno nepotrebnu diskusiju o tome kako su nam narodnjaci pokvarili omladinu. I pojedini mediji. Niti mislim da su je pokvarili, niti mislim da su krivi narodnjaci. Ni mediji. Takva je kakva je.

Isuviše se vremena ovoga jutra troši na analitičnu i potpuno nepotrebnu diskusiju o tome kako su nam narodnjaci pokvarili omladinu. I pojedini mediji. Niti mislim da su je pokvarili, niti mislim da su krivi narodnjaci. Ni mediji. Takva je kakva je. Živi jedan deo svog života. Na svoj način. I siguran sam da misle da im je najlepše.

Da, glava me malo boli i od jačine zvuka na koncertu Ateist Repa. I piva. Tamo je bila neka druga omladina. I ona je uživala. Skakajući ritmično i neumorno satima. Udarajući se usput iz sve snage rukama i nogama u igrovno-scenskom ritualu koji se zove Šutka. Modrice, a bogami i krv na sve strane. I po koje rebro. Za Vartburg limuzinu. Jel nam neko i tu omladinu pokvario? I koji medij? Ili je ona bolja zato što skače i šutira se?

Ponedaljak, 15. jun 2009.

Danas sam sedeo Na ćošku. Svakoga dana posle posla sedim Na ćošku. Jednostavno sedim. Nekada pijem pivo. Petkom. Sede i drugi, uglavnom isti ljudi. Na ćošku. To samo po sebi i nije ništa čudno. Sede isti ljudi svakoga dana, ali retko medjusobno razgovaraju. Vidjaju se svakoga dana u isto vreme, klimnu jedan drugom glavom u prolazu ili sedajući za sto, ali retko pričaju. Kažu neki drugi da na ćošku sede džiberi. Možda. Meni je tu lepo. Pirka vetar. Prolazi puno ljudi. I čak i da želite da nekog ne vidite to nije moguće. Svi tuda prođu. U tih nekoliko sati oko podneva čitava plejada lezilebovića, uzbujalih devojaka skraćenih suknji, nadobudnih i novopečenih poslovnjaka, luzera, intelektualaca i onih koji se tako predstavljaju, udavača i majki sa decom, prodefiluje tuda. Pa ako pođemo od toga da Niš i nije neka velika varoš, to nije malo. Neki popiju kafu. Neki skovinovo belo, ohladjeno u kibli sa ledom. Ja pivo, ili ništa. Nekada puno piva. Petkom. Mali rituali malog velegrada, kakav je Niš. Ni blizu Beogradu, ali tako daleko od provincije. Niš je naš centar. Na ćošku sede Nišlije. Oni kojima je Niš kriv za njihove luzerske živote sede na drugim mestima. Ovo im je isuviše lokal patriotsko. Podseća ih na teskobu sopstvenih ograničenja. Sede oni na onim mestima koja im liče na beogradska. Fensi. Moj kafić se zove Na ćošku. Njihov se zove Mrzim ovaj grad.

Utorak, 16. jun 2009.

Zaključavam kancelariju, posle nekoliko bezuspešno provedenih sati u pokušaju da napišem poglavlje za monografiju. Nekada jednostavno vaše moždane ćelije ne žele da vam pošalju bilo kakav signal. Ja za to imam već godinama uvežbavano rešenje. Zaključam kancelariju i siđem dva sprata niže. Ne u studentski klub, negu u fotokopirnicu simboličnog imena MF Copy.

Tranzicija, Bolonja, degradacija, osipanje vaspitanja, manje znanja više diploma. Neke stvari smo jednostavno preskočili. Trideset godina prirodne, planirane i analitične reforme školstva.
Kaže mi usput Neva, laborantkinja: Profesore traže vas neki studenti i mole da ponovo pregledate njihove testove i da probate da im izvučete još po koji poen ne bi li položili ispit. Dolaze oni danima. Imaju na stotine valjanih razloga. Uporni su. I nekad vas slome. Smore. I vi dodate po neki poen. Znaju oni to odlično. Nekada mi se čini da se moji studenti ponašaju kao da sam ih ja naterao da upišu baš moj fakultet i kao da to nije bio njihov izbor. I valjda zbog toga imaju puno pravo da očekuju da ih sve pustim. Tranzicija, Bolonja, degradacija, osipanje vaspitanja, manje znanja više diploma. Neke stvari smo jednostavno preskočili. Trideset godina prirodne, planirane i analitične reforme školstva. Jedini voz u kojem smo se do juče u životu vozili bio je rasklimatani šinobus. Odjednom smo morali da uskočimo u superbrzi, intercity express, koji vozi brzinom 200 km na sat.

U kopirnici sve po starom. To je više neka društvena institucija ili psihoterapetski klub nego fotokopiračka radnjica koja štanca skripta. To je majstorska radionica, mesto u kojem se naši žvotu isprepliću svakoga dana sa mirisom sprženog grafita na belom 80-o gramskom papiru. E tu smo sve rešavali. Razvode, ratove, demonstracije, nemaštinu, kovali planove, svađali se posle velikog derbija i pričali tajne. Tu probamo pivo. Iz dalekih i nama nepoznatih zemalja. Donose ga prijatelji sa putovanja. Preko 400 vrsta piva iz 90 zemalja, sa svih kontinenata. Svako donešeno baš otuda. Svako otvoreno baš ovde.

