Dostupni linkovi

Drašković: Srbija na korak do autokracije


Brankica Drašković, novinarka, dokumentaristkinja i docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Subota, 30. septembar

Poslednjih četvrt veka, osim sačuvati goli život na Balkanu, najvažnije je bilo ostati mentalno zdrav, a to si mogao samo u nekom svom mikrokosmosu. Moj je uglavnom bio omeđen muzikom, retkim zadovoljstvom koje slušam otvorenih očiju i ušiju u potrazi za smislom životne harmonije. Svakodnevni jutarnji ritual uz kafu, čitanje vesti na internet portalima i objava na društvenim mrežama, obavezno je i pakovanje muzike „za preživeti“ dan. Ovog jutra prva se na plej listi slučajno našla pesma "Control" mladog britanskog post pank benda Desperate Journalist čiji naziv idealno oslikava osećaj pojedinaca i novinarskih udruženja u Srbiji koji vode aktuelnu bitku za slobodu medija. Iako već godinama nisam u dnevnom novinarstvu i egzistenciju obezbeđujem radeći na fakultetu veoma me pogađa i brine blato u kojem se već godinama beznadežno valja profesija.

Na portalu televizije N1 gledam vest naslovljenu: „Brnabić: Koji se to novinari plaše da kažu protiv vlade“. U kratkom video isečku koji je zabeležila televizijska ekipa srpska premijerka u prilog iznete teze nabraja medijske kuće koje se “ne plaše“, svrstavajući ih u tzv. „negativan kliping“, a to su: „Vreme, NIN, KRIK, Kurir, Danas.“ Od televizija premijerka spominje TV N1 i RTS. Na pitanje novinara da nije pomalo čudno što samo pomenute dve televizije svrstava u „negativan kliping“, Brnabić odgovara: „Pa ne znam, sad u ovom trenutku ne mogu, mislim, kako da vam kažem, ne znam koliko još televizija ima.“ Zna premijerka vrlo dobro da u Srbiji televizija sa nacionalnom frekvencijom koje kritički propituju teme od javnog i društvenog interesa više i nema. Lako je to proverljiva činjenica svakome sa daljinskim upravljačem u rukama. Pretvorene su u kanalizacijske cevi iz koje nas danonoćno zasipaju fekalijama iz rijaliti zadruga i parova, i raznim drugim banalnim i brainwashing sadržajima.

Mala doza kritičkog razobličavanja mraka i besmisla u kojem živimo ipak večeras stiže sa TV ekrana. U programsku šemu vratio se Kesić sa „Ajmo mi ono naše!“ U novu sezonu popularna satirična emisija „24 minute“ ušla je u skraćenom trajanju od dosadašnjeg (kako smo čuli ne željom ekipe). Imala je samo jedan reklamni blok, dva gosta čije su aktivnosti uzburkale javnost u protekloj nedelji, Stevana Dojčinovića, novinara KRIKA (slučaj „Vulin 24 puta kod tetke iz Kanade“) i Ivana Medenicu, selektora BITEF-a (slučaj „Olimp“). Kesić i ekipa Njuz.neta još su jedno malo svetlo u mraku, ali samo za nas koji gledamo preko ramena. Šta su „naše“ 24 minute jednom nedeljno za „njihova“ svakodnevna 24 sata?!

Nedelja 1. oktobar

Dan provodim u montaži dokumentarne televizijske serije „Borderland Soundtrack“. Tema je uloga i značaj muzike u kulturi otpora na postjugoslovenskom prostoru iz ugla nekoliko generacija muzičara koje vode iste vrednosti u tom angažmanu. Prateći hronologiju društveno-političkog konteksta od kraja osamdesetih godina i raspada SFRJ do aktuelnog trenutka, u seriji kroz deset polučasovnih emisija predstavljam različite primere društvene angažovanosti muzičara. Mnogi su me pitali zašto se bavim marginalnom temom. „Koga to interesuje?“ I brojni sagovornici su mi tokom razgovora više puta natuknuli konstataciju „ali, znaš mi smo poražena manjina!“ Jedan poznati muzičar odbio je da govori za seriju pod izgovorom: „sasvim je besmisleno hvaliti se porazima“. Na svu sreću bio je dovoljan broj onih koji misle kao i ja da nije besmisleno odustajati od borbe, ako ništa barem od one lične u kojoj možemo da stvorimo nešto za sebe i svoj mikrokosmos, a neposredno i za one koji dolaze posle nas. Kroz njihova svedočanstva o nepristajanju u različitim epohama i pesmama koje su u njima nastajale i služile da neki klinci bistrije oslušnu ono što se oko njih događa propitujem i emancipatorski potencijal muzike u razvijanju kritičke svesti pojedinaca.

