To nije naš rat

Priredio Dragan Štavljanin

Bez obzira na dobre namere, američka intervencija u Libiji opet će biti prikazana kao agresivna, pljačkaška i antimuslimanska, piše u „Los Anđeles Tajmsu“ (Los Angeles Times) Edvard Lutvak (Edward N. Luttwak), analitičar Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu (the Center for Strategic and International Studies).

Sjedinjene Države opet bombarduju muslimansku zemlju da bi oslobodile njeno stanovništvo od sopstvenih krvoločnih vladara. Još jednom nam je predočeno da su nevini civili masakrirani i da SAD moraju da intervenišu jer je to pitanje moralne dužnosti, u ulozi velike i dobre nacije. No, u ovom slučaju – čak i kao deo šire koalicije koju su odobrile Ujeninjene nacije kako bi uspostavila zonu zabranjenog leta – SAD ne bi trebalo uopšte intervenišu.

Nijedan humanitarni apel ne bi trebalo olako odbaciti, i, zaista, mnogi Amerikanci sa pravom se prisećaju sa dubokim žaljenjem propusta Klintonove adminsitracije da interveniše 1994. kako bi se sprečio genocid u Ruandi, kada je nekoliko hiljada vojnika sa lakim naoružanjem moglo da spase stotine hiljada ljudi.

Zašto je Libija drugačiji slučaj? Zašto Sjedinjene Države ne bi trebalo da intervenišu?

Prvo, zato što ona ima naftu i gas i bilo kakvu američku vojnu akciju mnogi će širom sveta doživeti da je isključivo motivisana da pokrade njene resurse.

Takva tvrdnja je, naravno apsurdna, ali će neprijatelji SAD ponoviti ovu optužbu, prilično verodostojnu za većinu ljudi širom sveta, koji ne mogu da zamisli da bilo koja vlada može biti toliko benevolentna da proliva krv svojih građana i troši sredstva da bi nesebično pomogla strancima druge vere.

Ne vredi polemisati da su vojna kontrola nad nekom teritorijom i vlasništvo nad njenim prirodnim resursima prilično različite stvari za bilo kog okupatori koji se pridržava zakona.

Ukorenjena reputacija

Američke snage nisu pokušale da osvoje, ili čak savesno osiguraju iračku naftnu instalaciju tokom ili nakon invazije 2003. Tu činjenicu zna samo nekolicina ljudi, a čak i kada se sazna odbacuje se kao nebitna, ili kao kalkulacija i obmana. Ta optužba je toliko uvrežena da su se irački politički lideri odlučili da pregovaraju o eksploataciji nafte sa neameričkim kompanijama, kako bi pokazali da nisu marionete SAD.

(Shenhua Group, Sinochem, Unipec and China National Offshore Oil su bez sumnje zahvalne SAD jer su im omogućile pristup iračkoj nafti, iako za sada nisu ponudile da učestvuju u pokrivanju troška intervencije koji iznosi hiljade milijardi dolara).

Šta god da urade SAD u Libiji, to će samo dodatno ojačati njihovu nezasluženu, ali ukorenjenu reputaciju kao pljačkaškog agresora našeg vremena.

Drugi razlog zašto je Libija drugačiji slučaj od Ruande, jeste njena religija. Pogledajte, na primer, naše iskustvo u Avganistanu. Imami širom ove zemlje rutinski i redovno osuđuju američku intervenciju kao prikriveni napad na islam, kao sredstvo da se otvori put hrišćanstvu. U to su uključeni i imami čije prinadležnosti plaćaju američki poreski obveznici a avganistanska vlada raspodeljuje te fondove.

Dodatno izvrtanje je što avganistanski verski lideri često tvrde da Amerikanci promovišu prava žena kako bi ohrabrili njihovu pobunu protiv očeva i muževa i, tako, osramote svoje avganistanske porodice i oslabe njihov otpor verskom preobraćavanju.

Dakle, pošto obični Avganistanci ne bi ni pomislili da proputuju pola sveta da bi pomogli Amerikancima, ili bilo kome drugom ko nije njihove vere, onda je verovanje u gore pomenutu optužbu (protiv SAD) široko rasprostranjeno.

Oni objašnjavaju inače neobjašnjivo. Istina je, pojedini Avganistanci i dalje ističu da je to zato što Amerikanci nisu pronašli naftu, gas ili zlato, ali niko ne veruje u benevolentna objašnjenja.

Podsticanje terorizma

Možda nedavni teroristički napad na američke vojnike najbolje ilustruje ovaj fenomen. Arid Uka, koji je ubio dva američka vojnika a dvojicu ranio na aerodromu u Frankfurtu 2. marta, uzviknuo je, kako se čulo, "Allahu akbar" ("Bog je veliki") u trenutku kada je pucao.

On je sa Kosova, koje se pojavljuje kao prva evropska muslimanska država kao rezultat rata NATO protiv nekadašnjih srpskih gospodara ove teritorije.
Mnogi stanovnici Kosova su zahvalni SAD za svoje oslobođenje.

No, pojedini imami tamo propovedaju protiv opakog uticaja SAD i Zapada na Kosovu – zbog zabrane nošenja marama u školama.

Mada su lokalni muslimanski lideri uveli ovu zabranu, bez mešanja SAD, imami tvrde drugačije, osuđujući istovremeno invaziju koju predvode SAD na muslimanske teritorije.

Uka je izjavio da je njegov motiv za pucnjavu bio navodni video na Internetu na kome se vidi kako američki vojnici siluju muslimanke u Avganistanu. On nije mogao da pronađe i predoči bilo kakav video sa takvom sadržinom nemačkoj policiji. Stiče se utisak da takav snimak uopšte ne postoji, ali nema sumnje da je o tome čuo u lokalnoj džamiji.

Neoprostivo je da se naprave iste greške u Libiji.

Bez obzira na dobre namere, SAD će biti ponovo prikazane kao pljačkaške i anti-muslimanske, što će podstaći dodatni terorizam u dogledno vreme.

Čak se i u veoma hvaljenoj rezoluciji Arapske lige koja poziva na uspostavljanje zone zabranjenog leta, upozorava protiv “invazije” i isključuje mogućnost bilo kakvog napada na libijsku protivvazdušnu odbranu.

Američke snage su to ignorisale, ali krstareće rakete i avionske bombe nisu uništile samo rakete, već takođe ubijaju ljude, i uskoro će za Al Džaziru u stilu Hezbolaha biti prikazivana mrtva deca.

Prepustimo Arapskoj ligi ili Organizaciji Islamske konferencije sa 57 članova, koje poseduju prvoklasne avione i trupe, da organizuju humanitarnu intervenciju o sopstvenom trošku u novcu i krvi.

U najmanju ruku, SAD ne bi još jednom bile optužene za napade na Islam.