Sreda 17. jun 2009

Kroz polutamne magle sna probija se otrežnjujuća misao da danas moram da obučem odelo. To mi letargičnu jutarnju usnulost pretvara u košmar koji me budi.

Ustaljeni ritual. Torba, kompjuter, skupštinski materijal, papirići sa konceptima i tezama. Razmišljanje. Oblačenje. Polazak. Kasnim. Problem je kravata. Ne umem da je vežem. Na zgražavanje mog oca sve kravate držim u ormaru zavezane. Nekad se razvežu. Same.

Ukoliko postoji neko mesto, osim kafane, koje najslikovitije može predstaviti jednu sredinu, onda je to politika. Skupština Grada Niša upravo zato i jeste šarenilo najrazličitijih dramskih likova. Obično neiskrenih. Mnogima je to što su tu najvažnije na svetu. I svako ima svoj razlog. Često samo njemu razumljiv i opravdan. Nema ih mnogo koji znaju šta se radi u lokalnoj politici. Niti žele da nauče. Tu su ionako zbog sebe. Ako su u vlasti, onda ćute i mole boga da se sve završi što pre. Ako su u opoziciji, onda pričaju i mole boga da traje što duže. Većinu možete lako ućutkati, ali mnoge ne možete nikada raspričati. Sitni interesi, velika izdržljivost.

Uf kako bi mi dobro došao umirujući gutljaj omiljenog piva. Nema piva! Danas je Skupština.

Četvrtak, 18. jun 2009.

Čitave nedelje nekako poskakujem. Malo malo pa se setim kako će Srbija od Nove godine biti na belom Šengenu. Za nas je to kao na belom hlebu. Znam ja dobro da ljudi ne putuju jer nemaju novca. Ali opet, to poniženje koje sam u dubini sebe doživljavao svaki put kad sam stajao ispred neke ambasade, često je jače od želje za putovanjem.

Dve fotografije, uverenje o stalnom zaposlenju na memorandumu firme, sa prosečnim primanjima, radna knjižica, obrazac M1-M2, original i fotokopija, pozivno pismo, fotokopija poreske prijave domaćina, zdravstveno osiguranje... I brdo drugih fotokopija, originala, uverenja. Nikada neću zaboraviti svoj prvi multi Šengen. Bio sam ponosan na njega više nego na svoju diplomu. A tek onaj na godinu dana. E ljudi moji. Ljubio sam pasoš ispred Belgijske ambasade.

Tako srećan, što svega toga više neće biti, odlazim u banku da sa svog računa prebacim 100 eura na račun vlasnika apartmana na grčkom ostrvu Paros. Kao kapara. Ali avaj. U Srbiji je nemoguće prebaciti pare na račun privatnog lica u inostranstvu. Mora da vam bude rođak. Ne mogu da verujem. A Evropa? A ispunjenje svih uslova? A otvaranje i vizna liberalizacija? Alooooo.

Petak, 19. jun 2009.

Radnu nedelju, petkom, završavamo petingom. I dok u životu petingom obično nešto počinje, nama se završava. Radna nedelja. Na kraju radnog vremena svakoga petka u fotokopirnicu na medicinskom fakultetu u Nišu počinju da pristižu petingaši. Jedni su beerdrinkersi, pivopije. Drugi Kilo-Kilo, špriceraši. Kao gangovi. Tako podeljeni i igramo fudbal. Jednom nedeljno. Posle na pivo.
Došli su ti momci iz Bosne devedesetih. Golobradi, neki samo sa jednom najlonskom kesom punom, na brzinu, pokupljenih besmislica. Sarajevska raja. Kao klinci su znali da su posebni. Ni minobacači, ni snajperi, ni nova sredina, ni besparica, nisu nikada uništili njihov optimizam i njihov sarajevski šarm.

Godinama smo petkom na istom mestu u isto vreme. To zovemo peting. Nemam pojima ko je prvi put ovu manifestaciju tako nazvao? I zašto? Valjda zbog petka.

Fotokopirnicu drže Bosanci. Tako ih zovemo.

Došli su ti momci iz Bosne devedesetih. Golobradi, neki samo sa jednom najlonskom kesom punom, na brzinu, pokupljenih besmislica. Sarajevska raja. Kao klinci su znali da su posebni. Ni minobacači, ni snajperi, ni nova sredina, ni besparica, nisu nikada uništili njihov optimizam i njihov sarajevski šarm. Veseli i dvosmisleni. Još pričaju jekavski. Ako. To je jedino što su im dozvolili da sa Ciglane ili Grbavice donesu u MF Copy. E moj jarane, nema toliko vrsta piva na svetu koliko mi možemo probati.
XS
SM
MD
LG