Dostupni linkovi

Ponovo neki izvlače ratne trube...


Ljubinka Trgovčević

"O Kosovu namerno neću ni da razmišljam niti, o jalovim pokušajima da se ono što je pre 9 godina izgubljeno sada nasilno inkorporira u maticu, naravno bez većine stanovnika," piše u Dnevniku Ljubinka Trgovčević, profesorka na Fakultetu poltičkih nauka u Beogradu.

Subota, 8.mart 2008.

Od kako pamtim, mrzela sam 8.mart. Posebno kada sam počela da radim, naravno to je bilo još u socijalizmu, i sećam se karanfila koje smo dobijale, ćevapa, grickalica i zabava koje su, navodno, bile posvećene nama. Smatrala sam da sam svoju ravnopravnost već ostvarila, da ne treba niko da me podseća da sam drugačija, niti da mi posvećuje posebnu pažnju jednog dana u godini. Ali, baš danas sam nameravala da odem na Trg republike da se priključim ’Ženama u crnom’ koje su htele da podsete da su samo pre sto godina prvi put masovno žene izašle na ulice da traže svoja elementarna prava. I baš na tu stogodišnjicu, jedan pomena vredan jubilej, vlasti u Srbiji su rešile da zabrane podsećanje na taj datum, da zabrane kratku subotnju šetnju beogradskim ulicama i mali performans na Trgu... Radi bezbednosti!!! Ovo je zaista vrhunac ludila jedne već potpuno izgubljene vlasti. Da li zaista misle da bi šačica aktivistkinja ugrozila bilo čiju bezbednost? Kada su to žene ugrožavale nečiji život ili nečiju imovinu? Zašto je nešto što je postalo civilizacijska tekovina, kao što je borba za ženska prava, postalo opasno? U ovoj zemlji je tek 60 godina kako su žene uspele da bar zakonski dobiju prava na političku i profesionalnu emancipaciju. I sada im neko brani da se to obeleži! Da li su nalogodavci u svojim borniranim glavama i taj datum uvrstili u strane, odnosno zapadne uticaje koje treba izbaciti iz našeg sećanja? Ili se misli da je to samo još jedan ostatak mrskog komunizma? Možda im se čini da treba obeležiti samo Materice, koje su ’em naš praznik, ’em podsećaju na svetu dužnost (a možda u budućnosti i jedino pravo!) žena u Srbiji? U svakom slučaju, imam utisak da se ovde od svih mogućih rešenja uvek izabere najgore i najgluplje. ’Milicija trenira strogoću’ na ženama! A u isto vreme i na tom istom trgu je Beograđankama omogućeno da pregledaju dojke, sto je svakako korisno i vredno pomena. Ali, nekako ostaje gorak utisak da nam poručuju – žene čuvajte vaše dojke, rađajte nove junake...

...sve podseća na prošlu godinu i isti raspored snaga. Koji procenat više ili niže. Ili nam najzad dolaze radikali...


U tri gostujem na Drugom programu Radio Beograda kod uvek dragih Snežane Ristić i Radeta Leposavića. Počinjemo razgovor o ovom datumu, potom o modernizaciji, o elitama nekad i sad... Odličan ranije snimljen prilog Branke Prpe koji se dotiče i Đinđića. Na izlazu saznajemo da premijer drži konfenciju za štampu. Kod kuće ga i čujem – kaže nema više poverenja u koalicione partnere i da će predložiti ostavku vlade. Iznenadjenje nije veliko, ali je snažan osećaj mučnine. Kad se setim poslednjih godina i puževskog hoda kojim je ova zemlja pokušavala da reši probleme, svih ucenjivanja, rigidnosti i obnavljanja konzervatizma, samoljubljive uverenosti da on i njegovi jedino znaju šta je za ovu zemlju dobro i da su oni jedine patriote – onda mi je lakše. No, snažniji je osećaj još jedanput protraćenih godina, izgubljenih šansi, vraćanja unazad, straha od budućnosti... Prikrivene želje da ga više nećemo videti na političkoj sceni nisu realne. Naprotiv, sve podseća na prošlu godinu i isti raspored snaga. Koji procenat više ili niže. Ili nam najzad dolaze radikali...

Nedelja, 9. mart 2008.

Ceo dan na velikoj međunarodnoj konferenciji pod nazivom ’Od Helsinkija do Beograda’ povodom 30 godina od održavanja sastanka KEBS-a u Beogradu. Oko 25 stranih i 3 domaća stručnjaka za period Hladnog rata, sada na osnovu građe već otvorenih arhiva, raspravljali su o značaju tog višemesečnog skupa u Beogradu. Za podsećanje, reč je o konferenciji 35 evropskih država uključujući i dve ondašnje supersile, SSSR i SAD, koja je razrađivala i dopunjavala ono što je 1975. godine zaključeno u Helsinkiju a reč je o nekoliko ’korpi’ pitanja koje su trebale da umanje napetosti između Istoka i Zapada. Iako su godine kada su održane obe konferencije bile godine ’popuštanja’ ili detanta, i dalje su svakodnevno izbijala nova žarišta kriza na kojima su obe super sile odmeravale sopstvenu moć. U tim godinama je bila vrhunski aktuelna tzv. treća korpa, koja se doticala ljudskih prava i bila jedan od kamena spoticanja dva bloka, ali je postala osnov da se pitanja elementarnih ljudskih prava istaknu kao vrhunski politički princip i da i ta pitanja postanu tema svetske politike.

KEBS (današnji OEBS) je pokrenuo i do danas nezaustavljivo stalno širenje ljudskih sloboda, ali su godine koje su sledile pokazale da u ime zaštite tih prava je moguće i njihovo kršenje, kao što je to bilo prilikom bombardovanja Srbije ili sada u Iraku... No meni su bile najzanimljivije one rasprave koje su pokazale izuzetan spoljnopolitički značaj ondašnje Jugoslavije, što danas osporava većina stanovnika država-naslednica, zemlje koja je vodila ceo jedan mnogobrojni pokret i koja je umela i uspevala da bude moderator između Istoka i Zapada. Naravno, najpre zahvaljujući Brozu (čije ime danas nije ni poželjno pominjati), a o čijoj su političkoj umešnosti govorili mnogi učesnici, pa i mlada Amerikanka na sesiji kojom sam predsedavala, tvrdnjom da su upravo bliski odnosi finskog predsednika Urha Kekonena i Tita uticali da sedišta konferencija budu u Helsinkiju i Beogradu. U sali nekoliko stranih ambasadora, na prijemima takođe, a od domaćih niži rang. U medijima ni reči. Zaista, koga bi to još moglo zanimati, posebno što je opet postalo nepoželjno družiti se sa strancima, niti pominjati da je nešto valjalo u Brozovo doba.

Ponedeljak, 10.mart 2008.

Dan za školu i moje redovne časove. Volim studente. Pokušavam da ih osposobim da prepoznaju procese i pojave, da uoče ideje i da se prema njima odrede, jer je malo toga što nema korene u prošlosti. Šta će od toga poneti? Od mene, mojih kolega, pa i onih još prisutnih, koji ih indoktriniraju različitim ideologijama... Uveče slušam raspravu o studentskim protestima 90-tih bivšeg i sadašnjeg rektora i Srbe Turajlić. Samo ona upozorava da nisu svi studentski pokreti demokratski... Sećam se i svih tih godina koje sam provela u protestima, kao i one noći u decembru 1991. u Berlinu kada su mog muža i mene pred hotelom sačekala dva uplašena momka koja su tamo pobegla, jer su ih mobilisali kao dobrovoljce i sa fakulteta oterali na vukovarsko ratište... Brine me šta smo im ostavili, u šta smo ih uveli, koliko će od njih ostati i dalje u Srbiji, ko će od njih preživeti... A ponovo neki izvlače ratne trube, ista retorika i iste priče o patriotama i izdajnicima. A Srbija neumitno stari.

Utorak, 11.mart 2008.

Pre podne na Bežanijskom groblju u potrazi za mestom gde položiti očevu urnu. Moraće da se čeka još mesec-dva, jer je većina beogradskih grobalja zatvorena. Nedostaju staništa i za žive i za mrtve.

Sreda, 12.mart 2008.

Dan posvećen Zoranu. Prisustvujem finalnom takmičenju besednika na temu ’Moja Srbija’ u organizaciji Đinđićevog fonda na kome pobeđuje jedan od nekoliko gimnazijalaca. Ti koji su učestvovali bili su odlučni da neće povratak u prošlost i većina je tako videla tu ’njihovu’ Srbiju. Oni drugi nisu došli. Bar ovoga puta...

...posle pet godina opet strah da će se država predati neodgovornim pojedincima, da će mi neko u ime države ponovo ubijati prijatelje...

Ceo dan sa mislima na Zorana. Neminovna poređenje njegove energije sa vladajućom mrzovoljom. Po ko zna koji put ponovo slušam njegove vizije budućnosti, pokušavam da na političkoj sceni nađem bar nekog njemu sličnog, ali ne ide. Samo stare priče već odslušane pre dve decenije, pokušaji da se ne sazna postojeća stvarnost već da se oživi mitska (uvek lepa, slavna i naša) prošlost. Pa i kada mi se ponekad nije dopadala Zoranova pragmatičnost, imponovali su mi njegova energičnost, brzina i vizija. A posle pet godina opet strah da će se država predati neodgovornim pojedincima, da će mi neko u ime države ponovo ubijati prijatelje – Slavka Ćuruviju, dva dana pošto smo zajedno čekali da prođu noćna bombardovanja ili Ivana Stambolića, koji je desetak dana pre svirepog ubistva u našem domu, u svom stilu, razborito govorio o tome šta nam je valjalo činiti...

Četvrtak, 13.mart 2008.

Juče je trebao da drži prvi čas iz američke istorije profesor sa Floride, kao Fulbright-ov stipendista. Tačno deset sati pred poletanje, dobio je nalog iz State Department-a da odloži dolazak u Beograd. Ljut, razočaran, željan da upozna ovaj njemu nepoznat grad provodi sate na telefonu i mailu, ali bez uspeha... Američka administracija je rešila da za sada obustavi i sve naučne kontakte sa zemljom u kojoj joj je zapaljena ambasada. Razumem opravdanost te mere, i sama znam da je to bilo ’dirigovano’ divljaštvo koje se kasnije malo i ’otelo kontroli’ njegovih planera (a stanujem blizu, pa sam nešto i svojim očima videla), ali i dalje ne razumem zašto su obrazovanje i nauka na prvom mestu. Zar i današnji studenti, kao ovi sa Američkih studija, da propuste priliku da upoznaju druga viđenja, druge profesore, druge kulture! Sa jedne strane ih ponovo zatvaraju ovi naši, sa druge opet iste mere spoljneg sveta. Srbija u zatvoru, po koji put!!!

Petak, 14.mart 2008.

Predsednik je juče raspisao izbore, a predizborna kampanja već počela. Ko će s kim je već poznato. Pitanje je samo da li će zajedno moći i Evropa i Kosovo. Sumnjam, ali pragmatično računam da je ta politička ponuda u ovom trenutku najprihvatljivija. Izbor se sužava, a strah raste. O Kosovu namerno neću ni da razmišljam niti, o jalovim pokušajima da se ono što je pre 9 godina izgubljeno sada nasilno inkorporira u maticu, naravno bez većine stanovnika. Prihvataju se samo ’naši’. Pri tom i dalje mislim da je međunarodna zajednica požurila, ne samo zbog Srbije, već što je otvorila mogućnost da se tinjajući slični procesi obnove u neposrednoj okolini. Nedavno sam na ovom radiju potvrdno odgovorila na pitanje da li bi takav zahtev mogla da postavi i Republika Srpska. Pa i dalje mislim da ako mogu da se stvore dve albanske države (a možda i tri), zašto ne bi mogle i dve srpske, dve hrvatske, dve bošnjačke... Rizikovala sam da me svrstaju u srpske nacionaliste, iako sam od početka 90-ih bila protiv svakog prekrajanja granica, posebno rušenja Jugoslavije i cepanja moje rodne Bosne. Nažalost, slutnje potvrđuju već današnje vesti iz Makedonije. A ostalo? Pa videćemo.

XS
SM
MD
LG