Dostupni linkovi

Verske slobode nisu iste za sve građane


Beograd, Hram sv. Save

Pre godinu dana javnost je upozoravala da se bez ozbiljnih izmena i dopuna Zakon o crkvama i verskim zajednicama, može smatrati diskriminatorskim, ali predstavnici vlasti na to nisu reagovali. Napadi na male verske zajednice i dalje su prisutni.

Dve nevladine organizacije u Srbiji, Centra za razvoj civilnog društva i Centar za toleranciju i međureligijske odnose, već duže vreme pokušavaju da upozore javnost ali predstavnike vlasti da je Zakon o crkvama i verskim zajednicama, donet prošle godine, u svojoj osnovi diskriminatorski.

Na osnovu njihovog istraživanje, ključna sporna mesta u vezi sa ovim zakonom jesu članovi 18. i 19. koji i prema mišljenjima misije OEBS, Saveta Evrope i Venecijanske komisije sadrže diskriminatorske elemente, koji su, posebno, došli do izražaja nakon prošlogodišnjeg donošenja Pravilnika o registraciji crkava i verskih zajednica.

Predsednik Centra za razvoj civilnog društva Vladimir Ilić, kaže za RSE, da država ovim Zakonom, ali i raznim drugim postupcima, zapravo, kontroliše verske zajednice:

Kontroliše ih na razne načine – preko novca, upravnog nadzora i time što nekima od njih odbija registraciju ili ih usmerava da se registruju na način koji njima ne odgovara. Verske zajednice su na različit način i u različitoj meri zadovoljne državom. Tradicionalne verske zajednice su sve zadovoljne sadašnjim stanjem a od netradicionalnih verskih zajednica, ne povlašćenih ili ne privilegovanih gde spadaju najčešće protestantske crkve, zadovoljne su one koje su protežirane od strane Ministarstva vera i koje tu imaju neke posebne koristi na račun drugih protestantskih crkava. Najveći broj verskih zajednica je nezadovoljan, opšta klima u društvu je loša, sve je manje incidenata na etničkom osnovu a sve više na verskom.”

Sa druge strane, nekadašnji ministar vera u Vladi Srbije Slobodan Radulović, a sada specijalni savetnik ministra vera, kaže za RSE, da su u Srbiji trenutno registrovane 182 konfesije.

On naglašava da je Zakonom o crkvama i verskim zajednicama nezadovoljan samo mali broj verskih zajednica i da jednogodišnje iskustvo u primeni ovog zakona pokazuje je on dobar:

”Od svih crkava, verskih zajednica i konfesija u Srbiji, a ima 7 tradicionalnih crkava i verskih zajednica i svih konfesija koje postoje i u Evropi, samo neznatan broj crkava, odnosno organizacionih jedinica unutar neke konfesije, je nezadovoljan. U zakonu nema diskriminatorskih odredbi već ih možda ima u lokalnoj administraciji, da neki službenik ima nejednak odnos prema pripadniku neke velike crkve i pripadniku nove protestantske crkve – to je administrativan problem, problem uređivanja administracije a ne problem ovog zakona.”

Međutim, male verske zajednice ističu dva ključna problema, a to su nemogućnost da se registruju i dominantno negativan odnos društva prema njihovom delovanju.

Neke od tih zajednice su toliko male da nemaju ni 100 članova, koliko zakon, kao minimum, propisuje da bi se neka verska zajednica mogla registrovati.

Upravo u tome, Dragan Milovanović iz Prahrišćanske zajednice univerzalni život, i vidi diskriminatorne postupke od strane vlasti prema njegovoj zajednici:

”Na primer, naša verska zajednica nema 105 članova jer ona ni nema članova – nemamo članstvo, nemamo crkvu ni crkvenu hijerarhiju. Mi smo verska zajednica koja prati neko određeno verovanje, živi od svoje članarine i zavisi od nekih dotacija. Mi uopšte nemamo načina da se registrujemo po ovom zakonu, ali smo zato sekta i ‘nepoznata verska organizacija’ - na nas najviše utiče atmosfera koja počinje prozivanjem da smo sekta itd. To ide od velikih crkava i to ne od svih već samo od nekih – jedan zaista diskriminatoran odnos.”

I Dušan Berić iz Hrišćanske zajednice u Srbiji oseća se diskriminisanim. On, za RSE, kaže da pored toga što njegova crkva neuspeva da se registruje on i članovi njegove crkve svakodnevno osećaju strah:

Osećam strah u tom smislu da postoji jedan negativan imidž koji se pripisuje malim verskim zajednicama, koji je godinama podgrevan kroz štampu. Možda je bolje reći da se osećam nezaštićenim ili obespravljenim jer nemam sigurnost da me neka osoba, zbog svega što kažem ili kada se pojavim, neće osuditi, napasti ili prozvati. Nikada nismo primetili da postoji volja da nas zaista zaštite. Bilo je šikaniranja na poslu od strane poslodavaca zato što su pripadnici – jednostavno ne postoji rešenje za trenutnu situaciju. Postoji i strah kod dece da se deklarišu kao evanđeoski vernici jer će zbog toga biti prozivani i u tom smislu osećamo nesigurnost.”

Centar za razvoj civilnog društva upravo je izdao publikaciju pod nazivom «Smanjenje verske diskriminacije u Srbiji» u kojoj su objedinjenja sva dosadašnja iskustva u vezi diskriminacije. Vladomir Ilić naglašava da je krajnji cilj njihovih aktivnosti stvaranje nediskriminatorne legislative kao i u praksi u oblasti verskih prava i sloboda garantovanih Ustavom.

A, da bi se verska diskriminacija u Srbiji što pre smanjila, potrebno je delovati u dve ravni kaže Vladimir Ilić:

”Ne legalnoj ravni treba izbaciti iz Zakona o crkvama i verskim zajednicama član 19. i promeniti član 18. tako da se njime odredi da ne moraju ponovo da se registruju oni koji su bili registrovani po zakonima iz ’53. i ’77. godine. Na praktičnoj ravni tako što bi organi uprave inplementirali zakon, i organi uprave i sudski organi.”
XS
SM
MD
LG