(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Rade Radovanović je novinar i dramski pisac iz Beograda. Kao autor proizveo je više od 1.600 radijskih i preko 300 televizijskih emisija. Bio je urednik programa Radio Beograda, ratni dopisnik sarajevskog NTV Studio 99, dopisnik WDR Koln, dopisnik i šef biroa Radija Slobodna Evropa (RSE) za Srbiju, direktor programa NTV5, glavni i odgovorni urednik TV AVALA... Jedan je od osnivača i urednika lista Danas.
Autor je drama Original falsifikata – Leptirov san – Kosovski tribali i Mit o pobedi. Film "Original falsifikata" bio je nominovan za Oskara. Antinacionalista, antifašista i protivnik svakog totalitarizma.
Subota, 26. januar
Putujem autobusom iz Beograda u Kragujevac, koliko se sećam, prvi put u životu. Činjenica tim čudnija što sam ja po rođenju Kragujevčanin, ali i vozač bezmalo pola veka, pa za autobuse i druga prevozna sredstva – sem automobila – nisam mario. Ne bih ni sada ovako putovao, da se prošle noći, vozeći svoj auto – nisam zlopatio gotovo dva ipo sata po snegu, vejavici – od Mladenovca do Beograda, što je jedva nekih šezdesetak kilometara.
U Mladenovac sam išao na poziv tamošnjeg Građanskog parlamenta, koji vode mladi i pametni ljudi, kako bih učestvovao i govorio na demonstracijama protiv Aleksandra Vučića i njegovog režima. Sneg je sipao i sipao, kao da Diktator ima ugovor sa meteorološkim đavolom, a ja sam ispred spomenika palim borcima, objašnjavao da Vučić mora pasti iz samo dva razloga:
Ne radi ono što TREBA kao predsednik države, a radi ono što ne sme: gazi ustav – krši zakone i ponižava ljude!
Dugo ću pamtiti povike odobravanja nekoliko stotina – snegom zasutih – Mladenovčana – i marš zavejanim ulicama grada.
Istim sam povodom – pobunom protiv Režima – i u svom rodnom gradu, u kome zatičem još žešću atmosferu. Nekoliko hiljada Kragujevčana, i mlađih i starijih, opremljenih pištaljkama i svakojakim trubama, od kojih jednu i meni dodeljuju, prvo se kreće zavejanim ulicama – uzvikujući povremeno slogane protiv Uzurpatora – da bi demonstracije kulminirale na Đačkom trgu, ispred čuvene kragujevačke Gimnazije.
Na temperaturi od nekoliko stepeni ispod nule, ali vrlo uzavreloj atmosferi – govorim Kragujevčanima zašto Vučić mora pasti i zašto Srbija treba da bude država vladavine prava i društvo socijalne pravde – a ne primitivna despotija jednog populističkog diktatora.
Građani željni i prava, i pravde, i para – oduševljeno pozdravljaju moj predlog da Zakon o ispitivanju imovine bude jedan od prioritetnih u – novoj, reformisanoj Srbiji.
Tek oko ponoći, autobusom kao što sam i došao, vraćam se u Beograd.
Nedelja, 27. januar
Mala porodična tradicija – Radovanovići – Lana, Ida, Nada i ja – kompletni za ručkom. Ida, marketinški stručnjak Ikee – i pasionirani majstor kulinarstva – pripremila nam je iznenađenje u vidu nekakvog izvanrednog tajlandskog specijaliteta – od dugo-kuvanih pilećih nožica – i ko zna čega još …
Neopisiv doživljaj ukusa i užitak koji se može porediti samo sa onim kada ruke zamažete do lakata jedući škampe, prstace ili jastoga.
Nadine izvanredne pohovane šnicle – od najbolje ćuretine – pred "Tajlanđaninom" – pale su u drugi plan.
Nakon ručka, analiziramo proteste u kojima svi četvoro učestvujemo. Bunt se širi po Srbiji – građani, a ne Srbi! – sve više izlaze na ulice i trgove – a opozicija i dalje ne nudi ni minimum odgovora na pitanje: – Kako zbaciti Vučića i šta posle toga?
Na Facebooku brojni komentari ideje koju sam sinoć izneo na demonstracijama u Kragujevcu – ideje o rušenju diktatora i stvaranju Nove Srbije, države vladavine prava i društva socijalne pravde. Puno pohvala i kritička opaska kolege i prijatelja Gorana Milića ...
Socijalna pravda ima smisla za nemoćne, bolesne, osobe s ozbiljnim invaliditetom. Ona ne smije biti popis želja s dugim redovima nezadovoljnih koji traže svoja "prava" – smatra Goran Milić.
Odgovaram mu:
Gorane dragi, neovisne ili nezavisne države na Balkanu, u kojima socijalna i svaka druga beda ubrzano napreduju, a fašizam i rasizam postaju stanje svesti i metod vladavine nad egzistencijalno ucenjenima ... zaslužuju biti sistemski ra-zo-re-ne! ... Države vladavine prava i društva socijalne pravde ... istinska su perspektiva ljudi na Balkanu!
Nastala je zanimljiva rasprava na FB!
Ponedeljak, 28. januar
Tokom prepodneva, više od sat vremena provodim u policijskoj stanici na Novom Beogradu. Sam sam otišao – kako bih maksimalno iskoristio benefite rođendanskog poklona koji sam dobio od svoje ćerke Ide – 30 časova vežbanja u teretani – pod vođstvom stručnog trenera! ... A trener mi je vispreni Ognjen Marić, student Fakulteta za fizičko vaspitanje i vrsni karatista, koji za svoje treninge iznajmljuje sportsku salu policije na Novom Beogradu – te otuda i ja tu! Trener mi je tri puta mlađi od mene!
Zadovoljan je mojim sportskim elanom i napretkom, te svaki put povećava težinu tegova koje dižem i ja se zbilja osećam sve bolje i moćnije! Sa gotovo dečjim osmehom na licu trener mi kaže kako me priprema da se tokom demonstracija na ulicama, ako bude trebalo, mogu i tući! Sa posebnim zadovoljstvom odgovaram na pitanja koje mi Ognjen postavlja o novinarstvu... filmu... građanskoj neposlušnosti... vedskoj civilizaciji... Jugoslaviji... budućnosti... Kakav međugeneracijski dijalog!
Utorak, 29. januar
Kada smo pre više od 20 godina, za vreme zločinačkog režima Slobodana Miloševića, osnivali dnevni list Danas, nisam mogao ni zamisliti da će moj list, i u drugoj polovini 21. veka, biti, nažalost, jedini nezavisni i slobodni dnevnik u Srbiji!
Vladar Aleksandar Vučić, koji je u ulozi predsednika države, gazeći Ustav uspešno uzurpirao izvršnu, zakonodavno i sudsku vlast, trijumfalno izjavljuje da list Danas ne čita! Takva izjava predsednika države, koja marketinški čak i ne zvuči loše, zapravo ima pogubne posledice: Nije malo onih koji mogu, ali se ne usuđuju dati oglas Danasu koji Vučić ne čita.
I na današnjoj prvoj strani Danasa antologijska fotografija: Čedomir Jovanović, predsednik LDP, sam sedi u Skupštini Srbije čija zasedanja bojkotuju poslanici opozicije. Zapravo, Čeda i nije sam jer par metara od njega, u skupštinskim klupama sedi i formalno opozicioni poslanik, Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac i politički učitelj Aleksandra Vučića. Jeziva slika – još gora simbolika!
Dok skačem sa sajta na sajt na svom redakcijskom kompjuteru – zapanji me užasna vest – umro Zdravko Grebo! Divni čovek Zdravko Grebo! Zaustavim disanje i preplavi me velika tuga. Namah se prenesem u ratno Sarajevo 11. aprila 1995. Za šankom kafea u Radio Zidu razgovaram sa Grebom. Večna Ti slava dobri, hrabri i pametni čoveče!
Sreda, 30. januar
Prošle sedmice sam se dogovorio sa Ademirom Kenovićem, proslavljenim jugoslovenskim, evropskim i bosanskim rediteljem, da za moju rubriku u Danasu "Ljudi, sećanja" – "izmontira" dvadesetak kadrova iz svog životnog filma. Glatko je prihvatio. Stara smo mi raja! I još mi pošalje fotku prepunu lepote i duše - ponosni tata Kena sa svoje četiri nasmejane, prelepe ćerke! Mašala!
Danas me Kenović zove i glasom prepunim tuge kaže mi da nema koncentracije da tekst završi na vreme. Toliko ga je potresla smrt prijatelja Zdravka Greba! Razumemo se. Svoja će mi sećanja poslati sledeće sedmice.
Iz Pančeva mi se javlja Ljilja Spasić, humanistkinja, antifašista – i borac protiv svakog zla. Zove me da u petak navečer govorim i učestvujem u antirežimskim demonstracijama u Pančevu. Pristajem! Ljilju i Pančevce ne mogu odbiti, a povrh toga, baš mi je stalo da se što više gradova i mesta i Srbije i Vojvodine pobuni protiv primitivizma i diktature!
Četvrtak, 31. januar
Život i svakodnevna zadovoljstva čine male stvari! A ja sam danas sebi priuštio jedno veliko zadovoljstvo. Savladao sam Googleovu lekciju – pisanje glasom i osetio zadovoljstvo kao nekada davno, kada bih dobio dugo čekanu igračku ili sam napravio luk i strelu. Tamo, neke 1990. stvarao sam scenario za film "Original falsifikata" tako što sam 13 dana diktirao tekst daktilografkinji.
Kasnije sam često pomišljao kako ću jednog dana opet biti koncentrisan samo na misao u glavi – i diktirati. I konačno, sada to imam – za dalje pisanje glasom svog romana "Smeh pod vešalima"! Samo otvorim Google, kliknem Docs, pa mikrofon, opciju srpski ili hrvatski, meni je svejedno... i govorim... govorim... govorim... a moje reči se ispisuju na ekranu.
Koristeći moći informacionih tehnologija pokazaću da je Slobodan Milošević hteo i želeo bombardovanje Srbije 1999. više nego Vesli Klark, glavnokomandujući NATO, što ovog drugog ne abolira za počinjene zločine.
Petak, 1. februar
Kada već pominjem NATO bombardovanje, sećam se da sam tog proleća 1999. svakodnevno, bolje reći – svakonoćno – izveštavao za Radio Slobodna Evropa. I sada, 20 godina kasnije, srećem i javljaju mi se ljudi kojima je tada ovaj program, objektivno informišući, budio nadu da će razum pobediti!
U romanu koji pišem, analiziram zašto su se Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja i mnogi drugi u Miloševićevom režimu tada prema meni tako s pažnjom i uvažavanjem odnosili? Odgovor koji nudim je sledeći:
I Vučić i svi drugi iz te naci koalicije, bili si korektni i uslužni, ne zato što sam ja dobro, profesionalno i objektivno radio teški posao ratnog izveštača, nego zato što su bili uvereni da sam ja američki agent – na zadatku!
Ovakvi režimi, zasnovani na podaničkoj svesti, uvek više vole i cene strane špijune, nego časne i nepotkupljive novinare, od kojih strahuju da će ih jednom razotkriti.
Večeras ću na demonstracijama u Pančevu govoriti zašto Aleksandar Vučić tako planski i nemilosrdno, preko svojih medijskih monstruma, uništava profesionalna glasila u Srbiji!
Facebook Forum