Brojni umetnici su bivajući glasovi razuma, dijaloga i kritičkog promišljanja realnosti u sopstvenim društvima na Balkanu u proteklih četvrt veka uradili važne stvari ne samo na polju umetnosti i kulture, nego i u oblasti ljudskih prava i zato ne smatram da bi njihove napore trebalo posmatrati isključivo kroz prizmu poraza. Uprkos političkim antagonizmima, i mržnji nacionalno osvešćene većine, ali i oslobođeni od bilo kakvih vidova banalne nostalgije i nekritičke glorifikacije jugoslovenstva, oni sve vreme čine i nevidljivi most za povezivanje i kulturnu saradnju na postjugoslovenskom prostoru. Potporni stub tog mosta je i jezik. Svi sagovornici, njih preko 60 iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije i Makedonije, u seriji govore jezikom koji svi jako dobro razumemo bez pomoći prevodilaca. Još jedan od pokazatelja da je Deklaracija o zajedničkom jeziku, bez obzira na to što je političari i većina na Balkanu ne priznaju, „nepobediva“, kako je to lepo primetio pisac Ivan Ivanji pre neki dan u nekom intervjuu. Znaju to vrlo dobro i političke elite, ali zvuci mržnje koji odjekuju duž granica mnogo lakše kupuju glasove od ljubavi.

Iz mraka montaže i mržnje devedesetih (na toj sam epizodi) umesto predaha u sunčanom nedeljnom popodnevu pažnju mi privlače dramatični snimci koje stižu iz Španije. Pendreci i nasilje u punom zamahu. Na ulicama Barselone okrvavljene glave golorukih građana. U Madridu španski nacionalisti uz nacistički pozdrav pevaju falangističke pesme. Društvene mreže usijane od komentara. Mnogi bi u antifašističku revoluciju. Što bi rekao Damir Avdić u svojoj pesmi „51“„pa skinite se više sa društvenih mreža, neprijatelj unaprijed zna svaki vaš korak, osim ako to nije sve od koraka“.

Ponedeljak, 2. oktobar

Ispunjavam radnu obavezu i prisustvujem prijemu brucoša na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Odsek za medijske studije upisao je 14. generaciju studenata. Susret sa 70 novih studenata novinarstva počeo je tradicionalno intoniranjem "Gaudeamus Igitur". Pogledom prelazim preko akademaca, većini pogled uperen ka podu učionice, neki se suzdržavaju da se ne nasmeju, neki nelagodu izražavaju diskretno ukrštajući ruke čas ispred, čas iza tela. Iskreno ni sama ne volim himne, izuzetak je Internacionala, uz koju se uvek, nekako, naježim. Ali, to je već sada druga priča. Ove godine u ime Odseka dobrodošlicu studentima prva je poželela koleginica Marina Fratucan. Bez okolišanja već u prvoj rečenici suočila ih je sa poražavajućom aktuelnom medijskom slikom, koja, prema nekim istraživanjima, ukazuje na to da je Srbija na korak od autokratije. Dok su se i ostali govornici smenjivali, šef Odseka Dejan Pralica, koleginica Dragana Prodanović, razmišljam o tome koliko je zapravo objašnjavati studentima breme velike društvene odgovornosti koju novinarska profesija nosi sa sobom iz godine u godinu sve teži posao, kao i pomiriti međusobna očekivanja. Početna motivacija za upis studija novinarstva, a to pokazuju brojna istraživanja, kreće se u izjednačenom procentu onih koji ne znaju šta bi drugo upisali do onih koji ističu da im je društveno-politički angažman bio presudan prilikom izbora. Pitam se da li ćemo i onima koji na prijemnom ispitu nisu znali da Pink nije javni medijski servis, kao i da voditelj neke isprazne TV emisije nije isto što i ozbiljan novinar u službi zaštite javnog interesa, ipak uspeti da objasnimo složenost problematike. Aktuelna medijska slika u velikoj meri potire pristupe novinarstvu kao humanističkoj profesiji koji se izučavaju u nastavnom planu i programu fakulteta. Naravno, dajem im šansu. Sigurna sam da među njima sedi barem jedna Nataša Kovačev (Al Jazeera Balkans) Maja Dragić, Ksenija Pavkov (TV N1), Sanja Kljajić, (Deutsche Welle), Jovana Zdjelarević (O radio), ili jedan Miodrag Sovilj, Branislav Šovljanski (TV N1), Boris Džinić (VOICE), Norbert Šinković (RSE) i mnogi drugi naši bivši studenti koji nisu pristali da budu držači mikrofona, već pošteno brane one svetlije boje novinarske profesije.

Utorak, 3. oktobar

Danas je pola godine od kako sam u mraku montaže. Ide sporo, budžet je „štap i kanap“, teško nabavljam potreban arhivski materijal i dozvole za korišćenje muzike. Autori baš i nisu agilni u odgovaranju na mejlove, kao ni izdavačke kuće. Zanimljiviji deo ove priče su organizacije koje se bave zaštitom autorskih prava, a zadužene su i za prosleđivanje podataka o nosiocima prava na muzička dela. Šaljem ponovo mejlove na adrese sa kojih nisam dobila odgovore. Razmišljam šta da radim sa "Bilećankom", koja mi još uvek visi nad glavom kao beznadežan slučaj. U većini dostupnih dokumenata stoji podatak da je autor pesme Milan Apih. Međutim, izdavačka kuća albuma na kojem je pesma objavljena obavestila me još letos da je Apih komponovao, a Moša Pijade napisao tekst, i da bez njihove saglasnosti, odnosno onih koji baštine njihova prava, oni ne mogu da mi daju zeleno svetlo. Obratila sam se Sokoju, ljubazno su me obavestili da je kod njih zaveden samo Apih. Pitam, zašto izdavačka kuća spominje Pijadu, odgovaraju sa „ne znamo“ i smajlijem. Adrese dalje potrage bile su brojne institucije, međutim sve kontakt osobe ostale su neme na moje pitanje, neki su se i slatko nasmejali na pomen Pijade. U međuvremenu, obraćam se slovenačkom Sokoju za Apiha. Oni me obaveštavaju da ne raspolažu podacima o nasledniku prava pokojnog Apiha. Ako ne zna organizacija koja bi trebalo da štiti prava i prosleđuje novčane naknadu autorima ili naslednicima njihovih prava za korišćenja dela na televizijama, ko bi onda trebalo da zna?!

Inače, sve televizije plaćaju paušalne cifre tim organizacijama u zavisnosti od svoj ukupne dobiti i dostavljaju košuljice sa preciznom minutažom korišćenja pesama. U toj raspodeli kolača niko ne ostaje kratak, ni organizacije koje štite prava muzičara, ni autori, ni izdavači, ali put do saglasnosti za one koji je žele koristiti popločan je teškim mukama. Ljubazni menadžer iz jedne hrvatske izdavačke kuće kojem sam se danas požalila u telefonskom razgovoru teši me sa pričom o pesmi "Odlazak" Tina Ujevića koju je uglazbio Arsen Dedić. Zakonskih naslednika pokojnog Ujevića ima 21, svi rasuti po belom svetu. Pa, vi stisnite petlju da "Odlazak" koristite za neko svoje delo. Pesma je zarobljena, baš kao trenutno u mom slučaju "Bilećanka". Priča kojoj nema kraja. Nekoliko puta sam do sada pomislila kako bi, zapravo, interesantnije bilo da sam pravila dokumentarac o tome kako sam se dovijala za dobijanje saglasnosti za korišćenje pesama. Sigurna sam da su Apih i Pijade tamo negde na nebu saglasni da se Bilećanka pusti u „Borderlandu“ i zadovoljni što duh otpora kroz njihovu pesmu još uvek živi među nekima!

