Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Lučić: Besprizorno vređanje inteligencije


Danilo Lučić: I ja sam jedan od pet miliona
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:56 0:00

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Danilo Lučić je rođen u Beogradu, gde je završio osnovne i master studije na Filološkom fakultetu, na katedri za srpski jezik i književnost. Objavio zbirku pesama "Beleške o mekom tkivu" (SKC Kragujevac), za koju je dobio Brankovu nagradu za 2014. godinu. Knjigu poezije "Šrapneli" (Areté) objavio je 2017. godine. Uređuje portal za književnost i kulturu glif.rs, a urednik je u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Redovno piše za web magazin Before After, časopis Marie Claire i zagrebačku Prosvjetu. Živi i radi u Beogradu.

Subota, 12. januar

Subotom od 18 časova sam na anti-režimskim protestima u Beogradu. Slogani su "1od5miliona" i "Stop krvavim košuljama". Kažu da je iz subote u subotu naroda na ulicama sve više, naroda ozlojeđenog i uvređenog, ali mirnog u svom iskazivanju nezadovoljstva. I drugi gradovi po Srbiji organizuju proteste, pridružuju se izdaleka, traže svoju pravdu. Uz dobru volju da po svakakvom nevremenu satima, bez incidenta, koračaju gradom, nose transparente, pištaljke, uzvikuju parole protiv predsednika i njegove stranke izgleda kao da veruju u nešto, i da to nešto spremno čekaju.

A to je mnogo više nego što ja imam, ta njihova vera, jer ja iza protesta ne vidim ništa osim neprirodne opozicione koalicije i tihih šuškanja o spornim potezima i namerama organizatora protesta. Ne znam dovoljno o tome pa ćutim, i svoju bojazan lečim snagom beskrajne kolone koja me nosi kao rečna struja. Ti ljudi već dugo i mnogo trpe ovu vlast, a uskraćeno im je sve ono što im pripada – pravo na normalan i miran život, na konačno razračunavanje sa korupcijom, partizacijom i svakakvim nepotizmom. I na kraju, razračunavanje sa upornim, beskrajnim i besprizornim vređanjem inteligencije.

Beograd: Šesti protest protiv nasilja
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:15 0:00

Nedelja, 13. januar

Nedelja i beskućnici u podzemnom prolazu ispod Terazija. Leže na kartonima ispod nagomilane ćebadi, umotani u prljave kape i šalove, zarobljeni u bezbrojne slojeve odeće kojom se brane od mraza. Oko njih je oskudno pokućstvo razvrstano po bezbrojnim plastičnim kesama, predmeti namenjeni domu, ali za koje doma nema. Flaše sa alkoholom klize ukrug, greju i teraju na razgovor. Jednom od njih koji malo podalje leži na betonskim sedištima prišli su neki otac i sin i iz ranca vade odeću, nude mu ako mu odgovara. Ne snimaju to telefonom i ne prave selfije, pomažu u tišini i bez publike.

Uskoro će njih dvojica otići, a prolaznici koji im udele koji dinar, ili zastanu da porazgovaraju, pokazujući im time da su ljudi, kad već država neće, prorediće se. Ko može znati šta su sve izgubili i od čega su sve odustali, a reći će neki nehajno da su najpre od sebe odustali. Pa ipak izgleda da su se grčevito i žilavo uhvatili za tu sitnu parčad života koji žive i odabrali da od njega ne odustanu, ma kako bilo. Makar živeli kao praistorijski ljudi, u neprestanoj neizvesnosti potrage za hranom i skloništem.

Godine 2012. moja drugarica, sociološkinja Maja Nikolić pozvala me je da budem fotograf na projektu pod nazivom "Pogled na drugačiji Beograd" – fotoreportažu o strategijama preživljavanja beskućnika, koja je kao izložba predstavljena u Uličnoj galeriji u Čavketovom pasažu. Tada je jedna žena koja se bavi rešavanjem problema beskućništva iznela podatak da je u proseku čoveku potrebno šest meseci beskućništva i izostanka bilo kakvog fizičkog kontakta, pa da mu on postane stran i neprijatan. Šest meseci. Toliko je potrebno čoveku da prestane da bude neko ko se može dotaći, zagrliti, poljubiti, voleti... Ne smemo te žene i muškarce ostaviti na cedilu, sramota je i nečasno je.

