Antropolog Stefan Aleksić za Zašto objašnjava zbog čega vlast u Srbiji nije efikasna u zaustavljanju rastućeg verbalnog i fizičkog politički motivisanog nasilja.
Posljednji u nizu takvih incidenata desio se prije skupa Stranke slobode i pravde u Šapcu u ponedjeljak navečer za koji njen predsjednik Dragan Đilas kaže da su ga izazvali aktivisti Srpske naredne stranke.
Reprodukcija nasilja
Ovaj snimak iz Šapca i druga dva primera -- onih studenata koji su napadnuti neki dan i ovog dečka koji je izboden jučer, prekjučer -- na izvestan način su paradigmatični.
Obično će komentatori prokomentarisati da je u pitanju to da Vučić ne zna za drugu strategiju vladanja, sem za neku vrstu izlivanja nasilja na ulice i tako dalje. To bi bilo malko pogrešno.
Šta je u stvari prava poruka svih ovih činova, ne samo ovih nego čak i onih koji su bili ranije, vrlo čestih napada na novinare, na primer? To je da sila, fizička sila postoji svuda i u svakom trenutku i da je ona mikrokapilarna.
Ja mislim da je to najvažnija poruka koja šalje ovakvim stvarima. Dakle, na svakom koraku kada iskažete neko mišljenje ili šta god da nije u skladu sa nekom tom poželjnom političkom paradigmom, vas će stići neka vrsta nasilja.
To jeste odlika društava, odnosno političkih elita, kojima fali neka vrsta legitimiteta da ukoliko se pojavi nešto što će da prosto iskoči iz neke nepoželjne matrice, tu će doći neko da vas prebije i da vas, na kraju krajeva, i ubije.
I odatle zapravo ta potreba vlasti da reprodukuje stalno tu neku vrstu nasilja na tom mikrokapilarnom nivou.
Ljudi na ulici
Devedestih mi imamo iste te mehanizme, devedestih šetaju 'silosi', šetaju gradske siledžije po ulicama grada i disciplinuju, možda ne u istom kontekstu, ali zapravo upravo politički disciplinuju stanovništvo.
Temeljna poruka svega ovoga jeste da ovaj režim Aleksandra Vučića, a bogami ni svi oni režimi koje rabe istu ovu matricu, u stvari temeljno nisu legitimni, njima fali neka vrsta temeljnog legitimiteta.
I Vučiću očigledno fali neka vrsta temeljnog legitimiteta.
On je 2017. dobio izbore sa 50 i ne znam koliko odsto, oduvao je sve konkurente.
To isto veče, potpuno neočekivano i neplanirano – 10.000 ljudi na ulici, potpuno spontano.
Disciplinovanje glasača
Ovoj političkoj eliti temeljno fali legitimitet, i nije baš lako izaći na kraj s tim, iako mi mislimo da se jako lako s tim izađe na kraj, zapravo je to veliki problem, i onda morate da se latite nečeg drugog.
Onda vi morate da latite moći izvan institucija, a to su upravo lokalne siledžije koji će ići da maltretiraju i tako dalje.
Da se ne lažemo, ove lokalne silejdžije koje glume narod u Šapcu ili prebijaju studente koji se bore protiv deložacija i tako dalje, oni su zapravo ista ta struktura koja će pred izbore neke ili za vreme izbora malo disciplinovati glasačko telo.
Kad je dan izbora, znamo i sami, ili dan pred izbore, u svim manjima gradovima u Srbiji špartaju tako neki ljudi sumnjivog izgleda, ali nesumnjive političke opredeljenosti.
U konkretnom jednom institucionalnom smislu, oni zapravo imaju bitnu ulogu.
Otpor stanovništva
To je najveća opsanost, to je bukavlno igranje vatrom.
Kad se latite takvog mehanizma, vi nekim potuno arbitrarnim likovima date veliku moć i pri tom im došapnete da neće snositi posledice za to.
To je bukvalno igranje vatrom i samo je pitanje kada će da se otme kontroli.
Problem jeste onog trenutka kad se to otme kontroli, a to je gotovo nužno da će da se desi, imaćete izgradnju sve većeg i većeg otpora unutar stanovništva.
I oko tog otpora će, na izvestan način, da se konstituiše politička alternativa.
Istorija i društvo
Kako je počelo arapsko proleće?
Imali ste jednu državu (Tunis) u kojoj je policija maltretirala ljude decenijama i onda su maltretirali jednog dečka zato što prodaje jabuke, i onda je taj dečko izvršio samoubistvo i -- puf – trećina sveta je u sledećih pet dana imala revoluciju, bukvalno iz jednog marginalnog fenomena vi imate kompletnu promenu političke dinamike.
Nije to ispalo u Arapskom proleću najsrećnije jer se kasnije nekim političkim potezima upravo pokušavalo nekako amortizovati neki ozbiljniji emancipatorski kapacitet, ali vi vidite da iz tih preloma dobijate društvene promene.
Ovo zvuči i optimistično, ali i pesimistično da je u nekom izvesnom smislu potrebno da to izmakne kontroli da bi se konstituisali politički odgovori na to, ali istorija i društvo tako funkcionišu.
