Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Nepoštivanje ljudskih prava marginalizovanih grupa


Predstavnici nevladinih organizacija koje čine Koaliciju protiv diskriminacije predstavili su danas Izveštaj o diskriminaciji u Srbiji u 2007. i Izveštaj o dostupnosti institucija od javnog značaja osobama sa invaliditetom.

U njihovom izveštaju se navodi da, uprkos činjenjenici da je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, usvojen još početkom 2006. godine, predstavnici lokalnih organa vlasti taj zakon gotovo i da ne primenjuju.

Saša Gajin iz Centra za unapređenje pravnih studija, kaže da su upravo poslednji predsednički izbori u Srbiji potvrdili da je tema ljudskih prava potpuno marginalizovana i kao dokaz tome naveo da ni jedan od predsedničkih kandidata u drugom krugu izbora nije isticao temu ljudskih prava, a posebno ne probleme sa kojima se susreću marginalizovane grupe, kao što su osobe sa invaliditetom:

"Naša situacija nije nimalo ružičasta, u pogledu ne samo poštovanja ljudskih prava i principa jednakosti nego i u pogledu političke volje da se nešto učini na rešavanju tih velikih problema u ovoj oblasti."
U Srbiji ne postoji ni jedna objekat u posedu javne vlasti koji je apsolutno prilagođen osobama sa hendikepom, ali, po rečima predstavnika osoba sa hendikepom, postoje državne institucije koje sprovode nezapamćen vid diskriminacije prema ovim osobama.

Ljupka Mihajlovska iz Udruženja studenata sa hendikepom navodi primer državne avio-kompanije Jat Airways:

"Ljudi sa hendikepom, ukoliko žele da putuju avionom, moraju da potpišu dokument kojim se obavezuju da su sami odgovorni ukoliko se prilikom njihovog transporta nešto desi. Zatim, ukoliko imate svog personalnog asistenta, oni vas odvajaju na ulazu i osoba sa hendikepom mora da uđe u specijalno sanitetsko vozilo sa medicinskom sestrom i da apsolutno da sve podatke o dijagnozi i prebivalištu. Mislim da je osnovno ljudsko pravo čoveka da sam izabere da li želi ili ne nekome da kaže svoju dijagnozu."
Mihajlovska još navodi da u pogledu nedostupnosti objekata u posedu organa javne uprave prednjače bolnice i zdravstvene ustanove:

"Zaista je frapantno to da mnogi domovi zdravlja, dispanzeri i uopšte klinički centri nemaju liftove, a zgrade su sa 5-6 spratova. A, ako neka institucija i ima neku rampu, na tu rampu je nemoguće popeti se jer nije rađena po evropskim standardima. Predstavnici raznih institucija misle da je objekat dostupan ukoliko se na ulaz u zgradu postavi rampa, ali dostupnost je mnogo širi pojam i ona zapravo podrazumeva da se i unutar zgrade može neometano kretati, dostupnost toaleta ljudima koji koriste kolica. Zatim, postoji i signalizacija za ljude sa oštećenim vidom i sluhom, ali ona osim u Novom Sadu nigde drugde u Srbiji ne postoji."
U izveštaju Koalicije protiv diskriminacije, koju čine oko pedesetak nevladinih organizacija, a koji se odnosi na dostupnost objekata u posedu organa javne vlasti, navodi se da gotovo nema oblasti društvenog života koja je imuna na pojave diskriminacije prema osobama sa invaliditetom od neprilagođenosti procesnih zakona u vezi sa pristupom pravdi i komunikacijama pred sudom ili drugim državnim organima, preko velikog broja diskriminatorskih slučajeva u oblasti vaspitanja i obrazovanja, kao i u pružanju zdravstvenih usluga, pa sve do diskriminacije u korišćenju javnih usluga i pristupa javnim površinama i javnim objektima.

Dragan Popović iz Inicijative mladih za ljudska prava iznosi neke od delova tog izveštaja:

"Iskoristili smo mehanizme iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama i testirali 146 institucija javne vlasti. Postavili smo im pitanja koja obuhvataju jedan dosta širok spektar i tiču se rampi na ulazima tih institucija, rukohvata, liftova, toaleta, signalizacije za osobe sa oštećenim vidom i sluhom itd. Odgovorile su 132 od 146 institucija, što je vrlo dobar procenat. Želim posebno da skrenem pažnju, kada je ovaj izveštaj u pitanju, da od 132 institucije koje su odgovorile signalizaciju sa osobe sa oštećenim vidom i sluhom ima samo grad Novi Sad i nijedna više - nijedna kulturna, zdravstvena ili obrazovna institucija, nijedna policijska stanica itd. Slični procenti se mogu naći i u odgovorima na ostala pitanja."
Upravo zbog toga najveći broj osoba sa invaliditetom, za građane Srbije je nevidljiv. Vladana Zavišić iz nevladine organizacije «VelikiMali» ističe da neke od osoba sa invaliditetom žive i po dvadeset godina potpuno zatvorene u svojim kućama i stanovima. Oni koji su najnemoćniji i najudaljeniji od očiju javnosti su zapravo i najugroženiji, kaže ona:

"Najugroženije je pitanje položaja dece i osoba sa ometenostima koje su u velikim institucijama."
Sručnjaci ističu da bez donošenja Opšteg zakona o sprečavanju diskriminacije, o kojem Skupština uporno odbija da raspravlja, nijedna marginalizovana grupa, a samim tim ni osobe sa invaliditetom, neće imati bolji i humaniji položaj u društvu.
XS
SM
MD
LG