Dostupni linkovi

"Pribojavam se da još dugo na ovim prostorima neće biti mirnog i dosadnog života, koji je svima potreban. I više od svega bih volela da me vreme i događaji demantuju, a da je moj pesimizam bio neopravdan," piše za Dnevnik Nina Milanović, direktorica Gradske biblioteke u Kragujevcu.

Subota, 9.2.2008.

Već gotovo 8 godina, dan za posetu očevom grobu. Prolaze dani i godine, groblje pretesno da primi, nažalost sve više MOJIH. I slažemo se mi, koji se viđamo samo kad su sahrane (za druga druženja nemamo vremena) da nikad nije bilo ovako mnogo (kad im vreme nije) sahrana.

Tišinu, nekako normalnu za poštovanje vlastitog i tuđeg bola, narušavaju parastosi koji su se pretvorili u korpe, pečenje, čačkalice u zubima i nepodnošljivu buku, glasova i dovikivanja i moju stalnu potrebu da reagujem, ali se uvek uzdržim, jer “parada pijanstva i kiča” našla je uhleblje svuda, pa i na groblju.

Spas je u Balaševiću!

Sinoćni koncert u “Šumadiji”, ni nalik glamuroznim koncertima u Beogradu i Novom Sadu, Đole i Dujin samo, ako se ne računa crveni automobil na sceni (!?), ali je, kao i svi prethodni, satkan od emocija (lepih i tužnih, svejedno), puna sala lepog sveta. I dao mi nadu, da ovaj grad i ovaj narod imaju i drugačije, lepše lice. Dugo u noć sređujem utiske, prisećam se svih koncerata, kaseta koje sam slušala i gledala satima i danima. Prisećam se moje Goce i belog juga u kome smo u Pirovcu na 40 stepeni sedele i slušale Đoleta, jer nismo imale gde drugde. Nema više moje Goce, ni Pirovac više nije “naš”, ali je ostala ta neponovljiva bliskost u svemu, ta emocija koja se neće izgubiti dok me sećanje i pamet služe.

Nedelja, 10.2.2008.

Pijem prvu jutarnju kafu i pušim, ne brojim više koju cigaretu. Nemam potrebu da prestanem uprkos upozorenjima lekara, svesti da je to štetno i po mene i po okolinu. Kao da je sve potaman, pa samo cigarete štete mom zdravlju, kažem, na večita upozorenja. I neću da prestanem iz inata sebi i drugima, tako je malo zadovoljstava u životu preostalo.

Srbija je zemlja čuda. Kad pomisliš da je nešto gotovo (i to jedva, mučno i neizvesno, do kraja), NE, NIJE! Posle prošlonedeljnih izbora nismo odahnuli nijedan dan. Hapšenja fudbalskih i sportskih zvezda (Džajić i Cvetković sa lisicama pred kamerama, za razliku od Legije), prepucavanje političara, njihovih analitičara i njihovih tv stanica! HOĆEMO, NEĆEMO! Bilo bi smešno, da nije jadno, to siledžijsko inaćenje, to jogunasto, nedozrelo i nesvesno po posledice, ponašanje naših političara! Prazne reči, demagogija, parole, sa tv ekrana udaraju u uši, u mozak, tutnje po ko zna koji put sluđujući ovaj nesrećni i već dovoljno sluđeni narod.

Drugi akteri tzv. fudbalske mafije, kažu mediji, zbrisali! Ceca,” ikona srpska”, “Kosovka devojka” (Vanja Bulić, u “Dugi” povodom venčanja sa Arkanom tj. Milošem Obilićem!!) toliko je javno upozoravana da bi i najveći tupan izabrao Kipar, a ne zatvor, ali” Ceca nacionale” zna gde živi! Zabrinute majke nad sudbinom njene dece organizovaće ponovo skup (nisam ih primetila na nekom sličnom protestu zbog hiljada mališana bez roditelja ili bez parčeta hleba). I boriti se, uz pomoć pojedinih političara, da se vrati, dok se stišaju strasti, kao pobednica! Piksi naprasno zaboravio patriotizam i okrenuo se Japanu, ostali po raznim zemljama čekaju sledeće poteze vlasti. No, ostao nam je Dule (Savić) “obraz uz obraz” sa “Obrazom” i radikalima, zaštitnik svega što je nacionalno (ne znam kako je mogao da igra u inostranstvu, ali valjda, na devize nije gadljiv, a i patriotski je “olakšati” taj Zapad za neki dolar)!

Nepodnošljiva količina kratkog i selektivnog pamćenja! Zaboravila se nemaština, prazne prodavnice, benzin u flašama...

Nepodnošljiva količina kratkog i selektivnog pamćenja! Zaboravila se nemaština, prazne prodavnice, benzin u flašama. Trčanje po selima za mleko, odlazak u Bugarsku po toalet papir, lekovi koji su nadmašivali mesečna primanja (pod uslovom da se nađu)... Kao da se oprostilo ili nije nikad ni bilo važno, što smo obeleženi i omraženi u civilizovanom svetu, ta hipoteka koju su nam ostavili “rodoljubi” u ime nas, naše dece i njihove dece kad ih budu imali. To što nas razni naši, a razmešteni po belom svetu “intelektualci” zavetuju da čuvamo ćirilicu i sopstveni jezik, a besramno pričaju kako njihova deca od pete godine uče strane jezike (Milovan Danojlić u “Utisku nedelje”), što nas sa stranim pasošima i deviznim primanjima uče da budemo dostojanstveni i ponosni!

Mogla bih satima da nabrajam one obične ljudske stvari koje čine život, da ne pominjem ratove, zločine u koje ni danas mnogi u Srbiji ne veruju, ali ručak čeka, a ja sam žena iz Srbije, pre svega, majka i domaćica, pa onda sve ostalo.

Ponedeljak, 11.2.2008.

Početak radne nedelje. „Radoholičarka“, kako moja kuma naziva nas što radom bežimo od stvarnosti, se umorila! Konstatujem to dok pokušavam da uhvatim jutarnji ritam i obaveze pre posla (kućne, naravno).

„Osećanje nepodnošljivog umora“ kako je to tačno opisao Dušan Kovačević u maloj notici koju nosim sa sobom.

“Sukobi, podele, zavist, ogovaranja, mržnja, netrpeljivost po svim pitanjima, vertikalno i horizontalno, ukrštenica naravi nalik na krst koji vekovima nosimo“. Šta dodati ili oduzeti? NIŠTA!

Da li da gledam „Insajder“? Da li da ponovo sebi dodajem užas (malo li ga je bilo?) dok gledam fudbalsku mafiju?

Kako se sada osećaju navijači sećajući se strasti sa kojom su bili - na unapred dogovorenim utakmicama? Izdani kao i svi mi, koji smo šetali, zviždali, lupali u šerpe, podržavali, nadali se, padali i dizali se, i opet, i opet. Kao mi, koji smo gubili prijatelje, rodbinu, privatna slavlja pretvarali u političke tribine, u nadi da će se živeti normalno. Ko je od nas mogao i pretpostaviti da će se iste face vratiti, da će Drecuni, Lazanski i slični (nema Milijane, čudno) biti nezaobilazni tv tumači, da će Ceca nastaviti da bude „srpska ikona“? Ko je mogao poverovati da će akteri „događanja naroda“ opet odlučivati o našim životima? I što je najgore, imati podršku 2 miliona stanovnika?! Sigurna sam da ni oni, 5. oktobra spakovani ili sakriveni u mišje rupe, nisu sanjali da će njihov povratak biti moguć. Užas!

Neki lak film („limunada za dušu“) ili „Insajder“, pitanje je sad? “Insajder“, naravno.

Utorak,12.2.2008.

Dan POSLE, kada bi trebalo da nama bude lakše. Jer, predstavnici vlasti su konačno razgovarali!? O Kosovu, kažu mediji! O Evropi, o onome što je bilo predmet spora? Ništa!

Sve je isto, samo NJEGA nema! Ili ga ima, a drugačije se zove!

Studenti na ulicama Beograda, zvaničnici studentskih organizacija se odmah oglasili i ogradili od politizacije skupa! Da li smo u 1996.godini? Sve je isto, samo NJEGA nema! Ili ga ima, a drugačije se zove!

Dobili „jedno veliko ništa“, „duplo golo“ kako je rekao S. Samardžić, oko sporazuma sa EU? „Originalan“ rečnik univerzitetskog profesora.

(O političkoj poruci, da ne govorimo). Naslušali smo se i nagledali fraza i narodnih doskočica (Al’ smo IM odgovorili), a život ide dalje, pored nas!

„Putuj, Evropo“,(„ i ne osvrći se na nas“)! Iz koje godine je ova pesma? OVE i ONIH godina! Nažalost!

Sreda, 13.2.2008.

