"Kao u getu smo ovde iza ovih zidina. Kao neki zarobljenik se čovek oseća u Srbiji, bez mogućnosti da otputujemo van zemlje, da se družimo sa drugim narodima i narodnostima."
"Postoji velika razlika izmedju Srbije i ludnice, dok je u Srbiji veliki haos, u Lazi koliko toliko stvarno funkcioniše red."
Ovim rečima u filmu EHO pacijentkinje klinike Laza Lazarević porede život iza prozorskih rešetaka duševne bolnice i spoljni svet. Ivana Lalić, koja je napisala scenario za EHO, kaže da je ideja za ovaj dokumentarac nastala kao direktna posledica svakodnevice i političke stvarnosti Srbije u poslednjih 15 godina:
"Znamo svi kroz šta su ljudi ovde prolazili, imali smo ratove, sankcije, raspad države i situacija je sada takva kakva je. Sve to nužno je moralo da ostavi trag i posledice na mentalno zdravlje naroda. Pokušali smo da prikažemo da u jednom takvom vremenu, u kom imamo potpuni pad sistema vrednosti, da je veoma veoma teško odrediti i odgovoriti na pitanje - ko je normalan i šta je to zdravo a šta je bolesno?"
Poseban akcenat u filmu, kaže Ivana Lalić, je na pitanju da li su bolesni samo pacijenti koji se nalaze u ustanovama, ili smo možda svi mi bolesni kao društvo:
"A posebno da li su zdravi ili bolesni oni ljudi koji kreiraju tu i takvu stvarnost u kojoj se Srbija danas nalazi, koja je potpuno nezdrava, nestabilna, na momente čak i devijantna, a to su pre svega naši političari."
Odgovor su autori pokušali da daju kroz poređenja svedočenja pacijenatkinja Laze Lazarevića sa arhivskim televizijskim snimcima domaćih političkih zvezda. Tako se u EHO-u našao i jedan od davnih skupštinskih nastupa radikala Tomislava Nikolića:
"Ja sam svoje košmare imao 2000, 2001, 2002. i probudim se i vidim da sam ja normalan i zdrav čovek. Da su mi košmare pravili oni koji su hteli da ubede narod kako je sve što sam ja radio nenormalno a ono što će oni da rade je normalno. To ja za Lazu."
A na takvu stvarnost pacijenti Laze kažu:
"Jedna moja drugarica kaže da obično gleda skupštinu pa se tu nasmeje, kad jedni druge ispsuju i kažu svašta… možeš da se smeješ koliko voliš. Život u Srbiji izgleda loše i uopšte ne vidim kada će da se poboljša. Kada će uhvatiti tog Ratka Mladića i Karadžića - kad se oni vešto kriju - pa da se ponadamo nečemu boljem. Ovako, sada narod može da bude samo zabrinut."
Suština ideje EHO-a, kaže reditelj ovog dokumentarca Marko Popović, bila je:
"Da se pokaže da ljudi bolesnici, žene u tom institutu za mentalno zdravlje, su na neki način pod znacima navoda "normalniji" ili, da tako kažemo, sređeniji, sa možda čak izoštrenijim i bistrijim pogledom na stvarnost u Srbiji, nego što su to oni koji su ih u taj institut, odnosno bolnicu, stavili. Zapravo junakinje našeg filma su žrtve izopačene društvene stvarnosti."
Toga su svesni ovi pacijenti bolnice Laza Lazarević:
"Svi imaju vrlo velike predrasude prema tome, kao ko je u Lazi taj kao ne može da se prilagodi društvu i bolestan je... mada svi piju lekove za živce."
"Postoji velika razlika izmedju Srbije i ludnice, dok je u Srbiji veliki haos, u Lazi koliko toliko stvarno funkcioniše red."
Ovim rečima u filmu EHO pacijentkinje klinike Laza Lazarević porede život iza prozorskih rešetaka duševne bolnice i spoljni svet. Ivana Lalić, koja je napisala scenario za EHO, kaže da je ideja za ovaj dokumentarac nastala kao direktna posledica svakodnevice i političke stvarnosti Srbije u poslednjih 15 godina:
"Znamo svi kroz šta su ljudi ovde prolazili, imali smo ratove, sankcije, raspad države i situacija je sada takva kakva je. Sve to nužno je moralo da ostavi trag i posledice na mentalno zdravlje naroda. Pokušali smo da prikažemo da u jednom takvom vremenu, u kom imamo potpuni pad sistema vrednosti, da je veoma veoma teško odrediti i odgovoriti na pitanje - ko je normalan i šta je to zdravo a šta je bolesno?"
Poseban akcenat u filmu, kaže Ivana Lalić, je na pitanju da li su bolesni samo pacijenti koji se nalaze u ustanovama, ili smo možda svi mi bolesni kao društvo:
"A posebno da li su zdravi ili bolesni oni ljudi koji kreiraju tu i takvu stvarnost u kojoj se Srbija danas nalazi, koja je potpuno nezdrava, nestabilna, na momente čak i devijantna, a to su pre svega naši političari."
Odgovor su autori pokušali da daju kroz poređenja svedočenja pacijenatkinja Laze Lazarevića sa arhivskim televizijskim snimcima domaćih političkih zvezda. Tako se u EHO-u našao i jedan od davnih skupštinskih nastupa radikala Tomislava Nikolića:
"Ja sam svoje košmare imao 2000, 2001, 2002. i probudim se i vidim da sam ja normalan i zdrav čovek. Da su mi košmare pravili oni koji su hteli da ubede narod kako je sve što sam ja radio nenormalno a ono što će oni da rade je normalno. To ja za Lazu."
A na takvu stvarnost pacijenti Laze kažu:
"Jedna moja drugarica kaže da obično gleda skupštinu pa se tu nasmeje, kad jedni druge ispsuju i kažu svašta… možeš da se smeješ koliko voliš. Život u Srbiji izgleda loše i uopšte ne vidim kada će da se poboljša. Kada će uhvatiti tog Ratka Mladića i Karadžića - kad se oni vešto kriju - pa da se ponadamo nečemu boljem. Ovako, sada narod može da bude samo zabrinut."
Suština ideje EHO-a, kaže reditelj ovog dokumentarca Marko Popović, bila je:
"Da se pokaže da ljudi bolesnici, žene u tom institutu za mentalno zdravlje, su na neki način pod znacima navoda "normalniji" ili, da tako kažemo, sređeniji, sa možda čak izoštrenijim i bistrijim pogledom na stvarnost u Srbiji, nego što su to oni koji su ih u taj institut, odnosno bolnicu, stavili. Zapravo junakinje našeg filma su žrtve izopačene društvene stvarnosti."
Toga su svesni ovi pacijenti bolnice Laza Lazarević:
"Svi imaju vrlo velike predrasude prema tome, kao ko je u Lazi taj kao ne može da se prilagodi društvu i bolestan je... mada svi piju lekove za živce."
