Posle oslobađajuće presude bivšim pripadnicima Jedinice za specijalne operacije (JSO) za pobunu 2001. godine, sestra tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića, Gordana Đinđić Filipović, u autorskom tekstu za nedeljnik NIN, umesto komentara na presudu, postavila je tri pitanja za nadležne i javnost:
- Mogu li da zamisle kako bi se sada provela neka policijska jedinica koja bi svojom voljom u znak protesta vozilima i oružjem zaprečila autoput? Da li je moguće to zamisliti u bilo kojoj civilizovanoj državi?
- Da li je moguće da su malinari pre oko mesec dana blokadom puta u Prijepolju više ugrozili državu nego tada JSO i zašto niko od aktuelne vlasti nije rekao da je to opravdano i legitimno?
- Da li se ovom presudom daje pravo vojsci i policiji da kad god budu smatrale da su im ugrožena neka sindikalna prava, izvedu svoje pripadnike pod oružjem tamo gde se njima sviđa?
Petar Petrović, predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe iz Jedinstvene Srbije, partije Dragana Markovića Palme koja je u koaliciji sa vladajućom Srpskom naprednom strankom, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da on ne može da komentariše pismo Đinđićeve sestre ali to očekuje od nadležnih adresa.
"Odgovori na ta pitanja treba da daju nadležne institucije, nadležni organi u državi Srbiji koji su imali uvid i u istragu, u podizanju optužnice i u donošenju presude. Dakle, tužilaštvo, sudovi. Ja, kao predsednik Odbora za pravosuđe, ne bih dalje komentarisao", ističe Petrović.
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić u izjavi za RSE navodi da su "sva tri pitanja Đinđićeve sestre - legitimna".
"Na njih bi, pre svega, politička vlast trebalo da dâ odgovor. Pošto je ovo autokratija, a ne demokratija, predsednik Srbije Aleksandar Vučić bi morao dati odgovor, jer on vrši vlast u mnogim segmentima. Druga adresa je ministar unutrašnjih poslova. Možda bi neki odgovor mogao da pruži i direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Međutim, ja od njih ne očekujem nikakav odgovor", ocenjuje Rakić Vodinelić.
Specijalni sud u Beogradu oslobodio je 13. jula bivše pripadnike JSO optužbi za organizovanje oružanje pobune 2001. godine, koja je okončana dogovorom čelnika te formacije sa premijerom Zoranom Đinđićem, koji je ubijen dve godine kasnije.
Među oslobođenima za pobunu su i bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija, te pripadnik te formacije Zvezdan Jovanović koji u požarevačkom zatvoru izdržavaju maksimalne kazne zbog najtežih krivičnih dela, među kojima je i ubistvo Đinđića.
Zoran Živković koji je nakon ubistva Zorana Đinđića bio premijer a danas je opozicioni poslanik u Skupštini Srbije, oslobađajuću presudu pripadnicima JSO vidi kao deo političke namere sadašnje vlasti da potpuno revidira prošlost.
"Sramna presuda izvršiocima i organizatorima pobune JSO je još jedan dokaz da aktuelna vlast želi da Srbiju vrati u devedesete godine. Postoji haranga u odnosu na Peti oktobar (kada je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević nakon masovnih demonstracija bio prisiljen da prizna izborni poraz, prim. aut.). Taj veliki datum srpske istorije i najveće dostignuće pokojnog Zorana Đinđića pokušavaju da predstave kao akt huligana koji su upali u parlament da bi pokrali stolice…", kaže Živković, aludirajući na nedavnu tvrdnju predsednice Skupštine Maje Gojković da su dve fotelje koje su Petog oktobra ukradene iz zgrade Skupštine pronađene kod privatnih lica.
Svojevremeno je advokat Srđa Popović podneo krivičnu prijavu u pokušaju da se rasvetli politička pozadina ubistva premijera u kojoj je, podseća profesorka Rakić Vodinelić, oružana pobuna JSO povezana sa kasnijim ubistvom Zorana Đinđića.
'Politika upravlja srpskim pravosuđem'
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kaže da su u toj prijavi ponuđeni validni dokazi o tome da je reč o oružanoj pobuni a ne o protestu.
Međutim, rasvetljavanje političke pozadine ubistva nije bilo nikome u političkom interesu, kaže profesorka Rakić Vodinelić.
"U presudi je rečeno da su osuđeni za ubistvo premijera organizatori, podstrekači, pomagači i izvršioci. Već tada je pravnička javnost reagovala rekavši da je to previše za obične izvršioce i da postoje indicije da je u sferi politike postojala ideja o ubistvu premijera", ukazuje Rakić Vodinelić.
Vesna Rakić Vodinelić kaže da je izostanak političke volje za rasvetljavanje ubistva premijera manje značajno za funkcionisanje države.
"Pravosuđe Srbije nije do kraja dovelo tu priču i to pokazuje da politika upravlja srpskim pravosuđem. Sve vreme, a naročito u danas", dodaje Rakić Vodinelić.
Sestra ubijenog premijera retko se pojavljivala u medijama i javnosti, a u pismu koje je u četvrtak ujutro objavljeno još navodi da je njen brat ubijen pre 15 godina zbog svog političkog angažovanja i želje da se u Srbiji živi bolje.
"Dakle, dao je najviše što je mogao za Srbiju i svoja uverenja – svoj život", ističe ona.
Navodi i da se su se od momenta kada je Đinđić došao na vlast "gomile ništarija udružile formalno i neformalno, stvarajući u javnosti sliku da je on štetočina i izdajnik i da bi bilo junački i herojski eliminisati ga, ubiti ga".
"Konačno su to uspeli 12. marta 2003. To im nije bilo dovoljno pa u svim narednim godinama se trude da omalovaže i obezvrede sve što je uradio, a da inspiratore i nalogodavce ubistva sakriju pod tepih", navodi Filipović Đinđić.
Podseća da je i zajedno sa svojom majkom, uz podršku advokata Srđe Popovića, podnela krivičnu prijavu u želji da se otkrije politička pozadina ubistva i da se bar neki saučesnici i pomagači kazne.
"Već duže vreme isti oni koji su kreirali javno mnjenje 2002. i 2003. likuju i trude se da prikažu da je Zoranovo ubistvo bio legalan i legitiman čin. Neki drugi ih svojim ćutanjem podržavaju u tome. Rezultat takve kampanje je i presuda" (bivšim pripadnicima JSO)", smatra Filipović Đinđić.
Filipović Đinđić ističe da je od 2003. u velikoj žalosti, ali ponosna na svog brata i na sve što je radio.
"Da sam u pravu potvrđuju hiljade poruka, poklona, cvetova, sećanja koje u proteklih 15 godina zatičem na njegovom grobu od ljudi koji misle isto ili slično kao on. Istovremeno još tužnije je pošto su mnoge poruke opraštanja zbog odlaska iz zemlje jer nemaju uslove ovde da ostanu, a radi se o najboljima među njima", zaključuje sestra premijera Đinđića.
Gordana Đinđić Filipović i sama je bila meta napada. Maja 2004. godine, kako su policija i istražni sudija Okružnog suda u Valjevu tada saopštili, u predgrađu tog grada, u selu Beloševac, dva muškarca, u tamnim uniformama, sličnim kombinezonu ušli su u njenu porodičnu kuću.
Kako je naknadno izjavila Đinđić-Filipović, tražili su spisak, o kojem ona ništa nije znala, i pitali za ime nekog ministra, čijeg imena ona nije mogla da se seti. Posle toga osetila je ubod u predelu leve nadlaktice, izgubila je svest, i od tada se ničega ne seća. Nešto kasnije bez svesti pronašao ju je suprug.
Analiza krvi i urina na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu pokazala je da su Đinđić-Filipović ubrizgana sredstva za umirenje.
Ovaj napad do danas nije rasvetljen, niti su počinioci identifikovani.
Facebook Forum