U danima pred prvi krug izbora, pokušavajući da se zaštitim od predizborne histerije, vrteći kanale (retke) koji nisu imali politički program, naletim na sekvencu filma, ne znam kog, kao što ne znam ni da li je u pitanju fiktivni ili stvarni lik, kako piše, pre nego će se obesiti: “Kad sam izabrao da budem svoj, izabrao sam bol“!

Zašto ovo pominjem? Zato što je u toj rečenici sadržan životni kredo pojedinca ma gde živeo, pojedinca koji u izboru “Jesam li ja čovek ili vaš?“ bira ovo prvo. Otkuda je ova rečenica ponovo izronila iz mog sećanja? Zbog profesorke Turajlić, koja je u „Poligrafu“ još jednom potvrdila da ima ljudi koji uvek imaju pravi izbor! Zbog profesora koji nije “profesor sa katalogom samo“ već zna da njegov posao nije samo u materiji koju predaje.

Podsetila me na prof. Ivana Đurića, kako je između Sorbone i privilegija, izabrao da stane na crtu Miloševiću, da stoički podnosi etiketu izdajnika (što nije skinula ni postmiloševićevska vlast) i tragično, u pedesetoj godini, završi svoj život u Parizu.

Koliko je ljudi u našoj zemlji založilo lični komoditet, karijeru, u ime nekih opštih ciljeva? Koliko se nije „prodalo“, nije služilo dnevnoj politici? Stanje društva u kome živimo dovoljno govori o učinku „intelektualne elite“.

U futoškoj biblioteci incident povodom „Peščanika“! Dve Cece, Mirko Đorđević i Pera Luković uz prisustvo policije, jedva održali promociju! U našoj biblioteci je, srećom, „Peščanik“ prošao sa malim incidentom. Da budem iskrena, ne znam kako bismo sada prošli, promocija je bila jesenas. Na vreme!

---problem je u mladima, u onima koji nisu videli sveta, a odrastali sa svešću da su potomci „nebeskog naroda“, sa pogrešnim uzorima i poremećenim sistemom vrednosti...


Gledajući snimak iz Futoga, kao i neke prethodne incidente mladih neofašista, ne mogu, a da se ne setim, duhovite SMS predizborne poruke „Ukradi babi ličnu kartu“. Nisam sigurna da su problem samo nečije „babe“ (sve ih je fizički i biološki manje), problem je u mladima, u onima koji nisu videli sveta, a odrastali sa svešću da su potomci „nebeskog naroda“, sa pogrešnim uzorima i poremećenim sistemom vrednosti.

Četvrtak,14.2.2008.

Sv.Trifun ili sv.Valentin? Naš ili njihov praznik? Dan zaštitnika vinogradara ili Dan ljubavi?

Na ulici mnogo mladih sa jednom ružom, balonom ili srcem. Opredelili su se za ljubav.

Moji idu na slavu, a ja – u biblioteku, na književno veče. Između mnogo hrane i mnogo razgovora, o čemu ako ne o politici, moj izbor je, čini se, bolji.

Petak, 15.2.2008.

Dan državnosti. Praznik na koji sam zaboravila, opominje me pozivnica na stolu.

Centralna proslava u Orašcu. U crkvi opelo vrše vladike, na čelu sa Amfilohijem Radovićem.

Koštunica, ministri, čini se samo iz njegove koalicije, prestolonaslednik Aleksandar, nezaobilazni Matija.

Umetnički program pod režijskom palicom Rice i dramaturgijom Vitezovića, uz učešće, koga bi drugog no – Dobrice Erića. I tekst i pesme primerene događaju, patriotski obojene, hladno, smrznuti oni po hladnom vremenu, ništa manje mi, koji to gledamo.

U Savetu bezbednosti, ministar Jeremić, kako kažu mediji, se oštro suprotstavio nezavisnosti Kosova.

Tvrde stavove "druge strane”, prenose takođe mediji, pokušao da ospori ruski predstavnik.

U Prištini, spremaju Dan nezavisnosti. Sutra, ili neki dan kasnije. Predsednik Tadić položio zakletvu u Skupštini, obećao da se neće odreći Kosova, ali ni puta ka Evropi za koji su se, većinski, opredelili građani Srbije.

Običan građanin bi da se sve jednom završi i počne normalno da živi. Bez politike, bez tenzija i straha.

Da li ćemo to dočekati? Pribojavam se da još dugo na ovim prostorima neće biti mirnog i dosadnog života, koji je svima potreban. I više od svega bih volela da me vreme i događaji demantuju, a da je moj pesimizam bio neopravdan.
XS
SM
MD
LG