Dostupni linkovi

Sve žrtve zločina isto osećaju


Fond za humanitarno pravo u saradnji sa Istraživačko-dokumentacionim centrom iz Sarajeva i organizacijom Dokumenta iz Zagreba, organizovao je dvodnevni forum o mehanizmima za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji. O svojim tragičnim sudbinama govorile su žrtve iz BiH, Hrvatske i sa Kosova.

Sve ratne godine Marija Večerina provela je u selu Obrovac u Hrvatskoj. Polovinom 1995. godine, kada su ratna dejstva stigla i do njenog sela, Marija je sa svoje dve ćerke i sedamnaestogodišnjim sinom pokušala da pobegne na neko sigurnije mesto.

U napuštenim kolima koja su našli na putu krenuli su preko Golubića ka Krupi, ali su ih hrvatski vojnici presreli i isterali iz kola:

"Krenuli smo onim putem kojim nije trebalo. Čula se pucnjava, staklo se rasprslo i mi stadosmo. Oko kola se okupila hrvatska vojska, pitali su gde smo pošli i naredili nam da izađemo iz kola jer će nas sve pobiti. Uz pretnje smo izašli i morali leći na asfalt, a onda su nas maltretirali i pobacali nam stvari. Sin, kojem su prebirali po džepovima, a u kojima je imao nešto maraka, je rekao da uzmu sve samo da nas ne ubiju, a oni su ga već ranili u nogu i krv je tekla."

Nakon noći provedene u podrumu jedne kuće, vojnici su ujutru izveli Marijinog sina i sa ostalim zarobljenim muškarcima odveli u nepoznatom pravcu. Marija nije ni slutila da će tog vrelog avgustovskog dana poslednji put videti svog sina:

"Pošla sam za njima jer sam čula da je došla vojna policija, a oni su mi psovali mater i pretili da će me ubiti ako se ne vratim nazad. Toliko je bio nežan da nije mogao ni gledati kada se neko poseče po prstu."

Pored Marije, sve užase rata osetio je i Samil Duraković. Početkom 90-ih, on se sa ženom Bedrijom vratio iz Nemačke i u svom rodnom mestu Vlasenice, u Bosni i Hercegovini, otvorio radionicu za hemijsko čišćenje. Početkom 1992. godine u njihovu kuću dolaze pripadnici srbijanske paravojne formacije 'Beli orlovi'. Smail kaže da se od tih užasnih scena, a posebno slika silovanja svoje žene, nikada nije oporavio:

"Onda su počeli da me navodno ispituju i da me tuku, nekoliko puta sam gubio svest. Zavezali su me i odveli dole u prizemlje kuće nakon čega sam čuo vrisku moje žene. Jedan od njih, koji je bio izrazito svetle kose, gotovo bele, sa svojih dvadesetak godina, je došao po mene da idem gore da vidim. Otišao sam gore i video da su se ređali na njoj, da su je silovali, a ona je vrištala. Kada se sve to završilo ona je pala u delirijum i tražila da je ubiju, a oni nisu hteli jer će im, kako su rekli, trebati još."

Nakon mnogobrojnih logora i zverskih maltretiranja, Smail je tek nakon što je kao zarobljenik razmenjen i dolaskom u Tuzlu saznao nekoliko zastrašujućih istina:

"Žena mi je ubijena 13. septembra 1992. godine. U mojoj kući su držali javnu kuću sa ženama i devojkama. Imam spisak ovde, znam sve ljude koji su je ubili, ali ne želim osvetu."

Upravo ova usmena kazivanja predstavljaju jedan od najšokantnijih načina dokumentovanja i pamćenja svega onoga što se dešavalo tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije.

Iako su ratne politike tokom 90-ih godina pokušale da ih podele i učine daleke jedni drugima, dogodilo se nešto potpuno neočekivano. Tuga i bol učinili su ih istim, čak toliko da danas mogu sedeti jedni pored drugih i govoriti o svemu onome što im se tokom tih ratnih godina dešavalo. Ako se mentalne matrice uopšte mogu menjati i ako se jedno društvo uopšte i može suočiti sa svim zločinima koje su njihovi entiteti činili, onda je usmeno svedočenje žrtava ili usmena istorija jedan od najdelotvornijih načina za to, kaže Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo:

"Ovde sede žrtve raznih nacionalnosti i oni se međusobno jako dobro razumeju i saosećaju jedni sa drugima. Dakle, ljudi koji su najviše propatili znaju da su bol i tuga univerzalne emocije i oni se najbolje razumeju međusobno. Ljudi koji po prvi put slušaju ovakve priče mogu videti koliko su zapravo ti ljudi isti, među njima nema razlike u nacionalnosti – potpuno su isti u onome što osećaju."

Sandra Orlović naglašava da su svedočenja žrtava neophodna svim postratnim društvima:

"Javna svedočenja su jako važno zbog toga što se do sada glas žrtava mogao čuti jedino na suđenjima za ratne zločine. Kao što znamo, sudovi na teritoriji bivše Jugoslavije, kao i Haški tribunal, nemaju kapaciteta da procesuiraju sve zločine. Dakle, na tim malobrojnim suđenjima, u odnosu na počinjene zločine, koja su se vodila i koja se trenutno vode, čuje se glas jako malog broja žrtava. Većina žrtava još uvek nije progovorila i ispričala ono što su preživeli. Oni nemaju, za sada, nijedno mesto na kojem bi mogli da ispričaju ono što im se desilo – insistiramo da žrtve u regionu dobiju mesto gde bi imali pravo i mogućnost da ispričaju ono što im se desilo."

Marija Večerina kaže da i danas, 13 godina kasnije, oseća jednaku bol kao i onda kada je sina videla poslednji put:

"Ta slika i događaj su mi stalno pred očima. Mislim da ne postoji nikakva stena koja bi mogla izdržati ono sve što sam ja izdržala."

A Smail Duraković, svoje kazivanje o užasnim ratnim godinama, kao i većina žrtava, završio je bez gneva, ljutnje i želje za osvetom:

"Želeo bih da nas ovo nauči pameti, da se ovo više nikad nikome ne desi."

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG