Konvencija Ujedinjenih nacija uspostavlja 4 principa ili aspekta borbe protiv ovog zla – prevenciju, kriminalizaciju, medjunarodnu saradnju u borbi protiv korupcije i povratak sredstava otudjenih putem nje.
Ako vas zaustavi policajac u Tadzikistanu i kaze vam da ga svrbi ruka ili ako dodju da vam poprave telefon i zatraze solju caja, nema nikakve sumnje u to da se od vas trazi mito.
Sitna korupcija je u svakodnevnom zivotu toliko prisutna, da se razvio ceo recnik eufemizama koji opisuju tu pojavu. Postoji sto jedan nacin da se zatrazi kes ispod stola. Abduvohid Shamolov, iz Centra za strateske studije iz Dushanbea, navodi nekoliko stavki iz korupcijskog zargona u svojoj zemlji: "ponuditi solju caja, uzeti koji kolac, dati svoj deo, rasprostrti sto, dodati malo blata, uloziti svoj bratski deo, svrbi me ruka, drhti mi ruka" i tako dalje.
Prema poslednjem istrazivanju Transparency Internationala, Tadzikistan je na 150-om mestu na listi od 159 zemalja po rasprostranjenosti korupcije. Susedne drzave – Kirgistan, Uzbekistan, Turkmenistan - pokazale su slican rejting, uz izuzetak Kazahstana koji se nesto bolje plasirao.
Fritz Heimann, jedan od osnivaca Transparency International-a smatra da je konvencija veoma vazan akt, jer za razliku od vec postojece antikorupcijske regulative, prvi put uspostavlja globalne standarde u borbi protiv ovog socijalnog zla.
Konvencija, naglasava on, trazi od zemalja potpisnica da zastite svoje gradjane koji ukazuju na slucajeve korupcije.
"Korupcija se uvek odvija tajno, tako da ukoliko nema insajdera koji su spremni da o njoj javno govore, veoma je tesko otkriti je".
Dokument takodje obavezuje potpisnice na medjusobnu saradnju u cilju hapsenja i procesuiranja prekrsilaca koji beze preko granice. Ona omogucava i mehanizme zamrzavanja nelegalnog novca i imovine stecenih korupcijom.
Osim toga, razvijenije zemlje-donatori ce uzimati u obzir stepen korupcije, pri odlucivanju o tome kojim zemljama u razvoju da odobre kredite.
Korupcija, naravo, postoji i u razvijenom delu sveta, ali u nerazvijenim zemljama je problem tezi jer se u njima ona hrani siromastvom.
"Mnogi kazu da je poboljsanje standarda zivota ljudi najbolje sredstvo borbe protiv korupcije. Jedna zena, lekar, nam je rekla: 'Kad bih imala 200 ili 300 dolara mesecno, ne bih uzimala mito od svojih pacijenata, ali posto nemam takvu platu, moram da primam mito'. Mnogi su rekli slicno", kaze Ghayur Kahorov, analiticar iz Tadzikistana.
Korupcija se, dakle, hrani siromastvom, ali ga i proizvodi jer se u privatne dzepove odlivaju znatna sredstva koja bi mogla biti trosena za javno potrebe. Na svetskom nivou, godisnje se korupcijskim kanalima odlije 840 milijardi dolara.
Konvencija je korak u pravom smeru, ali to nije dovoljno. Najvaznije pitanje je kako ce se ona sprovoditi, odnosno, da li ce se uspostaviti kontrolni mehanizam, monitoring, kaze Fritz Heimann.
"Konvencije imaju efekta samo ako postoji efikasan monitoring i pritisak na vlade koje oklevaju da preduzmu adekvatne mere".
Jedna zemlja je pronasla neobican nacin borbe protiv ovog zla koji i drugima moze posluziti kao inspiracija. Norveska. Godisnje poreske obaveze – bilo da je rec o pojedincima ili korporacijama – javna su informacija. Interesuje vas koliko vas sused zaradjuje, koliko placa za hipoteku, da li izdvaja u dobrotvorne svrhe. Jedini uslov da to saznate je klik u internetu i znanje norveskog. Ovakav sistem ne mora se dopasti svakome, ali Norvezani su prilicno uvereni u to da su ruke njihove zemlje – uprkos njenom basnoslovnom naftnom bogatstvu – besprekorno ciste.
Ako vas zaustavi policajac u Tadzikistanu i kaze vam da ga svrbi ruka ili ako dodju da vam poprave telefon i zatraze solju caja, nema nikakve sumnje u to da se od vas trazi mito.
Sitna korupcija je u svakodnevnom zivotu toliko prisutna, da se razvio ceo recnik eufemizama koji opisuju tu pojavu. Postoji sto jedan nacin da se zatrazi kes ispod stola. Abduvohid Shamolov, iz Centra za strateske studije iz Dushanbea, navodi nekoliko stavki iz korupcijskog zargona u svojoj zemlji: "ponuditi solju caja, uzeti koji kolac, dati svoj deo, rasprostrti sto, dodati malo blata, uloziti svoj bratski deo, svrbi me ruka, drhti mi ruka" i tako dalje.
Prema poslednjem istrazivanju Transparency Internationala, Tadzikistan je na 150-om mestu na listi od 159 zemalja po rasprostranjenosti korupcije. Susedne drzave – Kirgistan, Uzbekistan, Turkmenistan - pokazale su slican rejting, uz izuzetak Kazahstana koji se nesto bolje plasirao.
Fritz Heimann, jedan od osnivaca Transparency International-a smatra da je konvencija veoma vazan akt, jer za razliku od vec postojece antikorupcijske regulative, prvi put uspostavlja globalne standarde u borbi protiv ovog socijalnog zla.
Konvencija, naglasava on, trazi od zemalja potpisnica da zastite svoje gradjane koji ukazuju na slucajeve korupcije.
"Korupcija se uvek odvija tajno, tako da ukoliko nema insajdera koji su spremni da o njoj javno govore, veoma je tesko otkriti je".
Dokument takodje obavezuje potpisnice na medjusobnu saradnju u cilju hapsenja i procesuiranja prekrsilaca koji beze preko granice. Ona omogucava i mehanizme zamrzavanja nelegalnog novca i imovine stecenih korupcijom.
Osim toga, razvijenije zemlje-donatori ce uzimati u obzir stepen korupcije, pri odlucivanju o tome kojim zemljama u razvoju da odobre kredite.
Korupcija, naravo, postoji i u razvijenom delu sveta, ali u nerazvijenim zemljama je problem tezi jer se u njima ona hrani siromastvom.
"Mnogi kazu da je poboljsanje standarda zivota ljudi najbolje sredstvo borbe protiv korupcije. Jedna zena, lekar, nam je rekla: 'Kad bih imala 200 ili 300 dolara mesecno, ne bih uzimala mito od svojih pacijenata, ali posto nemam takvu platu, moram da primam mito'. Mnogi su rekli slicno", kaze Ghayur Kahorov, analiticar iz Tadzikistana.
Korupcija se, dakle, hrani siromastvom, ali ga i proizvodi jer se u privatne dzepove odlivaju znatna sredstva koja bi mogla biti trosena za javno potrebe. Na svetskom nivou, godisnje se korupcijskim kanalima odlije 840 milijardi dolara.
Konvencija je korak u pravom smeru, ali to nije dovoljno. Najvaznije pitanje je kako ce se ona sprovoditi, odnosno, da li ce se uspostaviti kontrolni mehanizam, monitoring, kaze Fritz Heimann.
"Konvencije imaju efekta samo ako postoji efikasan monitoring i pritisak na vlade koje oklevaju da preduzmu adekvatne mere".
Jedna zemlja je pronasla neobican nacin borbe protiv ovog zla koji i drugima moze posluziti kao inspiracija. Norveska. Godisnje poreske obaveze – bilo da je rec o pojedincima ili korporacijama – javna su informacija. Interesuje vas koliko vas sused zaradjuje, koliko placa za hipoteku, da li izdvaja u dobrotvorne svrhe. Jedini uslov da to saznate je klik u internetu i znanje norveskog. Ovakav sistem ne mora se dopasti svakome, ali Norvezani su prilicno uvereni u to da su ruke njihove zemlje – uprkos njenom basnoslovnom naftnom bogatstvu – besprekorno ciste.
