Dostupni linkovi

Treći deo: Preda mnom je mnogo dana


Protest podrške Jovanu Divjaku u Sarajevu, 4. mart 2011. godine
8. mart

08:45 Poštovane građanke Sarajeva, Bosne i Hercegovine, žene sveta, sretan vam Međunarodni Dan žena 8. mart. Uskraćeno mi je da mnogim Sarajkama, od supruge Vere, preko Kimete, Jelice, Mersihe, Safije, pa nadalje uručim ružu. Obećavam, to ću uraditi kada se vratim u Grad ljubavi i zaljubljenih. Razumeo sam ono – „promenad“, a bilo je 07:30, i pošao sa još petoricom. Ista dva Kosovara od juče, dva Mađara, jedan sa štakama (nisam shvatio odakle je) i jedan lepuškasti crnac! Hodao sam pevušeći – Eminu, Kad ja pođoh na Bentbašu, Ne silazi sa čardaka, Tri novčića u fontani, J'aime planer sur grand boulevard, „No, je ne regret rien“... Jedan deo skoro kvadratnog dvorišta oslonjen je na prozore zatvoreničkih soba koji služe kao frižideri. Gladne oči jasno uočavaju mleko u tetrapaku, puter, redbull, čokolino, rusku salatu... A, ja jutros pojedoh jednu krišku crnog, crnog hleba i popih čaj. Znam da ni ovo, nažalost, nema velika većina građana Bosne i Hercegovine.

Evo, još jednom se vraćam novinama od petka, subote i nedjelje. Veoma mi je značajna reakcija nekoliko beogradskih nevladinih organizacija, čije čelne ljude poznajem i poštujem. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji uputio je pismo Udruženju „Obrazovanje gradi BiH“ koje su potpisali: „Žene u crnom“, Fond Biljane Kovačević-Vučo, Građanske inicijative, Centar za kulturnu dekontaminaciju te „Civil Rights Defenders“. Čitam da su moje hapšenje osudile SDP, SBiH, SDA, SBBBiH, HDZBiH, HDZ 1990, Naša stranka, GDS i HSP. Dragi bože kada bi svi bili ovako jedinstveni u formiranju i funkcionisanju vlasti, gde bi sada bila BiH?

Drago mi je da Avaz citira dve izjave koje sam dao kada je uhapšen, a potom oslobođen Ganić: “Ovo što se radi unosi nesigurnost među građane. Ne samo kod ljudi u BiH nego i kod onih koji putuju, cilj je da se unese zebnja. Mene se to ne može dojmiti, jer mi znamo šta smo radili u maju 1992. Branili smo Sarajevo i BiH od agresije.“ (01.03.2010.).

„Ovo je radost onima kojima je BiH kao što je uvek bila – multinacionalna i multietnička zemlja. Naravno, ovo je neraspoloženje za one koji BiH ne priznaju. Istovremeno, ovo je poraz za sudstvo Srbije, jer su oni bez argumenata pokušali optužiti čoveka koji je u to vreme rukovodio odbranom BiH od agresora koji je dolazio iz Beograda i Srbije.“ (27.07.2010.).

Manje važna primedba – u novinama je izjava objavljena na ijekavskom!!...

11:30 Nepredviđeno, imao sam dve posete! Nešto pre deset sati policajka me (naravno, posle glasnog i za uši grubog otvaranja čeličnih vrata) pozvala i počela nešto objašnjavati pokazujući papir s nekim imenima. U pomoć smo nazvali Srbina koji radi u magacinu. Policajka me stavlja u dilemu – primiti ili ne posetu (o kojoj još ništa ne znam), a koja me čeka u prostoru za telefonsku vezu. Ako njih primim, a to je po njenom tumačenju, privatna poseta, onda nemam pravo na onu od 11.03. kada su se najavili prijatelji iz Sarajeva – palo im je na um da mi u zatvoru čestitaju rođendan! Luda neka raja! Ko je tu lud, ko zbunjen, a ko normalan!? Odlučujem se za neznance s nadom da će se do sledeće posete nešto izdejstvovati od komandanta zatvora. Ostvarujem telefonski razgovor sa dvoje članova Društva za ugrožene narode čiji je predsednik Tilman Zülch, dokazani borac za istinu i pravdu za narode Bosne i Hercegovine. Ovih meseci sa gospođom Fadilom Memišević radimo na predlogu da gospodina Zülcha predložimo za Počasnog građanina Sarajeva. Mlađahni Bosanac (dečko, oprosti nisam ti zapamtio prezime iako si mi preneo pozdrave tvoje porodice i obećanje za sirnicu) prevodi gospođi (opet, ubijte me, ne zapamtih ime. Shvatite imam 74 godine, senilnost ovladala). Šalju pozdrave od Tilmana i Društva za ugrožene narode i od drugih članova. Tu su da ponude bilo kakvu pomoć. Žena veoma ozbiljno pita: Da li vam šta treba; Veoma neozbiljno odgovaram: ž.....!

Osećam se osokoljen razgovorom i informacijom da je ovo Društvo organizovalo proteste u Berlinu, Švicarskoj i drugde. Kažu da je sinoć na TV Austrije prikazan deo filma iz Dobrovoljačke i ono „Ne pucaj!“, govore mi o veoma pozitivnoj reakciji Austrijanaca. Dogovorili smo se, po mom izlasku, da popijemo kapučino jer nije me razumela kad sam rekao da ćemo popiti kafu, kahvu i kavu! Topao pozdrav dlanom o dlan na pregradnom staklu. Najavljena mi je nova poseta.

U međuvremenu, policajac me vodi do radiologa, tehničarka pravi četiri snimka – kome i zbog čega pojma nemam. Molim da mi izmere pritisak: 200/90 – katastrofa, nikada mi nije bio ovakav, osim u Parsovićima 07.12.1992. kada su me borci ARBiH „čuvali“ od HVO! Izmeri mi sestra ŠUK: 17,1, nikada, ama nikada takva količina šećera u krvi! Dežurni lekar zapisa da dođem na pregled 10. marta. Pitam se, dok ovo pišem, šta ako mi se nešto desi? Daleko joj crna kuća!

Dvojica novodošlih su Muhamed Duraković, šef kabineta ministra Ahmetovića i Edo, već i ptice znaju o kome se radi!! Došli su sa poslednjim novostima. Muhamed je veoma optimističan, očekuje da bi do petka mogao izaći iz zatvora! Ostvario je kontakte u ministarstvu unutrašnjih poslova, svesni su greške dežurne sutkinje, ali se procedura mora provesti. Edo ushićeno govori da su Društvo za ugrožene narode BiH, Kongres veća bošnjačkih intelektualaca, Hrvatsko narodno veće, odlučili da obezbede kauciju koja bi trebala da bude uplaćena u toku dana. Sami su se ponudili .... Mala je reč hvala za taj čin.

Preokret

U daljem razgovoru jedan drugog pretiču u novostima.

Edo – juče sam imao preko 300 poziva na mobitel.
Muhamed – reakcije građana su i dalje mnogobrojne.
Edo – predsednica Skupštine Silvana Marić veoma uspešno rukovodi i koordinira akcije Udruženja. Ono, neki dan na press konferenciji bilo je preko 20 medija.
Muhamed – sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Austrije imamo veoma dobre odnose i korisnu saradnju. Ovih dana ministar Ahmetović je pod velikim udarom sa svih strana, posebno od nekih medija. Verujte svoj posao radi profesionalno.
Edo – vanredna vest TVRS bila je (u petak uveče) „Divjak otišao u Beč da iz Hypo banke uzme novac koji je dobio od balija“. U Beogradu protesti – na majicama vaš lik i tekst – ubijao decu u Sarajevu!

Na sve te vesti ja im iznosim plan povratka u Sarajevo. Privatnim automobilom dolazak u večernjim satima u Dom mladih gde će se organizovati: „Hajde da se družimo i radujemo!“. Muzički program s bendovima koji to, naravno, žele. Ovo bi bio moj način da zahvalim sarajevskoj raji, raji sa Čaršije za podršku. Hej, zar nije ovo luda, najluđa ideja. Poseban poziv na svečanost šaljem predsedniku manjeg entiteta! Ah, da, rekli su mi da je Vildana u svojoj kolumni govorila o mom pismu iz decembra 1992. godine...

Oslobođenje je štampalo moje pismo upućeno prijateljima i građanima. Moja tadašnja poruka vredi i u ovom trenutku. „...Pretnji se ne plašim, bole me gnusne optužbe i uvrede, ali „dva prsta obraza“ ne dam nikome...“

13:20 Opet policajka na vratima. U sali za telefonske razgovore dočekuju me bečki imam (izvinjavam mu se ako sam ga pogrešno nazvao), lika se veoma dobro sećam, njegovog vedrog lica, uzdignutog čela i sede brade, još jedan lik koga se sećam, ne znam odakle, jedan mladić i otac mu. „Kako su vas primili, jer više nemam pravo na posete?“, pitam. „Prijavili smo se kao verski službenici.“ Zahvaljujem, drago mi.

„Sinoć smo protestvovali u Beču, bilo nas je najmanje tri hiljade, svi su Bosanci uz vas“, kaže imam. Mladi čovek šalje pozdrave od generala Ajnadžića koji nudi svaku vrstu pomoći i od Udruženja za zaštitu tekovina BiH. Otac mladog čoveka kroz slušalicu drhtavim glasom: „Čast mi je da vas velikog patriotu pozdravim“. „Svi smo mi isti. Ja sam samo jedan od vas!“ – odgovaram, oči ovlažile a u duši ponos. Možda je onaj pritisak od 200 posledica svih ovih poseta. Na kraju veoma uzbuđen zahvaljujem na poseti, ostajem sretan...: „Doneli smo vam voća i kolača, ali ne dozvoljavaju,“ reče imam na odlasku. Neka svako ima i poštuje svog Boga. Ja poštujem i volim ljude, a to mi se, evo tako i vraća...

15:05 Dragi prijatelji, nema mira među malinama. Zakleo sam se pred sudinicom, da će biti uplaćena kaucija od 500.000 EUR, da neću pobeći, da ću biti na adresi koju zna ambasador, da ću stalno (biti) odgovarati na poziv tužilaštva, da predam pasoš. Sve se to dešavalo u prisustvu advokata Soyera. Kad bude uplaćeno pustiće me odmah. Ako ne, pritvor mi se produžava za 30 dana! Hajde vraže, pa mi stani na put izlaska! I, šlag na tortu. Prevodilac gospođa Milica Stojanović, Srpkinja iz Brčkog, šapčući pored sutkinje kaže – ponosna sam što sam vas upoznala. Vi ste veliki čovek. Evo i ovde u srcu Evrope prepoznata je moja posvećenost dobru, moralu i etici... Sada očekujem signal da je izvršena uplata i da u petak sa rajom obeležim 74. godinu. „Al' je lep ovaj svet, ovde potok, ovde cvet,“ kako je pisao čika Jova Jovanović Zmaj...

I dok ovo pišem korim sebe što sam pred sudinicu otišao kao poslednji papak, gori od najgoreg sarajevskog. A, to sam shvatio tek pre koji trenutak! Naime, pred sudinicu sam otišao u trenerci, plastičnim papučama, jer nisam, verujte, znao da idem da obavim čin zaklinjanja da neću ovo, da neću ono. A, sala u kojoj se obavila „ceremonija“, veličine oko 20 kvadratnih metara, izgledala je po strogo sudskim propisima. Na podijumu sto za kojim su sedeli sutkinja i desno malo u stranu, prevodilac. Levo od mene zapisničarka, desno advokat, a ja u sredini. Pozadi iza sudinice poveći simbol Republike Austrije, orao na čijim se kandžama vidi prekinut lanac. A na stolu kip od drveta i dve deblje sveće (ne, nisu bile upaljene). Eto, u takvoj prostoriji, ja došao u trenerci i plastičnim papučama!...

... Evo, sada u noći između 08.i 09. marta beležim čudesan, skoro infarktan preokret. Naime, oko 16:30 policajac na vratima nešto govori, pokazuje rukom da sve stvari spakujem! U prevodu mi pomaže mladić iz Gane koji se uselio u sobu oko 14:00 sati. Sa tri kese i kartonskom kutijom uz pomoć magacionera teturam se stepenicama još uvek nesvestan da idem na slobodu! Razdužujem se sa stvarima: posteljina, pribor za jelo, donji veš, peškiri, sredstva za higijenu. Vraćaju mi moje stvari: mobitele, novac (70 EUR i 500 KM), potpisujem papire i radosno izlazim iz Korneuburga posle pet noći provedenih među mladim ljudima potpuno izgubljenim u svetu siromaštva, bede i životne neizvesnosti. Ali, svi su oni ljudi u najpozitivnijem smislu reči.

Pred izlazom sačekuju me ministar Alkalaj i ambasador Hrle, poljupci, grljenje, kamere FTV, TV Hayat (ili TVBH, izvinjavam se što nisam siguran), Danka Savić, novinarka Slobodne Bosne, sedam-osam fotografa, ono dvoje od jutros iz Društva za ugrožene narode. Džentlmenski prvo građankama Sarajeva i BiH čestitam 8.mart, Međunarodni praznik Dan žena, što su moji iz Udruženja već učinili elektronskim putem. Za činjenicu da sam na slobodi zahvaljujem Ministarstvu vanjskih poslova, Ministarstvu sigurnosti, advokatu, ambasadoru, a građanima Sarajeva, BiH, mnogima iz Srbije, te dijaspori na moralnoj podršci...

Poruke podrške

Dvadesetak km od pritvora do nove destinacije prošlo je veoma brzo; razmeštam se u ogroman prostor (30m2) gde ću provesti naredne dane u slobodi. Oko niskog stola okupili su se ministar, ambasador, Neven, Livia, austrijska novinarka, na stolu se začas nađoše dve flaše vina, Nevenu i Liviji piva, razgovaramo o strategiji moje odbrane. Svi su optimistični!! Nemam mira, pričam jedan prastari vic: Raja se okupila na Mošćanici, među njima ljudeskara od čoveka Dragan Vikić, komandant iz raje Sakib Puškar, pijucka se i mezi. Eto ti u neko doba jednog klinca koji trčeći iz naselja, zadihan viče: „Sklanjajte piće, eto ide hodža!“, Sakib će na to: „Sklanjajte hranu, hodža ne pije!“. Zvonki smeh ojača inače lagodnu atmosferu. Znam i drugu varijantu istog vica, koju zadržah za sebe. Da li je vi znate?!

U transu, ne od vina već od radosti, dubim na glavi, prava pravcata sreća. Znam ko će mi na toj ludoriji zameriti. Boga mi neću više nikada to raditi. Nešto kasnije pridružili su nam se Edo „desna ruka“ i Duraković Muhamed, šef kabineta ministra Ahmetovića. Sa Edom komentarišem – zahvaljujući većinskoj odluci Vlade Kantona Sarajevo, kaucija je uplaćena oko 13:00 sati na žiro račun Tužilaštva, tako da sam zahvaljujući tome večeras ovde! Znači, ponuda garancije tri nevladine organizacije nije, objektivno, mogla biti realizovana. Zovemo premijera Kantona Musića da mu se zahvalim. „Nema potrebe, to je naša obaveza prema tebi“, lakonski odgovara gospodin Musić.

... Oko ponoći gosti se raziđoše zadovoljni dobro odrađenim poslom, a ja se „bacih“ među poštu koja mi je doneta iz Sarajeva. Supruga Vera piše pet rečenica na papiru istrgnutom iz nekog bloka. Zabrinuta je, hrabri me, ali hrabri i samu sebe. Nije ni čudo kada me trpi ovako „otkačenog“ punih 51 godinu (od daleke 1960. godine). Dečijim rukopisom, sa crtežom cveta i osam srdašca, moje kumče Isidora piše pismo „sa puno ljubavi i želja da sve bude u redu u ovim teškim okolnostima... Znaj da te puno volim!“ Hvala ti mlađahna Jurišićko! Evo pisma i od joše jednog kumčeta: „Dragi dedo Jovo, možeš ti to sve izdržati, samo nam se puno čuvaj. Vole te tvoji Ena i Ensar. Crtež predstavlja veliko srce i dvanaest malih srdašaca i poruka BRZO NAM SE VRATI...

... Besomučno vrtim poštu koju mi je Edo „desna ruka“ doneo iz Sarajeva. Podrška Općinskog veća Općine Bosanska Krupa je među pismima – pre devet meseci proglasili su me za počasnog građanina. Eto, odakle su moji koreni, a ne glupo insistiranje da sam rođen u Beogradu i automatski i državljanin Srbije. U ruci mi je i saopćenje Vijeća BH organizacija Australije, u potpisu Senada Softić–Telalović. Iz Badalone – Barcelona stiže podrška Associacio La Rotllana. Amila i Remzo Bakšić su preneraženi, i kažu da ću se „svjetla obraza“ vratiti u „našu dragu Bosnu i njegovo i naše Sarajevo“. Ratni i poratni drug, zbog nepravde dugogodišnji zatvorenik talijanskog zatvora, dušom i srcem Sarajlija Adriano Sofri, napisao članak u La Republica o događaju nedelje u Evropi. Koordinacija boračkih udruženja i organizacija Općine Konjic sa pozivom građanima na skup podrške

Nadolazi mi melodija: “Bosno moja, mila, gizdava..“ „Šest miliona Bošnjaka u Turskoj ogorčeni viješću o hapšenju g. Divjaka“... potpisuje Hasan Šeković, potpredsednik Svjetskog saveza dijaspore BiH i član Upravnog odbora Federacije udruženja kulture BiH u Turskoj. Zlatan Ohranović pruža mi podršku: ...„Molim vas da izdržite i ovu nepravdu.“ Suada Kapić, jedna od BH heroina Udruženju je preposlala izjavu Stjepana Mesića za „Novi list“: „Divjaka ne treba hapsiti, on treba dobiti spomenik“. Hvala gospodinu Mesiću, ali je preterao (!), pa ja sam još živ. Živeo Jovan!

Jesenko, Sarajlija na privremenom radu u haškom Tužilaštvu najavljuje da će tražiti mišljenje od kolega o mom „slučaju“. I njemu hvala! Fondazione Alexander Langer Stiftung počela je mobilisati štampu od Bolzana, Venecije, Trsta, Peskare. Rifat Tirak i Vehbija Karić daju podršku: ...“našem drugu i prijatelju Jovi“. Hvala vam ratni drugovi. Sadeta Murić iz Švedske poručuje: „.. držite se, pravda je na vašoj strani!“. Rasema Bašić iz Basela poručuje: „Danas smo svi Jovan Divjak“... Naizmenično imam valunge od suznih očiju do toplotnih „udara“ čitajući ove poruke... Evo, već je veoma kasno (01:30), kapci se zatvaraju, utrnuli prsti oko hemijske olovke..., preda mnom su mnogi dani, telo traži odmor...


U 4. nastavku Dnevnika u ponedjeljak 8. avgusta možete pročitati kako je Vuk Drašković iznenadio Jovana Divjaka; šta bi moglo biti inspiracija Angelini Jolie za novi film; kakvu pravdu traže svjetski književnici i filozofi, a kakvu beogradski novinari; zašto su poslije svih ratnih sukoba svi oficiri suočeni s mogućnošću ratnih zločina, osim Jovana Divjaka.

O Jovanu Divjaku

Jovan Divjak je uhapšen 3. marta u Beču po potjernici iz Srbije za slučaj "Dobrovoljačka ulica".

Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.

29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.

Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.

Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.

RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.

Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.

Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
XS
SM
MD
LG