Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Mladenović: Besramnost srpske političke scene


Kokan Mladenović: 'Tihi ratovi' sa komšijama
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:57 0:00

Kokan Mladenović: 'Tihi ratovi' sa komšijama

Kokan Mladenović je rođen u Nišu, Srbija, 1970. godine. Završio je srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1995. godine u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića. Sa uspehom je režirao u pozorištima Srbije, Slovenije, Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

Bio je umetnički direktor pozorišta Dadov, stalni reditelj i umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru, direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu i upravnik pozorišta Atelje 212 u Beogradu. Predstave su mu pobeđivale na svim festivalima profesionalnih pozorišta u Srbiji, kao i na značajnim međunarodnim festivalima u Mađarskoj, Rumuniji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Subota, 13. januar

Dan nakon što je u Splitu sahranjen Predrag Lucić, jedan od retkih kojima smo zavideli na pameti, duhovitosti i hrabrosti. Jedan od onih koji su istrajno i nepokolebljivo branili granice časti, morala, pravde i ljudskosti od onih koji vladaju našim životima, od onih koji se otvoreno rugaju istini, onih koji su na pravljenju nesreće i podizanju granica napravili svoje imperije, držeći u njima utamničene čitave narode. Otišao je veliki meštar britkih i ubojitih reči i ostavio nas bez odbrane pred političkim-govnarskim elitama koje vode naše države, pred tajkunima koji kupuju naše živote, pred zločincima koji su ubili decenije koje su prošle i godine koje će doći. Licemeri, svodnici istorije i svakojaki šljam koji nas posmatra sa vrha, mogu da odahnu. Preživeli su njegove „prejake reči“, zaslepljujuće svetlo kojim je osvetljavao njihove štetočinske poslove i britkost kojom je šibao njihovu nemirnu savest.

Noćas će Srbi pucati u vazduh slaveći svoju novu godinu. Valja se vežbati, makar i na vazduhu, dok „tihi ratovi“ sa komšijama ne dovedu do nove ratne buke. Hrvati će, uprkos i u inat Predragu Luciću nastaviti da marširaju desnom stranom svoje istorije. Bosna će drhtati na staklenim nogama pred troglavom aždajom koja joj ne da da iskorači iz postratnog perioda. Balkanski narodi će uporno nastavljati da žive falsifikate svojih istorija, ne shvatajući da su njihove realne istorije i njihovi naopaki karakteri već opisani u pesmaricama Predraga Lucića.

Kako se Mostar oprostio od Predraga Lucića: Stari most,, 11. januar
Kako se Mostar oprostio od Predraga Lucića: Stari most,, 11. januar

Nedelja, 14. januar

Započeli smo sa probama predstave „Kad bi Sombor bio Holivud“ u Narodnom pozorištu u Somboru. Pokušaćemo da ispričamo priču o Ernestu Bošnjaku, jednom od pionira jugoslovenskog filma, čoveku koji je 1906. godine u Sombor doneo čudo zvano film i usudio se da filmove ne samo prikazuje, već i da ih snima. Usudio se da sanja san u kome Sombor postaje Holivud, u kome umetnost filma pokreće prosperitet jednog grada, a onda se, po već tipskoj matrici taj san raspao pred konzervativizmom i kukavičlukom lokalnih političkih lidera i pred sredinom za koju je taj san bio prevelik.

Vraćaju li se gradovima i ljudima kao usud zlodela učinjena nad maštom onih koji svoje gradove i sredine nadrastaju? Jesmo li još uvek sposobni za vizije napretka i kolektivne snove, ili je realnost ono na šta smo osuđeni, realnost u kojoj kultura predstavlja nepotrebni zaostatak iz vremena u kome je još bilo sanjara i snova?

Ponedeljak, 15. januar

U kafeu u kome ispijam jutarnju kafu, na stolu ispred mene leže poređane dnevne novine. U danima intenzivnog rada čovek na trenutak i zaboravi gde i sa kime živi, a onda vas jedna ovako složena retrospektiva naše svakodnevice surovo vrati u realnost. U zemlji u kojoj živimo ne postoji ništa osim estrade. Bez obzira da li govorimo o muzičkoj, političkoj, ili estradi rijaliti programa, radi se o propagiranju istog sistema vrednosti, tačnije o uništavanju svakog sistema vrednosti osim onog koji dno promoviše kao vrh, nemoral kao moral, a laž kao istinu. I onda ne možete a da se ne setite Šekspirovih stihova, koje u očajanju izgovara Kralj Lir:“ Neka se sve promeni, il’ neka nestane sve!“

Utorak, 16. januar

Oliver Frljić u intervjuu za zagrebački „Jutarnji list“, razgovarajući sa Davorom Špišićem, još jednom, po ko zna koji put, secira fašističko naličje Hrvatske (koje se nimalo ne razlikuje od gadnog nacionalno-desnog lica Srbije). Kako je moguće da smo od ljudi poput Olivera Frljića, u ovim našim neoliberalnim kasabama, kojima po pravilu upravljaju prosti, agresivni i neuki, uspeli da napravimo nacionalne izdajnike, neprijatelje naroda, da im zagorčamo privatni i sabotiramo umetnički život?

Da li smo svi mi, koji se usuđujemo da pred nakaradna lica sopstvenih država, ili sunarodnika, stavljamo ogledala razuma osuđeni na marginalizaciju, na istrajnu i gotovo uzaludnu borbu sa terorom većine, one iste većine kojoj HDZ i SNS matrica kroji ne samo prihvatljivi, već i poželjni model društva?

Sreda, 17. januar

Dan nakon kukavičkog ubistva Olivera Ivanovića, jednog od onih lidera Srba sa Kosova koji nisu pristali da mir tog napaćenog prostora kroje oni koji su mu skrojili i rat, srpska politička scena još jednom je pokazala svoju besramnost, elementarno nevaspitanje i sposobnost da se od svega, pa i od jedne individualne nesreće napravi kolektivni rijaliti. Da li ubistvo Olivera Ivanovića pokazuje da se devedesete bukvalno ponavljaju? Da li će politički vrh Srbije, kojeg čine ne samo predstavnici istih ideologija, već i bukvalno isti ljudi koji su tokom devedesetih saučestvovali u zločinima Miloševićeve vlasti, iznova pristupiti likvidaciji političkih protivnika zarad ostvarenja svojih ciljeva?

Da li je potrebno da se plašimo svaki put kada nam kamion na ibarskoj magistrali ide u susret? Smemo li da odemo na jutarnji džoging u komšiluku i da se iz njega vratimo živi? Jeste li apdejtovali spiskove „državnih neprijatelja“ iz devedesetih, ili sastavljate nove? Da li postavljanje neukih i nestručnih u službe bezbednosti, ministarstva unutrašnjih poslova, ili odbrane, znači samo bahato kadriranje ili svesnu nameru da se okružite poslušnima i beskrupuloznima?

"Da li ubistvo Olivera Ivanovića pokazuje da se devedesete bukvalno ponavljaju?": Mladenović
"Da li ubistvo Olivera Ivanovića pokazuje da se devedesete bukvalno ponavljaju?": Mladenović

Četvrtak, 18. januar

Želeći da izbegnem jeftino samoreklamerstvo koje od Prvog čoveka Srbije čini čoveka koji radi više od petnaest sati dnevno, namerno skraćujem vreme provedeno na današnjim probama. Junaci tih proba, kreativnih, ali izuzetno iznurujućih su mladi glumci angažovani u mojoj novoj predstavi.

Ko je, i u ime kojih zakona, kog politikanstva i kakvih racionalizacija u javnom sektoru, dozvolio sebi da zabrani zapošljavanje najboljih i najtalentovanijih u institucijama kulture? Država koja školuje više od stotinu glumaca godišnje, a onda im ukine mogućnost da od svog posla žive, sadistički se iživljava nad onima koji još uvek imaju snage i dara da promene njeno nekulturno lice.

Petak, 19. januar

Nova pozorišna godina u Srbiji, zemlji ponižene kulture, ali i radnika u kulturi koji su na takav odnos pristali, obećava novu bezidejnost i bežanje od bolnih tema svakodnevice. U tom mrtvom moru našeg teatra Narodno pozorište u Beogradu iznedrilo je, tokom nekoliko proteklih sezona, značajne predstave Andraša Urbana, Miloša Lolića, Jerneja Lorencija, Tatjane Mandić Rigonat, Igora Vuka Torbice i još nekolicine autora koji ovaj teatar čine trenutno najvitalnijim borcem za ozbiljno pozorište u Srbiji.

Večeras im se priključuje i Jagoš Marković, premijerom Nušićeve „Ožalošćene porodice“. Neka im je sa srećom.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG