Dostupni linkovi

Sa putovanja ka plemenitijem pojmu o narodu


Saša Milenić
Dnevnik za RSE vodio Saša Milenić, predsednik Skupštine grada Kragujevca i narodni poslanik, član Odbora za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije.

Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filozofiju, jer nemamo plemeniti pojam o narodu
(Fridrih Niče)

Subota, 18. jul 2009.

Narodna skupština zaseda. Pred početak današnjeg nastavka vanrednog zasedanja saznajemo da ipak nećemo zasedati i nedeljom. Bar ne sutra. Raspoloženje je, naravno, akcijaški udarničko, zaseda i nakon završenog redovnog zasedanja, zaseda i u julu, i subotom, možda i po nekom nedeljom, zasedala bi u avgustu nego je sa majstorima ugovorena klimatizacija. Ko da ljuti majstore? Neće valjda poslanici! Zašto se na pojedinim medijma otvara pitanje opravdanosti ugradnje klima uređaja u Domu Narodne skupštine Republike Srbije kad nusprodukti istih kvase trotoare i pored posljednjih ćepenaka širom Srbije? Zato da se ne bi postavilo, recimo, pitanje o razlozima vanrednog zasedanja usred leta, kada mu vreme nije, sa dnevnim redom od samih sistemskih zakona. Da se nije, daleko bilo, desila neka revolucionarna promena u državi? Ili je bolje da Skupština neprekidno zaseda kako poslanici ne bi stigli ni sve zakone da pročitaju, a kamoli da promisle. Da ne bi možda nešto i da pitaju? Nemoj da ti pustimo radikale, da te razapnu ko Krišta!

Recimo, narodna igra Dođimo da šutnemo svoga poslanika. Šta, misliš ne bi narod? Kad im je prebrojao sve prinadležnosti, svako parče mesa u tanjiru, kad im je oduzeo i neka zakonom garantovana prava zaposlenih, što ne bi da im prebroji i rebra!
A mogu i teže stvari da se puste. Recimo, narodna igra Dođimo da šutnemo svoga poslanika. Šta, misliš ne bi narod? Kad im je prebrojao sve prinadležnosti, svako parče mesa u tanjiru, kad im je oduzeo i neka zakonom garantovana prava zaposlenih, što ne bi da im prebroji i rebra! More, stoka je to poslanička! Ono jeste da u Ustavu piše da smo nas 250 oličenje državnog suvereniteta Republike Srbije, i jeste da narod nas izabrao na slobodnim izborima, ali ko kaže da narod ne želi sam sebi da pljuje u lice. Zaista, zaista vam kažem, radi se o tome kako doći do jednog plemenitjeg poimanja naroda.

Nedelja, 19. jul 2009.

Ova nedelja se kupala u sreći. Kod babe i dede u Drači sve se videlo jasno ko u bistroj vodi. Trava je zelena, nebo iznad bele kućice plavo do u beskraj, a samo su lubenice i ruže crvene. Anica se valjala po travi, Nikola nije ni pipnuo računar, a Strahinja je igrao fudbala, pa čak stigao posle da se vidi i sa drugarima ispred solitera i da se nešto promuvaju oko kluba vojske. Ni Sanja ni ja nismo radili ništa. Ama baš ništa. Bili smo zajedno, bilo smo kod kuće.

Ponedeljak, 20. jul 2009.


Radni dan sam proveo u Kragujevcu, u Skupštini grada. Najvažniji sastanak imao sam sa službenicima i gradskim zvaničnicima zaduženima za oblast kulture. Sastajali smo se, u nedeljama za nama, sa direktorima gradskih ustanova kulture sa ciljem da se recesiona budžetska neizvesnost predupredi prilagođenim planom racionalizacije rashoda i ulaganja do kraja buđetske godine. Uprošćeno, da se vidi koliko bi mogao guber da se očekuje, e da bi se znalo ko koliko može da se opruži. Impresionira me svest o zajednici i odgovornosti delatnika u kulturi. Svi su dobrano krajcovali godišnje planove, sačinjene krajem prošle godine. Sumarno, budžet za kulturu bi mogao da se redukuje za desetak procenata u odnosu na prošlogodišnje izvršenje. Doduše, kaže se, to je recesioni minimum za održanje kontinuiteta delatnosti i kulturne politike. Sve ispod toga predstavljalo bi ulazak u proces devastacije izgrađenog sistema. Očekujem da smo problem rešili i samouvereno na sastanak pozivam načelnicu gradske uprave za buđet i finansije, da overi. Ona donosi hladan tuš.

Ne zna se šta joj je teže izmamiti, osmeh ili potvrdu predloženog plana. Saopštava da zaslugom svoje službe smatra to što u Kragujevcu svi direktni i indirektni korisnici redovno primaju plate i što grad uredno servisira svoje obaveze po osnovu direktnih zaduženja. Kaže, to u Srbiji više nije opšta praksa. Hoće žena da upozori, činovnički egzatno i korektno, da je svako planiranje preko toga čista avantura. Ostaje da se vidi što će reći gradsko veće. Tokom dana doznajem da zbog neizmirenih potraživanja EPS preti isključenjem javne rasvete. Zatim i da je poreska uprava blokirala račun jednog javnog preduzeća zbog neuplaćenog PDV-a čiji iznos preduzeće osporava. Sporno ili ne, svakako je neobično da država blokira javnu ustanovu kada pouzdano znam da se i mnogo veći dugovi u takvim slučajevima reprogramiraju. Nad misli mi se nadvija senka sumnje: da li to neko gore hoće da se poigrava sa ovim gradom. Ili je to mnogo više od igre?

Utorak, 21. jul 2009.

Dobar deo dana provodim u Narodnoj skupštini gde se privodi kraju rasprava u načelu po svim tačkama dnevnog reda vanrednog zasedanja. Oko podneva imam sasatanak sa gospođom Keti Kotrel, prvim sekretarom britanske ambasade u Beogradu. Između ostalog, interesuje se za predlog izmena Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju.

Srpski tabloidi su diktat primitivizma, bes tlačitelja zbog neverstva naroda koji je pomislio da može da se otarasi tiranije i potraži slobodu u građanskom izboru.
Ne ulazeći u stavove, čak s utešnom dozom razumevanja, primećujem kako i u Ujedinjenom kraljevstvu tabloidi znaju da prave probelm demokratiji. Nije nam teško saglasiti se da je stvarna veličina problema obrnuto srazmena snazi demokratije. Osećam da lažem dok izgovaram elementarnu istinu. Problem je, zapravo, ne u onome što tabloidi objavljuju nego kakvog čitaoca zahtevaju. U Engleskoj žuta štampa opanjkava nekog zvaničnika i eventualno pri tom obmanjuje građanstvo. Tabloidi u Srbiji o zvaničniku ne prenose nikakavu informaciju nego lične uvrede i najteže diskvalifikacije. Kako bi se preveo krupni naslov ispod fotografije gradonačelnika Kragujevca i predsednika moje stranke Zajedno za Šumadiju, gospodina Stevanovića, Bahata bitanga, ili ispod fotografije predsednika Tadića, na kojoj nazdravlja vodećim evropskim zavničnicima, gde verzalom stoji Raduju se svinje. E, da nije neko možda u Engleskoj makar pokušao da slično prokomentariše fotos Njenog Veličanstva? Ne radi se o odnosu prema zvaničniku, nego prema javnosti koju ovaj predstavlja. Srpski tabloidi su diktat primitivizma, bes tlačitelja zbog neverstva naroda koji je pomislio da može da se otarasi tiranije i potraži slobodu u građanskom izboru. Nema slobode i nema građanstva. Svi ste vi svinje i bahate bitange. To poručuje žuta štampa u Srbiji. Ona svesno radi na formiranju antigrađanske javnosti. Ona, pre svih, blokira misaoni proces za bilo kakvo napredovanje ka plemenitijem pojmu o narodu. Stid me je da o tim učincima narodnog duha govorim pred strancima, jer i jeste upravo ono što od sebe učini.

I veče, već u Kragujevcu, dolaze nam u posetu Olja i Aca. Puni su utisaka sa letovanja na Halkidikiju, ali, kažu, moji sestrići, Selena i Nikola, više neće da letuju sa njima. Gimnazijalci su rešeni da otkače matorce. Gledam moje klince. Jakom idu Mara i svatovi. Blaženo bilo letovanje na kojem porodica može da bude sama sa sobom, cele dane i noći da uživa u svojoj okupljenosti.

Sreda, 22. jul 2009.


Žurno ulazim u zgradu Narodne skupštine ranije nego obično jer u 9 sati treba da počne sednica Odbora za kulturu i informisanje. Do 10 Odbor treba da se izjasni o nekih četrdesetak predloženih amnadmana na zakon o javnom informisanju.
Saša Milenić

Lepota snalaženja u skupštinskom mehanizmu dobrim delom izvire iz toga što je sve klaj, klaj, kao stari vergl, suva etikecija i čista rutina, a onda, odjednom, kratki spoj. Rez nastaje nepredvidivo, otvara se brisani prostor koji nije ni analitički najavljen ni još politički mišljen. Stvar je njuha i političkog dara prepoznati da li je reč o slučajnoj neravnini, jednokratnom iskakanju, a dešava se, ili je to početak ozbiljnije krize koja valjda uvek tu i počinje da se ispoljava. Tada su na proveri svi oni diskretni izvori, alternativna tumačenja, paralelne politike, svaka vrsta priručnog domaćeg majstorisanja na području politike i smisla života i sveta, bez čega nije nijedna poslanička torba. Dakle, 9 sata udara, a nigde, ni u jednoj sali ni žive duše... Bilo kako bilo, tek, stvar se konsolidovala negde oko podneva kada je pristiglo nedostajeće i celu nedelju očekivano mišljenje vlade o amandmanima. Mogla je uistinu da počne i rasprava o Zakonu u pojedinostima. Ona je, manje – više, fukcionisala kao ilustracija i detaljnija razrada skice postavljene u mojim razmišljanjima prethodnih dana, o čemu, uostalom, i ovaj dnevnik svedoči. U nekoliko navrata opozicioni poslanici su se doticali i mog stila izlaganja. On je, navodno, nerazumljiv, prezasićen rečima stranog porekla. U takvim situacijama uvek se setim retorske bravure večitog Momira Vojvodića. „ Dame i gospodo narodni poslanici, gadno mi je obratiti vam se“.
Čini se nedopustivim da narodni poslanik, koji je na toj funkciji pre svega retor, ima tako malo pozitivnog o mišljenju i jeziku i da smatra da su nerazumevanja posledica lošeg izražavanja. Tako razmišljaju i potanji đaci kada u novoj lekciji preskoče onaj nerazumljivi deo.

Čini se nedopustivim da narodni poslanik, koji je na toj funkciji pre svega retor, ima tako malo pozitivnog o mišljenju i jeziku i da smatra da su nerazumevanja posledica lošeg izražavanja. Tako razmišljaju i potanji đaci kada u novoj lekciji preskoče onaj nerazumljivi deo. Tada obično sebe časte sedativom tipa „ ma to nije bitno“, ili još gore, „stvarno je loše napisano“. Zašto je tako teško pomisliti ono najverovatnije; „ to mora da je mnogo bitno jer je za mene potpuno novo, to ne razumem jer nikad o tome nisam ni mislio, verovatno se baš zbog toga o tome ovde govori“. Opet je u pitanju suštinski nedostatak jedne otvorenosti i poštovanja, nedostatak plemenitog pojma o drugom. Јеs`, ti sada znaš bolje od mene! Nailazeći kod Šilera na nerazumljiva mesta Gete je ushićeno pisao „to mi dajte, isteraj me iz sopstvenih granica“ . Naravno, najbolje je kada se složena misao pojavi mudrački svedena u klasično jednostavnom izrazu. Samo za to je potrebna ili genijalnost, ili nadahnuće ili dugotrajna priprema. Ili sve to troje. U ovom skupštinskom sazivu ja sam čuo samo za jednu takvu besedu, onu koju je održao profesor Mićunović povodom Zakona o zabrani diskriminacije.

Četvrtak, 23. jul 2009.

Pred sam polazak na posao, dok pred vratima planiram da izvedem uigranu figuru bešumnog izlaska, posle koje se obavezno neko od bezbrižnih probudi, zvoni telefon. „ Halo prijatelju, šta radiš“, došaptava se sa jutrom dragi glas Radoša Bajića. Već se čuo s direktorom Muzeja 21. oktobar, pesnikom Vladimirom Jagličićem, i sa gradonačelnikom, pa hoće da i meni javi da se svoj trojici zahvaljuje na predlogu, ali da ipak ne može da prihvati obavezu da režira ovogodišnji Veliki školski čas u Šumaricama. Nije u pitanju ni bežanje od obaveza, ni budžetom predviđeni iznos honorara, ni odnos prema pesničkom tekstu, čak kaže da je poema odlična (po pozivu ju je napisao značajni ruski pesnik Bezilevski, koji će u oktobru u Kragujevcu praktično imati promociju na srpskom), u pitanju je odnos prema našim mrtvima bez broja, kako to kaže Crnjanski. Ne može da prihvati odgovornost da u tako kratkom vremenu, koliko će biti slobodan od snimanja serije, radi tako ozbiljnu stvar. Dragost, tako se zove ta mešavina sreće i poverenja koju razgovor pokreće. Znam da se ozbiljno bavio temom jer mi saopštava tipičnu reakciju oplemenjenih darom na dodir sa šumaračkim mitom. Naravno to ne pominjem, suvišno je, jer to zapravo i jeste njegova talasna dužina, ali tačno znam što sledi. Zaista, saopštava da bi do sledećeg oktobra bilo dovoljno vremena da se i kao pisac i kao reditelj posveti Šumarici i proba da napravi jedan koncepcijski iskorak u osmišljavanju Velikog školskog časa. Ima nade za jedan pošteniji odnos prema narodu i za jednu azbuku ohrabrenja dokle god ima osetljivih za fenomen katarze. Ja se Radošću zahvaljujem, kao da me je nazvao da saopšti potvrdan odgovor. On se smeje. Ne meni, nego zato što se razumemo.

Zadržan telefonskim razgovorom, kasnim neki minut na redovni jutarnji kolegijum kod gradonačelnika koji počinje tačno u 7.30. Ko ne zna kakav je odnos gradonačelnika Stevanovića prema radnim obavezama i zakazanim terminima ne može ni da predpostavi koliko mi je zbog tog kašnjenja neprijatno. U svakom njegovom mandatu, pa i u ovom trećem, svakoga jutra u zgradu grada Kragujevca prvi ulazi gradonačelnik. Obično oko 6, najkasnije do 6.30. Za njim, zakazanim redom dolaze građani koji imaju problema i koji veruju da samo on može da reši. Ima tu svačega. I tešenja, i plakanja, i dernjave. Ima ljudi koji su došli da ga samo vide, tek, kad činovnici i funkcioneri nagrnu minutu do pola osam kada počinje radno vreme, a tačnost dolaska se evidentira, na prvom spratu, gde je gradonačelnikov kabinet, dočekuje ih nepatvoreni, težak miris naroda kragujevačkog. Lično mislim da mu taj stvarni, tačno određeni miris, kojim se svakodnevno zapahnjuje i bez kojeg ne može, daje neverovatnu prednost na svim sastancima i poslovnim susretima koji slede. Nije to samo opomena i moralna higijena. To je pre težina nadoknađivanja čoveku nedostajućeg čula za stvarnost. U stalnom preplitanju planova, strategija, koncepcija i hipoteza on dodir sa stvarnošću održava čuvajući u nozdrvama taj jedinstveni, nemetaforični, mirs naroda.

Odmah po kolegiju žurim za Beograd, u Narodnu skupštinu, da svojim prezrenim poslaničkim telom nahranim kvorumsku mašinu. U popodnevnom povratku u Kragujevac, na semaforu kod sportske hale Jezero dva mladića užurbano peru šoferšajbne. Trubi razjarena pantljičara, zeleno je, ali stižem u pokretu jasno da sagledam sliku koja me je prvo ošinula, posle sam je razabrao. Treći, znatno mlađi i sitniji dečak, ciganče, sedi bosonog na pešačkom ostrvu, savijenih kolena između kojih nesvesno čupka svoj sunđer. Kačket je natukao na oči, ali po otvorenim ustima, po ramenima koja drhte, jasno se vidi da gorko plače. Što plače ovaj klinja! Srce me zabolelo. I znam da nije istina da je samo zato što onako crn, mali i mršav liči na mojega Strahinju. Jedva vidim kroz šoferšajbnu od suza koje su mi napunile oči. Shvatio sam, anđele mali, šta se desilo, ja sam dobio žeženi poklon. Koliko je, gospode, patnje na ovom svetu. Gospode, koji si svemoćan, a zaodevaš se u nemoć stisnutu nepravdom, koji si čist kao gorke suze izudaranog i omalovaženog deteta, svet, svet, svet si Gospode!

Petak, 24. jul 2009.

Dan miriše, od samog jutra na obećanje, na prilku čekanu i snevanu. Na jutarnjem kolegijumu ja sam blago odsutan. Na kraju sastanka, svi pred gradonačlenikom referišu o terminima odsustovanja zbog godišnjeg odmora. Mene i ne pitaju, meni na čelu piše da moj odmor počinje sutra. Deset dana letovanja s porodicom. Javljaju mi da se u tom terminu može dogoditi dan za glasanje u Narodnoj skupštini. Javljaju mi termine letova koje odmah moram da rezervišem za slučaj da moje prisustvo bude neophodno. Kakvi letovi, aerodrom, termini, pa ja i svoju decu vodim autobusom? Oko podneva u Medija centru Šumadija sajma počinje skup na temu regionalnih javnih servisa koje organizuje gradska RTV Kragujevac. Kao jedan od uvodničara pokušavam da navedem i opovrgnem argumente onih koji će pružati otpor svojoj inicijativi i insistirati na nastavku i dovršavanju privatizacije lokalnih elektronskih medija. Vrlo sistematičnu argumentaciju u prilog inicijativi daju novinari i predstavnici lokalnih samouprava iz Niša, Pančeva, Kraljeva.... Đorđe Vukadinović vrlo precizno imenuje izvore i subjekte otpora i objašnjava zašto je uspeh inicijative društveno bitan. Na kraju, pomoćnik ministra kulture, gospođa Nataša Lesendrić i sama argumentuje u prilog teze oko koje je skup i sazvan i najavljuje izmene zakona o radiodifuziji. Sve liči na poletak istinskog samoorganizovanja građana u zastupanju sopstvenih interesa. Liči na dostižnost snevanog obećanja o jednom dostojnijem pojmu naroda. Ili se mojim mišljenjem nekritički širi iluizija raja pokrenuta malom privatnom utopijom letovanja sa porodicom?
XS
SM
MD
LG