Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Jasna Šakota-Mimica, filozof iz Beograda


13. decembar.2009.
Dnevnik – radni, ratni, brodski, školski ili, pak beleška o ličnim doživljajima – uvek se tiče onog što svakodnevno radimo. Ja u poslednje vreme svakodnevno mislim o sebi, ali ne zato što se sebi kao predmet dopadam, nego što nastojim da izvučem sabranu glavu na častan način. Pretprošlog meseca sam dobila otkaz. Danas, kada u Srbiji svaki dan na stotine ljudi ostaje bez posla, to i nije neko čudo. Ali, kada je otkaz samo tačka na dugogodišnje proganjanje, onda on jeste čudo, barem onoliko koliko iskra savesti, za koju neki filozofi misle da se s njom rađamo, uvek računa na pravičan kraj. Što je muka veća, kažu, to je kraj lepši. Ako je to tačno, onda samo mogu da zaključim da otkaz koji me je odvojio od posla koji sam radila dvadesetak godina i oduzeo mi malu ali spram drugih solidnu platu, i nije kraj. Znači, čeka me još mučenja.

14. decembar 2009.
Neka meni mene! Pričaju da je to rekla moja davno pokojna baba-tetka kada je onomad, usred Drugog svetskog rata, videla da gotovo niko od njenih bližnjih, od te stare hercegovačke porodice, nije preživeo. Oni koje je volela i koji su za nju marili, pobijeni su. Ostala je sama.
I ja sebi kažem – neka meni mene! Tužni odlasci namilijih nisu me mimoišli, ali se, za razliku od baba-tetke, nisam na surov način osvedočila da sam samo ja samoj sebi ostala. Baba-tetkin samoodržavajući poklič preuzela sam još od ranog doba, čim mi je vlastita pamet rekla da smo svi mi posve sami i pre nego što smo svojim skromnim telom ušli u planetarnu zajednicu i svaku posebnu koja iz nje sledi. Kasnije, kada sam čitala Lajbnica, nije mi bilo teško da prihvatim njegovo učenje o monadama. Nekako mi je leglo na dušu da je svako od nas monada bez prozora – u nas ništa ne može ući niti iz nas izaći.

15. decembar 2009.
Neočekivan je i blažen trenutak kad čovek prihvati sopstvenu samoću. Taj može da provede godine i skonča bez ikog svog, a da nikada ne pomisli da je bio usamljen. On ima moć da u svom sećanju prizove i oživi one kojih više nema i na njihova se leđa nasloni, pa se zato nimalo ne upinje da namnoži vlastito okruženje koje će galamom popuniti samotnu prazninu. Taj, kako bi Hajdeger rekao, krči šumsku stazu. On živu pustošiju prelazi da ne bi ostao pust. Trudi se da sebe sobom puni, i ne vapi da ga ispunjavaju drugi. On ne pristaje da mu se usipa pamet, jer pamet doživljava kao vlastitu stvar, podjednako vlastitu kakvi su i njegovi osećaji. Taj naprosto zna da pamet i jeste osećaj, ali ne bilo kakav nego onaj koji smiruje i dušu i
Kada vas živi napuste, to više ne možete primati kao zlehudu sudbinu nego kao ljudsku odluku da se žrtve treba kloniti.
telo, čineći njihovu zajednicu lepšom, boljom i srećnijom.

16. decembar 2009.
Baš zato što od malena znam šta je samoća, čim sam malo ojačala, počela sam da branim svakojake žrtve od svakojakih nedaća. Jer, svaka žrtva je čak i po čovečijem merilu, a ne samo po prirodi ljudskog stvora, načisto sama. Sama samcijata. Branila sam ove samotnjake iz solidarnosti prema samoći koju sam s njima delila i koju sam oduvek držala više za vrlinu nego za zlu kob. I sve tako, dok i sama nisam postala žrtva. Tada više nisam mogla da branim nikog osim samu sebe, a i shvatila sam da je žrtva zapravo napuštena, a ne sama. Kada vas živi napuste, to više ne možete primati kao zlehudu sudbinu nego kao ljudsku odluku da se žrtve treba kloniti. Ljudi o tome ne govore, ali znam da misle kako je nesreća bolest koja se lakše prenosi od gripa.

17. decembar 2009.
Moja dobra prijateljica, tankoćutna i ostljiva kao „gospa od cukra“, ne javlja mi se već mesecima. Nema snage da od mene čuje da je istina ono što čuje od drugih. Kod nje više nema straha od loših vesti, samo strah da je loša vest konačna. Kao da bi njeno pitanje izazvalo moj odgovor koji bi zapečatio čitavu stvar. Znam da je na meni da joj kažem da nikad ništa nije konačno, da je i naša vlastita smrt samo jedna promena. Ali i meni je teško da joj se javim isto koliko i njoj da se javi meni. Kako da joj pričam priču o (ne)konačnosti kad znam da ona brine o mojem „sad“ i „tu“? Šta se nju tiče razlog zbog kojeg je ideja o beskonačnosti jedna od poslednjih koju je ljudski rod „izmislio“? A poslednja je, jer je bila najteža za razumevanje. Naravno, baš ono što moju brižnu prijateljicu nimalo ne zanima jeste misao koja mene održava u vedrini i zbog čega se nimalo ne bojim onog što nas obe rastužuje.

18. decembar 2009.

Žena koja je potpisala rešenje o mom otkazu nije samo bešćutna. Nema ona ni mnogo pameti. Nesrećnica se hvalila po novinama kako uopšte ne zna razloge zbog kojih me je otpustila, da zapravo i ne mora da zna zašto me otpušta jer ima poverenja u bivšu upravu Filozofskog fakulteta koja joj je tekst otkaza sastavila. O kakvom poverenju ta žena govori? Pa zar ne vidi da ju je prethodni dekan nasankao kao nikog svog? I on je mogao da me otpusti, da je hteo i smeo. Ali niti je hteo niti smeo da se prlja uoči odlučivanja o njegovom primanju u Akademiju. Znao je taj da je dovoljno što u ovu instituciju ulazi bez stručnih kvalifikacija. Samo mu je još trebalo da mu se ime povlači po štampi. Pa da ljudi kažu, ju, pokvarena li čoveka!

19. decembar 2009.
Postupke nekih ljudi čovek naprosto ne može da razume čak i kad zna da je ljudska ograničenost neograničena. Opet mislim na ženu koja me je otpustila a da me nikad nije upoznala i koja je rado prihvatila činjenicu da me kao otpuštenu neće ni upoznati. Dobro, to razumem, lakše je seći glavu kad joj se natakne kapuljača. Ali ne mogu da razumem zašto je ova žena, upravo na dan kada mi je potpisala rešenje o otkazu, poželela da upozna, eto, baš nikog drugog doli mog supruga, nasrtljivo mu uvaljujući svoju znojavu šaku i ponizno se smejuljeći na nekom fakultetskom skupu. Nije, valjda, da je pomislila kako će moj muž, čovek koji radi u istoj ustanovi iz koje sam ja izbačena, nežnije gledati na njenu tupost i bešćutnost bude li mu se ona naklonom predstavila?! Svako bi rekao da je ovoj gospođi takav eksces dovoljan za čitav život. Ali, ne. Ona je otišla i korak dalje, pa je novinarku, kojoj je povodom mog otkaza davala izjavu, s puno tronusti pitala – je l’ te, molim Vas, a kako je Jasna, kako podnosi otkaz, šta će ona sad, jadna i bedna? Da li je žena koja mi je radnu knjižicu poslala poštom zaista mislila da je svojom hinjenom sućuti uspela da zavara zblanutu novinarku? Ne znam, ali sve mi se čini da jeste.
XS
SM
MD
LG