Ponedeljak, 14. januar

Proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman godine; nagradu je dobio Vladimir Tabašević za roman "Zabluda Svetog Sebastijana". Zanimljivo je da su ove godine autorke u najužem krugu od šest romana bile zastupljene čak sa četiri knjige. Četiri autorke kao finalistkinje u trci na najprestižniju književnu nagradu Srbije su dobar znak da žensko književno stvaralaštvo postaje sve vidljivije, što predviđa da će i ženske perspektive i junakinje zauzeti mesto u savremenoj domaćoj literaturi koje im pripada.

Od ta četiri romana dva je objavilo Kontrast izdavaštvo, izdavačka kuća u kojoj radim kao urednik. Imao sam veliko čitalačko i profesionalno zadovoljstvo da budem urednik te dve knjige: "Uhvati zeca" Lane Bastašić i "Deseti život" Saše Savanović. Ovo su njihovi prvi romani (Saši čak prva knjiga) i sam ulazak u najuži krug je veliki uspeh i, nadam se, veliko ohrabrenje za njih da nastave da pišu.

Duboko se nadam da one predstavljaju deo nekakvog novog talasa ženskog stvaralaštva koji će doneti tektonske promene na domaćoj literarnoj sceni i da, kako Lana Bastašić ima običaj da kaže, uskoro nećemo morati da ističemo činjenicu da su žene zastupljene u trci za neku nagradu kao nesvakidašnjost, već će to postati podrazumevajuće. Ali mislim da ćemo na to morati još malo da sačekamo.

Uz sjajne romane Lane i Saše osetio sam da sam se i ja razvio i odrastao kao urednik, postao otvoreniji, upućeniji, radoznaliji, pažljiviji, oprezniji, bogatiji... Ukratko, njihove knjige su mi učinile sve ono najbolje što očekujemo od književnosti da učini našim individualnim i intimnim životima, a to je da ih oplemene i uslože.

Utorak, 15. januar

Umor. Neprekidan umor. Uvek me prati, u stopu, i čim otvorim oči on kao da se protiv mog novog dana bori tako što mi izjutra sedne na kapke i dok ne zaspim hoda sa mnom. I budim se i ležem umoran i od toga me hvata neki specifičan očaj, onaj očaj što se javlja kad nas ščepa teskoba kojoj kao da se ne može uteći. No, njega se to ne tiče, ne haje on za to, ima svoj posao i trudi se da ga profesionalno obavi. U tkanju moje jave on ostavlja crvotočine polusvesti. Konstantan umor život pretvori u nošenje glave kroz otupljujuću izmaglicu. Dan je prekratak za rad, noć prekratka za san.

Pa ipak, pitam sebe, kakav je taj moj umor, a kakav je umor one nekolicine ljudi što već četiri dana na nogama putuju od Kraljeva do Beograda. To su aktivisti organizacije Lokalni front, koji su rešili da će pešice preći put između ova dva grada, ne bi li u Beograd, udaljen 170 kilometara, stigli 16. januara, na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića. Svojom dugačkom protestnom šetnjom, pod nazivom "Ibarski marš", pronose kroz srce Srbije svoj bunt. Bez straha, sa parolom "Vreme je za pravdu, vreme je za istinu", vraćajući smisao aktivizmu i političkom delovanju protiv unutrašnje okupacije besprizornika na vlasti. Zima je i zlo doba u zemlji, a njih je malo na ovom putu. Još će manje biti kamera i mikrofona koji će ispratiti njihov podvig. Pa opet, ništa ih ne može sprečiti, jer sve više ostaju bez stvari koje mogu da izgube.

Sreda, 16. januar

Danas je godišnjica ubistva Olivera Ivanovića. Atentat na ovog časnog čoveka je tragedija koja je zadesila njegovu porodicu, prijatelje ali i kosovske Srbe, a koji na kraju i Beograd i Priština pokušavaju da prisvoje kao sredstvo za raskusurivanje i optuživanje pred Evropom. Naprednjački režim, koji ga je lažima napadao, kukavički pokušavao da diskredituje, sada ne štedi svoje krokodilske suze, dok istovremeno štiti Milana Radojičića i Zvonka Veselinovića. Jer Oliver Ivanović je čovek koji je govorio da na severu Kosova problem nisu albanske vlasti, već srpski kriminalci.

Godina od smrti Olivera Ivanovića, ubice nepoznate
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:04:19 0:00

Pre izvesnog vremena, Ivanoviću su, verovatno oni koji su ga mučki ubili, digli kola u vazduh. A pre toga su mu ubili kuma i političkog saborca Dimitrija Janićijevića. Do danas, četiri godine kasnije, lice pravde nije ugledalo Janićijevićeve ubice. Zašto da verujemo da će ugledati Ivanovićeve? A on je, uprkos svemu ovome, uprkos svakom strahu, ugroženosti, torturi, pretnjama i beznadežnom položaju, ovako govorio: "Građani su zastrašeni i razumem ih, ali niko nema pravo da svojim strahom ugrozi budućnost ostalih, oduprite se, nas je ipak više".

Šetnja za Olivera Ivanovića
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:39 0:00

Još jednom, građani i građanke su se okupili i mirno protestovali šetnjom po gradu. To im je potrebno, da vide da nisu sami u ovoj noći bez vatre. Da ima i drugih koji misle slično, koji će se možda jednog dana pobuniti, koji neće pristati na to da žive negde gde ovakve monstruoznosti ostaju zauvek nerazrešene, ostavljene prašini i tišini zaborava. Ne smemo zaboraviti kako je govorio Oliver Ivanović. Moramo se odupreti. Nas je ipak više.

Četvrtak, 17. januar

Vraćam se peške sa posla. Nema prevoza, saobraćaj je preusmeren van centra zbog posete Vladimira Putina Srbiji. Dok hodam, brojim autobuse i kombije koji su parkirani sa obe strane kolovoza, od kraja Kneza Miloša, do početka Takovske – ima iz 157. U Kralja Milana nailazim na kolonu ljudi, nose ruske i srpske zastave, plakate sa likovima predsednika Ruske federacije i predsednika Srbije, transparente sa kojih im se pruža podrška. Pištaljke, sirene, skandiranje. Neka druga Srbija. Kao i oduvek što je bilo.

Pozdrav Putinu
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:02:37 0:00

Ali i oni imaju neka svoja prava, neka svoja čekanja. Mislim da bi, kako god bilo, trebalo da imaju prava da sa porodicama i prijateljima dolaze u svoju prestonicu kad požele, da ne moraju da je vide samo kada im prete partijski oficiri, kada ih potkupljuju sendvičima, kada treba da izigravaju oduševljenu masu pred cenjenim gostom iz inostranstva, za kojeg im govore da od njega sve zavisi, pa da onda trkom lutaju među beskonačnim kolonama autobusa, u strahu da ne zakasne kući.

Kasnije, uveče, družio sam se sa prijateljima. Između ostalog, slavili smo uspeh naših autorki koje su sa svojim romanima stigle do najužeg kruga za NIN-ovu nagradu. Slavimo dobru književnost, slavimo dobre knjige i dobro nadmetanje koje je ove godine, za razliku od nekih prošlih, proteklo bez skandala. Shvatam, i mi smo, naravno, nekome neka druga Srbija. Daleki, nepoznati, nerazumljivi... Zatočeni u svoje beogradske kule od slonovače i beskrajno začuđeni svojom zemljom i sunarodnicima kada zalutamo u provinciju. Nesvesni kako je i koliko ovaj Beograd gradila upravo ta provincija.

Petak, 18. januar

Preda mnom je 2019. godina, i januar je još uvek osmatračnica sa koje ona deluje dugačko. Nisam doneo nikakvu novogodišnju odluku, nisam sebi ništa poželeo. To ću sve usput. Jedino sam sebi obećao da ću tokom naredih 365 dana više pisati, možda završiti novu knjigu. I manje očekivati od sebe i drugih. Lakše je tako i fer je. Ova radna nedelja je gotova i shvatam da sam zaboravio jedno veoma važno obećanje samom sebi, a to je – mnogo više sna.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG