Dostupni linkovi

Milićević: Mi u Srbiji poslednih decenija živimo izbornu kampanju


Ovonedeljni dnevnik je vodila Katarina Milićević.

Rođena sam 1971. godine u Kragujevcu u kojem i danas živim, a radim, što je takođe život, u Beogradu. Posle dve decenije u novinarstvu, koje sam dugo spajala i sa mirovnim aktivizmom, od 2011. godine sam članica tima Centra za nenasilnu akciju, Sarajevo – Beograd. Društveno sam umrežena, offline i online. Pišem blog.

Subota, 21. januar

Vikend provodim u Kragujevcu, gde me je zatekao problem sa pijaćom vodom. Pošto su građani reagovali na žuti talog koji su primetili u vodi, oglasilo se, posle nekoliko dana, i nadležno preduzeće, koje je izvestilo da imaju problema zbog povećane potrošnje, te da "može doći do blagog zamućenja". Mole građane da racionalno koriste vodu, ali ne govore da li je ona zdravstveno ispravna.

To za sobom povlači i drugi, problem medija, koji se u ovom gradu, četvrtom po veličini, bore za opstanak. Trenutno funkcionišu na dobrovoljnom radu zaposlenih, ili ne funkcionišu. Osim nekoliko radio stanica, i nešto pokušaja da se naprave informativni portali, dnevno informisanje takoreći i ne postoji. Što je najvidljivije u ovakvim slučajevima, kad odgovorne nema ko da pita da li smemo ili ne smemo da pijemo vodu.

Nedelja, 22. januar

Iako je nedelja, intenzivno proveravam mailbox. Stižu pitanja i dileme, prošle nedelje je raspisan drugi "Biber" – regionalni konkurs za kratku priču na temu pomirenja. Ovaj konkurs od ostalih razlikuje višejezičnost, jer je otvoren za ljude koji pišu i na makedonskom i albanskom, pored bosanskog, hrvatskog, srpskog i crnogorskog jezika. Sve priče se prevode, a žiri ove godine čine Faruk Šehić, Tatjana Gromača i Kim Mehmeti. Posle prvog konkursa, na kom je pobedila priča Vladimira Tabaševića, stigle su nam pozitivne reakcije, pa smo se dugom unapred radovale.

U isto vreme, to pojačava i našu međusobnu komunikaciju, jer je tim koji organizuje "Biber" stacioniran u tri države – Davorka Turk u Sarajevu, Fllanza Jusufi u Tetovu, Aleksandra Bogdanovska u Skoplju, a Ivana Franović i ja u Beogradu. Razmenjujemo informacije o konkursu, obaveštavamo medije, književnike, organizacije, ali se i međusobno čujemo, pričamo šta se dešava oko nas. Priče počinju da stižu, bukvalno posle par sati od početka konkursa. Ljudi promišljaju o pomirenju, svako na svoj način, a mi zadovoljne, iako je konkurs tek otvoren.

Ponedeljak, 23. januar

Popodne ispijam kafu sa drugaricom, koja je nedavno dala otkaz u jednoj medijskoj kući. Prvih pola sata razmenjujemo informacije o zdravlju članova porodice, brojeve telefona lekara i klinika, a onda ona u jednom trenutku zastane, i pita me: "Jesi li svesna o čemu pričamo?".

Nastavljamo o novinarstvu, idejama zbog kojih smo htele da se bavimo tim poslom, vizijama i nadama, i gorčini koja nam se decenijama skupljala, pa sad ne znamo šta ćemo sa njom, a ne pomažu ni oni sa početka našeg razgovora.

Ćutim, jer su njene rane svežije, da sam odlazak iz novinarstva podnela teže od razvoda, i da još u sebi osetim adrenalin kad namirišem dobru priču. Pa mi treba vremena da udahnem, i da kažem sebi: ima ko to neće da objavi.

Novinarstvo
Novinarstvo


Utorak, 24. januar

Videvši pomamu na društvenim mrežama, odem da pogledam nastup Miše Vacića na televiziji N1. Malo sam se smejala, malo bila besna, malo tužna, pa sam se opet smejala. U nekom, videće se malo kasnije, ipak kratkom delu svog života, taj čovek je bio službenik države Srbije.

U tih 20 minuta sublimirano je sve što u Srbiji mora da se menja: relativizacija i pravdanje ratnih zločinaca, demagogija, slabo obrazovanje, nacionalizam, zapošljavanje u državnoj službi po partijskoj liniji, bez konkursa i kriterijuma, puna usta Kosova i kvazipatriotizma, bahatost u pravdanju da to što su ti poklonili ti zaslužuješ…

No, taj Vacić je, kažu, dobio otkaz odmah posle emisije. A šta je sa svim onim drugim, koji su gotovo isti ili slični njemu, ali koje ne vidimo tako javno?

Sreda, 25. januar

Pre nego što sam ujutru izašla iz stana, čitam vesti koje upozoravaju na poledicu. Kad sam se našla na ulici, shvatam koliko je teško hodati. Nemam naviku da koristim gradski prevoz, pa pešačim do posla, i posmatram pust, zapušten i oronuo Beograd. Sive fasade, neočišćene ulice, a sneg nije padao bar sedam poslednjih dana, sivi ljudi, u crnim jaknama, promiču, glava urinutih u ramena. Teško se krećemo, ali ipak svi žure.

Za razliku od drugih velikih evropskih gradova, beogradska žurba je specifično nervozna, puna buke, automobilskih sirena i psovki. Svi nekuda žure, a meni se čini da tapkamo u mestu. Teskoba je u protivrečnosti te dve situacije. Doklizavam do posla, pokušavam da otresem sive misli o sivom gradu. Koji, ipak, volim, moj je.

Četvrtak, 26. januar

Posle napornog dana, sa drugaricama odlazim na Pikasovu izložbu u "Kući legata". Posmatramo, iz ugla laika, naravno, izložena dela, iz kojih se vidi, zapravo, proces rada, promišljanja i nadogradnje. To nisu ona dela zbog kojih je taj umetnik jedan od najznačajnijih 20. veka, ali su njegova dela.

Razmišljam, koliko je truda i grešaka potrebno da bi se, u teškom i bolnom procesu, došlo do umetnosti. Koja je, na kraju, mrvica talenta, i mnogo napornog rada. Verujem da će oni koji se u umetnost razumeju o ovoj izložbi imati da kažu mnogo više, ali je moja lična korist od nje – motivacija. Proces. Teškoća. Bol. Rad. A onda, na kraju, dođe neko poput mene, i sve to pogleda za pola sata. Ono što ostane u meni je, nadam se, poruka. Umetnost.

Mlade žene Avinjona, Pikaso
Mlade žene Avinjona, Pikaso


Neposredno posle izložbe, vidim status na Fejsbuku direktora Narodne biblioteke "Vuk Karadžić" u Kragujevcu: "Šta se pije kad vidiš da je Biblioteci u kojoj radiš smanjen budžet za knjige 62%, a za opremu 91% u odnosu na prošlu godinu?!". Ta biblioteka nema ni adekvatno rešeno pitanje prostora, ali ima zaposlene, koji vredno rade, organizuju izložbe, promocije, radionice za decu i mlade. Besna sam, i uvređena, ne samo zbog opšteg i nemerljivog gubitka, već i zbog tih ljudi, čiji se trud sve manje vrednuje.

Petak, 27. januar

Danas ću ponovo u Kragujevac. Između Kragujevca i Beograda je 120 kilometara, put traje više od dva sata. Deonica puta od Batočine do Kragujevca nije završena, iako su se mnoge vlasti slikale na njoj u predizbornim kampanjama. Koje ovde nikada ne prestaju, čini se da poslednjih decenija živimo izbornu kampanju.

Ne znam šta bih sve mislila o ovoj koja nije zvanično počela, ali nije ni prestala. Jedino da se nadam da će u njoj, ili bar u sledećoj, ta deonica puta između Batočine i Kragujevca da bude završena. Tih 30 kilometara nezavršenog puta su slika svih nas, našeg truda, rada, i naših izbora.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG