Dostupni linkovi

"Na izbornu demokratiju sam oduvek gledala kao na praznu floskulu za koju se drže domaće i strane elite, samo da bi dokazale da je Makedonija „success story“; što se tiče većine građana, izbori će se završiti (hvala Bogu i za to), ali će ostati da ih muči nezaposlenost, siromaštvo, strah od budućnosti," piše za Dnevnik Biljana Vankovska, univerzitetski profesor iz Skoplja.

Subota, 14. jun 2008.

Budim se sa čudnim osećajem olakšanja, a razlog nije u produženom vikendu (juče smo ponovo „slavili“ novi religisko-državni praznik; ne znam mu ni ime, što nije ni čudno uz ovoliki repertoar novokomponovanih praznika - a od nijednog da mi srce zakuca s radošću). Razlog je osjećaj koji me drži otkako sam jučer dobila svoje godišno „sledovanje“ u vidu Schengen vize. U stvari, osećaj olakšanja (pa čak i bizarne sreće) je pomešan sa frustracijom što sam i ove godine morala prolaziti kroz isti ponižavajući postupak. Uvek se stidim što susret sa konzularnim vlastima u meni nehotice probudi „građanina pokornog“: izlažem sve detalje privatnog i profesionalnog života koji zatraže (s kim živim, ko mi školuje decu, koliko zarađujem - čak i kada sam pozvana da predajem uz honorar u njihovoj zemlji). Uz osmeh odgovorim na sva pitanja, samo da bih dobila mogućnost da se bar godinu dana mogu slobodno kretati i osećati kao građanin Evrope.

Makedonija je dobila kandidatski status krajem 2005-te, ali što se građana tiče, oni su još uvek zatočeni u kavezu nazvanim Zapadni Balkan, a nevidljivi Šengenski zid daleko je viši od onog Berlinskog...


Mada kao univerziteteski profesor pripadam onima koji su privilegovani u smislu da ne moraju strepeti od ishoda aplikacije, ipak sve doživljavam kao mučenje i frustraciju. Teško mi pada svaki put kada tamo, ispred ambasade, disciplinovano čekam satima u redu koji je uspostavio policajac, nervozno prebrojavam sve moguće dokumente da nisam nešto slučajno zaboravila, krijem pogled od onih za koje unapred znam da nisu srećnici kao ja i da vizu neće dobiti... I uvek se nadam da je ovo poslednji put, i da će nam sledeće godine skinuti vize, s kojima nas drže u ovom balkanskom rezervatu... Ali, kako stvari stoje, izgleda da će mi iskustvo oko dobijanja vize dobro doći i narednih godina. Makedonija je dobila kandidatski status krajem 2005-te, ali što se građana tiče, oni su još uvek zatočeni u kavezu nazvanim Zapadni Balkan, a nevidljivi Šengenski zid daleko je viši od onog Berlinskog.

Ma koliko se ljutila na evropske barijere, opet ne čudim se što nas tretiraju kao pretnju, a ne kao rado viđene goste u svojim finim zemljama. Slike i vesti koje obilaze svet, a koje su vezane za Makedoniju, uopšte ne odgovaraju evropskoj zemlji. Većina građana se stidi nasilnih incidenata na parlamentarnim izborima od 1. juna, ali grupe naoružanih partijskih vojnika drži kao taoce celu državu. Svi strepe oko ishoda ponovnog glasanja koje se održava sutra (15-og juna), a ja strepim mnogo više od onoga što će slediti... Na izbornu demokratiju sam oduvek gledala kao na praznu floskulu za koju se drže domaće i strane elite, samo da bi dokazali da je Makedonija „success story“; što se tiče većine građana, izbori će se završiti (hvala Bogu i za to), ali će ostati da ih muči nezaposlenost, siromaštvo, strah od budućnosti.

Kad god me traže strani novinari i renomirani mediji, onda je to bad news za moju zemlju. Kao u onom starom vicu iz SR Jugoslavije za vreme bombardovanja 1999-te, po kome su komšije kleli jedan drugoga sa „da Bog da da vidiš svoju kuću na CNN-u“...

Poznata metafora „Prije kiše“ (koja proističe iz svetski poznatog filma makedonskog reditelja Milča Mančevskog) najbolje opisuje život u Makedoniji. Ponekad je se plašimo, jer kiša može da bude ne samo letnja i osvežavajuća, nego i da donese grmljavinu i velike štete; ponekad je željno očekujemo, kao olakšanje nakon duge omorine, kao kraj svih strepnji i naboja. Samo u toku današnjeg dana smo imali više takvih trenutaka, kada bi se nebo smračilo i nagoveštavalo oluju, da bi u narednom času ogrijalo sunce, a vetar oduvao oblake na drugo područje. Naravno, govorim o klimatskim tokovima. Oni društveni, posebno danas, i dalje asociraju na stanje „Prije kiše“. Danas je oficijalni predizborni muk prije sutrašnjeg preglasavanja u severozapadnim područjima, gde živi velika većina građana albanske zajednice. Trudimo se da subotnji dan prođe kao što i dolikuje neradnom danu, ali su sve misli okrenute sutrašnjem danu. Nadam se da mi se neće ponoviti 1. jun, dan kada su bili održani parlamentarni izbori: još se nisam dobro ni probudila i popila jutarnju kafu, a već su mi SMS-om javili da je pucnjava već počela, a već u podne me je zvao i prvi novinar (iz NY Times-a) da me pita kako objašnjavam nasilje na izborima. Kad god me traže strani novinari i renomirani mediji, onda je to bad news za moju zemlju. Kao u onom starom vicu iz SR Jugoslavije za vreme bombardovanja 1999-te, po kome su komšije kleli jedan drugoga sa „da Bog da da vidiš svoju kuću na CNN-u“... Trudim se da uživam u današnjem odmoru i molim Boga da me sutra ne zove niti jedan novinar, a da u Makedoniji bude jedna dosadna normalna nedelja...

Nedelja, 15. jun 2008.

Uff! Olakšanje! Izbori su konačno završeni, (kako kažu izveštači) „bez žrtava i nasilja, a uz mali broj neregularnosti“. Ambasador EU je izašao sa pohvalama za „demokratski kapacitet Makedonije“. Svi, a najviše građani, su srećni što je ovaj demokratski čin okončan. Doduše, nije uopšte izgledalo da se radi o demokratskom činu, ali ko će sada da poklanja pažnju „sitnim detaljima“ kao što su bila biračka mesta okružena policijskim specijalcima u punom naoružanju, oklopnim vozilima, kao i opšta mobilizacija svih diplomata i stranih i domaćih posmatrača u zemlji, a stiglo je i pojačanje od 100-tinu novih monitora iz vana. Meni su nalikovali na peace-keeping snage, samo što plavi šlemovi nisu bili vidljivi. Albanski intelektualci to već nazivaju „izbornim protektoratom“ i smatraju da je to jedini način da se u njihovoj zajednici garantira biračko pravo. Svejedno, lideri albanskih partija već slave pobedu; državni predstavnici se nadaju da će nam u Briselu ponovo progledati kroz prste.

Meni se čini da je ovo pirova pobeda demokratije. Najpre, izborna demokratija je samo formalna, a od one suštinske nema ni traga...

Meni se čini da je ovo pirova pobeda demokratije. Najpre, izborna demokratija je samo formalna, a od one suštinske nema ni traga. Dovoljno je videti objekte (uglavnom škole) u kojima su bila biračka mesta, i shvatiti u kakvom je stanju društvo i koliko je daleko od EU.

Ponedeljak, 16. jun 2008.

Sinoć nisam imala snage da sačekam izborne rezultate. Ali, evo ih od samog jutra: DUI je „pobedila“ osvojivši 18 mandata, nasuprot dosadašnjeg vladinog partnera DPA, koja ima samo 11 mandata. Sada počinju špekulacije s kime će mandatar Grujevski praviti vladu. Kao što sam i očekivala, čitav dan dajem izjave i intervjue: najpre je zvala novinarka novina na makedonskom jeziku, onda novinar iz albanske novinske redacije, na odlasku s fakulteta „ulovila“ me je i ekipa grčke TV stanice, i kada sam već mislila da ću na miru provesti ručak sa porodicom - došao je poziv od makedonske TV. Kada sam se već ponadala da sam odradila svoje za danas, u 20 sati došao je poziv od RFE (iz redakcije na albanskom jeziku). Svi imaju samo jedno pitanje: kako će izgledati buduća Vlada, tj. s kojom albanskom partijom će koalicirati Grujevski?

Interesantno je kako je pitanje najčešće formulisano: hoće li Grujevski kao pobednik s makedonske strane koalicirati s pobednikom sa albanske ili će se ponovo (kao i 2006-te) odlučiti da ide sa albanskom partijom koja je osvojima manji broj mandata. Samo pitanje ustvari implicira nešto daleko važnije od same konfiguracije vlade. To ukazuje da je većina posmatrača uzela for granted da u unitarnoj Makedoniji postoje dva izborna procesa, dve kampanje, dva pobednika.

Makedonija je odavno federacija, samo nema joj tko to reći...


Ponavljam ono što sam govorila i nakon izbora 2006-te: formalno-pravno, u jednom pluralnom sistemu i u parlamentarnoj demokratiji postoji samo jedan pobednik i konsekventno samo jedna može biti mandatar, posebno kada je ova konkretna stranka osvojila ubedljivu većinu u parlamentu (63 mandata od 120 mogućih). U normalnoj državi, mandatar bi imao punu slobodu da sebi odabere partnera, i to ne samo vodeći računa o broju poslanika koji bi on doneo sa sobom, nego vodio bi računa o suštini i veličini zahteva koji bi eventualni koalicioni partner isporučio mandataru. Samo što Makedonija odavno nije „normalna država“, jer ovdje je uobičajeno oktroisanje ustava (nasilnim sredstvima 2001-ve), uobičajeno se gledalo kroz prste svima koji su upotrebljavali nasilje za vreme izbora ili izvan njih zbog „mira i stabilnosti u regionu“. Imali smo i izborni inžinjering i uplitanje međunarodne zajednice u tzv. coalition-formation. Show tek počinje... Postajem cinični posmatrač dramoletke čiji kraj unapred znam. Makedonija je odavno federacija, samo nema joj tko to reći...

Utorak, 17. jun 2008.

Između mene i medija postoji nevidljivo pravilo: oni mi se obraćaju kao „političkom analitičaru“, a ja odgovaram kao profesor političkih nauka...

Još od početka ove godine, ne prođe ni dan, a da ne dam izjavu za bar 3-4 medija. Prvo je bilo Kosovo, a onda se bio zahuktao spor sa Grčkom oko imena, na neuspeli Bukureški samit NATO-a, pa lažne nade u navodni ugovor o specijalnim garancijama koje bi nam SAD dale (kao utešnu nagradu za nedobijanje poziva za NATO), onda iznenadno samo-raspuštanje parlamenta i prevremeni parlamentarni izbori... Naravno, većina medija je tako površna u analizama, kao da se trenutna dešavanja nisu mogla predvideti. Njih interesuje najviše ono što se dešava danas, a traže i prognozu za sutra. Malo ko pita za ono što se dešavalo juče (i što je dublji uzrok za ono što nam se dešava danas, a imaće trajne posledice i za prekosutra). Između mene i medija postoji nevidljivo pravilo: oni mi se obraćaju kao „političkom analitičaru“, a ja odgovaram kao profesor političkih nauka. Naravno, u najveći broj slučajeva pogodim u samu bit dešavanja, ali nikako da novinare uvjerim da je većina stvari o kojima razgovaramo utemeljena u samom sistemu i nije rezultat incidentnih ponašanja političkih aktera. Najčešće podsetim da danas samo žanjemo ono što je bilo posejano juče (i to često po zapadnim direktnim uputstvima), taj deo intervjua „čudesno“ nestane u finalnoj verziji članka. Čudo je da me uopšte i traže... A tražili me i danas.

Sreda, 18. jun 2008.

Svaka reforma nalikuje novom otvaranju Pandorine kutije, iz koje isplivaju nepoverenje, zavist, arogancija i - najgore od svega - gramzivost, u pogledu angažmana i „tržišta“ na kome bi se studentima prodavali vlastitu udžbenici...

Relativno miran, mada ne i spokojan dan. Nakon jučerašnje rasprave na sednici mog Instituta za odbranbene i mirovne studije ne vjerujem da normalan čovjek može ostati spokojan. Nasuprot opštoj percepciji da su na univerzitetu ljudi veliki intelektualci, koje odlikuje razboritost, profesionalnost, tolerantnost i uzajamno poštovanje, ono što se jučer dešavalo više nalikuje pijaci, pa i nasilnim izborima, ako hoćete. Svaka reforma (ova sadašnja u kontekstu famoznog EKTS sistema i novog Zakona za visoko obrazovanje) nalikuje novom otvaranju Pandorine kutije, iz koje isplivaju nepoverenje, zavist, arogancija i - najgore od svega - gramzivost, u pogledu angažmana i „tržišta“ na kome bi se studentima prodavali vlastitu udžbenici.

Danas imam potrebu da se osamim, izoliram od te ružne atmosfere, pa zato i namerno odsustvujem sa Nastavno-naučnog veća. Hvata me očaj kada vidim mlade docente kao klonove svojih starijih kolega, isto kao što su i mlade snage političara klonovi svojih ljubljenih voždova. Kao i svuda u društvu, tako i na univerzitetu, nije dovoljno uvesti evropske šeme i norme, jer u nedostatku kvaliteta i kulture, sve to uskoro postane karikatura onoga što bi trebalo biti. U ovakvim trenucima, kada ne mogu videti puno dobroga, napusti me borbeni duh i pomišljam da brain-drain i nije tako loša stvar. Proći će me, dovoljno je da se setim kako sam pre nekoliko godina otišla vani s namerom da ostanem u renominiranom think-tanku, ali slomila me nostalgija za manje od šest mjeseci...

Četvrtak, 19. jun 2008.

Nakon ovakvih patetičnih poduhvata, pitam se tko to ima problem s našim makedonskim identitetom, pa su mu potrebna spektakularna imena za ruševine, za gradove bez osnovne infrastrukture, kao što je slučaj i sa onim aerodromom koji se zove Aleksandar Veliki?

I danas nisam prošla bez pitanja novinara, ali ovaj put sam ostala bez teksta od preneraženosti. Dok sam, eto, pokušavala da pratim izborni cirkus, pa krizu u EU, kod nas počela još jedna „genijalna“ građanska inicijativa. Nisam mogla da vjerujem kada su mi zatražili mišljenje o skupljanju potpisa u prilog inicijativi da se neki grad preimenuje u Aleksandriju (u inat Grcima, a pored toga - kad mogu Ameri, što ne bismo i mi), a da se bulevarima, javnim mjestima i slično daju slavna antička makedonska imena. Ludost je bezgranična! Nakon ovakvih patetičnih poduhvata, pitam se tko to ima problem s našim makedonskim identitetom, pa su mu potrebna spektakularna imena za ruševine, za gradove bez osnovne infrastrukture, kao što je slučaj i sa onim aerodromom koji se zove Aleksandar Veliki?

Novinarki sam odgovorila da je ova euforija samo odraz slabosti, nedostatka samopouzdanja i uzdanja u vlastiti identitet. Oni koji istinski vole Makedoniju, trebali bi uložiti napore u tome da se ponosimo gradićima kao što su Radoviš, Debar ili Sveti Nikole. Ismevamo histerični nacionalizam Grka, ili čak i makedonskih Albanaca (koji su svim ruiniranim školama nadenuli ime Skenderbega, a u njima deca nemaju čak ni pristojni sanitarni čvor) - a kao što obično i biva, nemamo ogledalo da bismo videli vlastiti patetični nacionalizam.

Petak, 20. jun 2008.

Još jedan naporan dan sa studentima. Ispitni rok je u jeku. Studentima sigurno nije lako, ali ni profesorima. Ipak, danas sam ponovo glasno protestovala (mada bez efekta). Nama, profesorima, su još prije dve godine instalirali klima uređaje, dok u učionicama studenti polažu ispite kao u sauni. Uvijek me uhvati stid kada ljeti u moj kabinet uđe student: kao da sam uhvaćena „na delu“, kao da činim nešto nedozvoljeno i neprijatno mi je što ja radim u lagodnim uslovima, dok se oni preznojavaju što od vrućine, što od treme.

Kraj ove sedmice, ali je već jasno da će i naredna biti podjednako „interesantna“. Počinju kombinatorike oko formiranja nove vlade gde je jedina nepoznanica albanski partner, UN-ov posrednik u sporu oko imena izgleda da sprema novi predlog, NATO i EU su već uvrstili rešavanje ovog problema u listu ostalih kriterijuma koje Makedonija mora ispuniti pre nego što dobije poziv za članstvo, odnosno za početak pregovora. Sve zapaljive teme, vezane za identitete i kolektivitete. Izgleda da nam je suđena ona kineska kletva o življenju u interesantnim vremenima...

XS
SM
MD
LG