Sreda, 4. oktobar

Danas je 47. godina od smrti Dženis Džoplin. Mnogi mediji i muzički portali sećaju se „nebeske rakete“ kako je Dženis metaforično opisana u potresnoj biografiji „Ožiljci slatkog raja“ i u kojoj spisateljica Alis Ekolis ne donosi samo priču o jednoj od najtalentovanijih američkih muzičarki i buntovnici bez premca već i o kulturnoj istoriji jednog interesantnog razdoblja koje je promenilo svet. Dok puštam sa Youtube kanala neke od njenih pesama, pitam se kako bi izgledao svet danas da nije bilo rock `n` rolla. Njegov doprinos ne samo kao muzičkog pravca nego i načina razmišljanja i stila života je ogroman u osvajanju prostora slobode. Kroz njega je uveden jedan novi sistem društvenih vrednosti, koji je podrazumevao građanska prava, slobode, rodnu ravnopravnost, razumevanje za sve drugačije. Devedesete su po nekima dokinule iluzuju da rock `n` roll nešto može da menja. Donekle se slažem sa tom tezom da nas je isprazna i glupava muzika kao deo spektakularizovane medijske kulture pregazila, ali ne treba zaboraviti da rock `n` roll ni tada kada je pomerao granice nisu baš svi slušali. Zato, što bi rekao Cane „rock `n` roll će biti večan dok su mu neka deca verna!“

Četvrtak, 5. oktobar

U ranim jutarnjim satima odlazim na fakultet da održim čas studentima treće godine novinarstva Pitam ih onako usput dok se upoznajemo sa planom nastave za ovaj semestar da li znaju po čemu je današnji datum značajan. Od 22 koliko je prisustvovalo času njih 10 priznalo je da pojma nemaju, ostali su se pravili da znaju. Čitam i nekim javnim ličnostima taj datum ne znači ništa. Izgleda da je iz godine u godinu sve manje onih koji se žele sećati ili učiti lekcije iz devedesetih. Dok se vraćam kući slike ne samo 5. oktobra 2000. godine nego i celih devedesetih naviru mi iz sećanja. Slike ratnih strahota kojih sam se nagledala u Bosni, agonije napuštanja rodnog grada, izbegličkog čemera kroz koji sam prolazila u Beogradu, proplakanih dana i noći zbog gubitka nekih dragih ljudi, tuge zbog razdvajanja od porodice i prijatelja rasutih po svetu, svakodnevnih protesnih šetnji, promrzlih nogu, gutanja suzavaca, primanja pendreka po leđima, neprospavanih noći zbog stravičnih zvukova NATO avijacije koja nas je danonoćno zasipala razornim bombama. Prisećam se i kako smo od 24. septembra do 5. oktobra redakciju TV produkcije urbaNS za koju sam tada počela da radim svaku noć selili na drugu lokaciju zbog pretnji hapšenjem i oduzimanjem opreme. Snimali smo i slali svoje izveštaje na trakama avionom za Crnu Goru da bi građani Vojvodine mogli barem preko satelita da vide i čuju šta se događa u njihovom mračnom dvorištu. I mogla bih još milion razloga da navedem zbog čega je 5. oktobar za mene važan istorijski datum. Dan kada smo na smetlište istorije poslali onog koji je bio odgovoran za milione izbeglih, raseljenih, ubijenih, tokom te decenije. Pevali smo tada „Kad se neko nečem dobrom nada“, ali su nas nemili događaji iz 2003. zaustavili. Batrgali smo se još koju godinu, a onda su nas zajahale neke nove Murte, pa onda opet Kurte i spustile roletne. Za to što sada virimo kroz njih smo možda svi krivi, jer smo dozvolili!

Petak, 6. oktobar

Rano ujutro odlazim na zakazani pregled kod fizijatra. Bolovi u ramenu koji su se javili još prošle godine ne jenjavaju. Zdravstveni bilteni uz svakodnevno komentarisanje besmisla u kome živimo sve više postaju tema broj jedan u razgovorima sa mojim životnim saputnikom i prijateljima. Prelomne četrdesete podebljale su naše zdravstvene kartone, ali tešimo jedni druge da je dobro sve dok god još možemo da radimo ono što želimo. Sitno brojimo do koncerta Nika Kejva u Beogradu. Nama dovoljno!

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG