Dostupni linkovi

Debata oko Libije: Ograničenja intervencije


Vozilo Gadafijeve vojske vidi se iz autobusa na putu između Tripolija i Bani Valida, 23. mart 2011.
Charles Recknagel (priredio Dragan Štavljanin)

Svako želi da označi, odnosno stavi etiketu na međunarodne operacije u Libiji. Neki ih nazivaju humanitarnom intervencijom, drugi imperijalizmom.

Kako NATO bombe padaju na Libiju, svakim sledećim danom, čini se, jačaju osuđujući glasovi intervencije koju su odobrile Ujedinjene nacije.

Jedan od najglasnijih je iranski vrhovni verski vođa, ajatolah Ali Hamnei, koji je u ponedeljak u Teheranu poručio NATO-u:

"Pobunjenici (u Libiji) su bombardovani. Trebalo je da im pomognete dajući im oružje, protivavionske baterije. Umesto toga, čekali ste mesec dana posmatrajući ubistvo naroda. Sada želite da se umešate. Dakle, vi niste došli da bi zaštitili narod, već zbog nafte u Libiji”, kaže on.

Ruski premijer Vladimir Putin je, takođe, doveo u pitanje akciju UN i NATO-a, ističući da podseća na "srednjovekovni krstaški pohod".

I Kina je kritički nastrojena, čak i Turska, kao članica NATO-a, koja je saopštila da bi Libiji trebalo dozvoliti “da reši unutrašnje stvari bez strane intervencije”.
Usred takvih kritika, pristalice operacija u Libiji brane ih kao urgentnu “humanitarnu intervenciju”.

Da UN nije ovlastio države da preduzmu “sve neophodne mere” u cilju zaštite libijskih civila od napada, pristalice intervencije smatraju da bi svet time podstakao diktatora da nastavi zločine.

U središtu globalne debate o Libiji je jedno od najizazovnijih pitanja u spoljnim poslovima: kada jedna država ima pravo da interveniše u unutrašnja pitanja druge države koristeći silu?

Odgovornost za zaštitu

Oni koji opravdavju intervenciju u Libji zbog humanitarnih razloga pozivaju se na koncept koji je poslednjih decenija naglo dobio na značaju. Reč je o "R2P," što je skraćenica za ideju "Responsibility to Protect" (“Odgovornost za zaštitu” civila).

Koncept zaštite civila ima svoje uporište, odnosno ukorenjen je u sećanju na Holokaust i nedavne genocide u Bosni, Ruandi i Darfuru.

Ova inicijativa je dobila globalnu podršku u septembru 2005, kada se više od 150 šefova država ili vlada saglasilo na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija ne samo o zajedničkoj odgovornosti da reaguju na genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti već i da ih spreče.

Oni koji podržavaju “R2P” ističu da se zločini mogu sprečiti diplomatskim, pravnim i političkim merama, uključujući i ekonomske sankcije. Oni veruju da je i vojna intervencija ponekad neophodna, kao izraz krajnje nužde.

Ipak, iako je “R2P” stekao uporište poslednjih godina, države i dalje imaju različite stavove kada i na koji način treba koristiti vojnu intervenciju. To vodi njihovim međusobnim optužbama za skrivene motive.

Žena sa arapskim "Ja volim Libiju" napisao na njenim rukama, učestvuje u mitingu podrške koalicionim vazdušnim napadima, Bengazi, 23. mart 2011.
Šahšank Joši (Shahshank Joshi), analitičar Ujedinjenog kraljevskog instituta sa sedištem u Londonu (London's Royal United Services Institute), konstatuje da je jedan od razloga za povišene strasti oko operacija u Libiji, to što su usledile nakon dve zapadne intervencije u muslimanskom svetu u poslednjih 10 godina – u Avganistanu i Iraku.

"Iako su države prihvatile da suverenitet ne može da se koristi kao štit za napade na civile, one su svedoci dve intervencije u poslednjih 10 godina, koje su u najmanju ruku delimično imale prividno humanitarne ciljeve”, kaže Joši.

Istovremeno, činjenica da se trećina članica Saveta bezbednosti uzdržala od glasanja o intervenciji u Libiji, takođe pokazuje zabrinutost mnogih zemlja da “R2P” (Odgovornost za zaštitu) može takođe postati licenca, tačnije dozvola i ovlašćenje da se jednoga dana umeša i u njihova interna pitanja.

Rusija, Kina, Indija – tri moćne države koje se i dalje suočavaju sa pobunama ili separatističkim pokretima i odbijaju čak i stranu diplomatsku intervenciju – sve su se uzdržale od glasanja o međunarodnoj operaciji u Libiji.

Džoši objašnjava zabrinutost ovih zemalja na sledeći način:

"Ako se ‘Odgovornost za zaštitu’ pretvori u neku vrstu dozvole zapadnim silama da intervenišu u nešto što (Rusija, Kina i Indija) smatraju svojim unutrašnjim stvarima ili ograniče njihove mogućnosti da upotrebe, kako one gledaju na to, legitimnu silu protiv naoružanih pokreta koji se služe nasiljem i zastrašivanjem – to bi izazvalo njihovu veliku zabrinutost”, ističe on.

Država i zločin?


Rusija, Kina i Indija su nervozno posmatrale ili se protivile intervenciji NATO-a na Kosovu, što je prvo vodilo uspostavljanju međunarodnog protektorata a onda njegovog odvajanja od Srbije. One same žele da izbegnu takvu sudbinu.

Ako se neke zemlje pribojavaju da “R2P” može postati licenca za zapadnu intervenciju – a jedino zapadne sile zasada imaju sposobnost da demonstriraju vojnu moć širom sveta – ostale države imaju drugačije rezerve.

Nemačka se uzdržala od glasanja u Savetu bezbednosti jer ne želi da se nađe na često klizavom terenu između humanitarne i vojne intervencije. Zvanični Berlin je već angažovan u misiji u severnom delu Avganistana, koja nije popularna u nemačkoj javnosti.

Taj strah od klizavog terena ne postoji samo u Nemačkoj.

Mnogi kreatori politike na Zapadu su u nedoumici da li je spremnost na vojnu intervenciju u cilju zaštite civila preotvoren, odnosno preširok koncept na kome bi se zasnivala spoljna politika.

Kako se može selektivno intervenisati, na primer, u Libiji, ali ne u drugim kriznim područjima – kao što je Bahrein, Obala Slonovačei i Demokratska Republika Kongo – a da se time ne otvori prostor za napade i kritike za delovanje isključivo u sopstvenom interesu?

No, ako intervencije u cilju zaštite civila stavljaju međunarodnu zajednicu pred težak izbor, odnosno dovode u situaciju da donosi nimalo lake odluke, da li to znači da države treba da odustanu od pokušaja da spreče zločine?

Šahšank Joši ističe da mnogi smatraju da je to najgori mogući izbor.

"Samo zbog toga što ne možemo da intervenišemo svuda, ne znači da ne treba nigde da intervenišemo.Stoga, još uvek postoji prostor za procenjivanje imajući u vidu i humanitarne i strateške okolnosti i brige. Nema razloga da se ne postigne neka vrsta ravnoteže između ta dva momenta kada se formuliše spoljna politika”, kaže Joši.

Zaista je teško ostvariti takav balans. No, sa nastavkom operacija u Libiji koje su odobrile Ujedinjene nacije, jasno je da se osim konkretne zaštite libijskih građana od Moamera Gadafija, ova intervencija istovremeno tiče i pitanja kada države treba da se umešaju u zaštiti civila u nekoj zemlji.

Globalna debata koja prati operacije u Libji je u velikoj meri deo tog šireg procesa.

Kriza u arapskom svijetu






Analize, komentare, intervjue, fotografije i videa o međunarodnoj akciji protiv Libije, kao i o situaciji u Egiptu i drugim arapskim zemljama nakon protesta i promjena, možete naći ovde.

Pogledajte komentare (4)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG