Razumljivo je što je srpskoj zajednici na Kosovu opalo poverenje u lokalne i međunarodne institucije na Kosovu nakon nemilih događaja iz marta 2004. godine. Ali ako je opredeljena da na Kosovu ostane, drugog puta osim građenja poverenja i povratka u te institucije nema.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan, u izveštaju koji će predstaviti Savetu bezbednosti UN-a 13. decembra izražava nezadovoljstvo što lideri kosovskih Srba ne učestvuju u političkim procesima na Kosovu i poziva ih da se vrate u institucije.
Odgovor na pitanje zašto su kosovski Srbi van institucija kosovske prelazne vlasti treba potražiti u pažljivijem čitanju izveštaja Kaja Ejdea, smatra Dušan Proroković, predsednik Odbora za Kosovo Skupštine Srbije:
„Ovo nije prvi put da se upućuje ovakav poziv na sednici Saveta bezbednosti, nije prvi put da ga upućuje gospodin Kofi Anan, ali prilike na Kosovu i Metohiji se nisu promenile. Mislim da treba pažljivije pročitati izveštaj Kaja Ejdea od pre nekoliko meseci i tu potražiti razloge zašto Srbi ne učestvuju u kosovskim institucijama. Plašim se da se uzroci i posledice brkaju. Ali na kraju krajeva, meni je drago što se cela ova priča vraća u Savet bezbednosti. Mislim da je to jedino mesto na kojem se može razgovarati o budućem statusu Kosova i Metohije, kao i o rešavanju niza tehničkih pitanja koja srpska i albanska strana međusobno moraju dogovoriti.“
U kojoj meri je Beograd odgovoran za distancu koju je srpska zajednica na Kosovu zauzela prema institucijama, odnosno da li je ta odluka bila u rukama srpske vladajuće elite? Dušan Proroković:
„Mislim da su Srbi na Kosovu i Metohiji imali dovoljno samostalnosti da odluče da li žele da učestvuju ili ne učestvuju u institucijama na Kosovu i Metohiji. Mi smo imali izbore i 2003. godine na Kosovu i Metohiji kada je Beograd snažno, silovito pozivao da se na te izbore izađe, ali smo imali jedan latentni bojkot i zbog toga je jedan ograničen broj ljudi na te izbore izašao. Dakle, nije sve u rukama Beograda.“
Nenad Đurđević, koordinator Centra za nenasilni otpor, smatra da su kosovski Srbi da su imali više samostalnosti u odlučivanju u odnosu na poluge vlasti u Beogradu, moglo bolje pregovarati sa predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu:
„Mnoge odluke koje su donete u ime srpske zajednice na Kosovu su sigurno mogle da budu donete drugačije; često su bile i pogrešne. Mislim da su mogle biti mnogo bolje definisane i prema međunarodnoj zajednici, da se međunarodna zajednica primora da ispunjava neke svoje obaveze, da se jednostavno više bavi srpskom zajednicom. Ali imajući u vidu činjenicu da su političke poluge moći pre svega u Beogradu, ne samo što se tiče pitanja statusa nego i pitanja finansiranja odnosno novca koji dolazi iz Beograda za finansiranje javnih službi, škola, bolnica i svega onoga što čini neki ,paralelni‘ život kosovskih Srba na Kosovu, mislim da je to bilo dosta teško očekivati od njih, iako oni, sigurno, mnogo više sarađuju na lokalnom nivou, naročito ove neke enklave južno od Ibra, i sa albanskim vlastima i sa međunarodnom zajednicom, ali ta saradnja je zaista na nekom rudimentarnom nivou zadovoljavanja osnovnih potreba. Ono što je jako karakteristično, to je da su ti rukovodeći ljudi na lokalnom nivou ljudi koji više-manje indirektno odgovaraju Beogradu. Tako da ti ljudi onda vrlo nerado preuzimaju odgovornost i rizik na sebe da nezavisno ulaze u neke aranžmane sa međunarodnom zajednicom i privremenim institucijama jer misle da to jednostavno nije zvanična politika.“
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan, u izveštaju koji će predstaviti Savetu bezbednosti UN-a 13. decembra izražava nezadovoljstvo što lideri kosovskih Srba ne učestvuju u političkim procesima na Kosovu i poziva ih da se vrate u institucije.
Odgovor na pitanje zašto su kosovski Srbi van institucija kosovske prelazne vlasti treba potražiti u pažljivijem čitanju izveštaja Kaja Ejdea, smatra Dušan Proroković, predsednik Odbora za Kosovo Skupštine Srbije:
„Ovo nije prvi put da se upućuje ovakav poziv na sednici Saveta bezbednosti, nije prvi put da ga upućuje gospodin Kofi Anan, ali prilike na Kosovu i Metohiji se nisu promenile. Mislim da treba pažljivije pročitati izveštaj Kaja Ejdea od pre nekoliko meseci i tu potražiti razloge zašto Srbi ne učestvuju u kosovskim institucijama. Plašim se da se uzroci i posledice brkaju. Ali na kraju krajeva, meni je drago što se cela ova priča vraća u Savet bezbednosti. Mislim da je to jedino mesto na kojem se može razgovarati o budućem statusu Kosova i Metohije, kao i o rešavanju niza tehničkih pitanja koja srpska i albanska strana međusobno moraju dogovoriti.“
U kojoj meri je Beograd odgovoran za distancu koju je srpska zajednica na Kosovu zauzela prema institucijama, odnosno da li je ta odluka bila u rukama srpske vladajuće elite? Dušan Proroković:
„Mislim da su Srbi na Kosovu i Metohiji imali dovoljno samostalnosti da odluče da li žele da učestvuju ili ne učestvuju u institucijama na Kosovu i Metohiji. Mi smo imali izbore i 2003. godine na Kosovu i Metohiji kada je Beograd snažno, silovito pozivao da se na te izbore izađe, ali smo imali jedan latentni bojkot i zbog toga je jedan ograničen broj ljudi na te izbore izašao. Dakle, nije sve u rukama Beograda.“
Nenad Đurđević, koordinator Centra za nenasilni otpor, smatra da su kosovski Srbi da su imali više samostalnosti u odlučivanju u odnosu na poluge vlasti u Beogradu, moglo bolje pregovarati sa predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu:
„Mnoge odluke koje su donete u ime srpske zajednice na Kosovu su sigurno mogle da budu donete drugačije; često su bile i pogrešne. Mislim da su mogle biti mnogo bolje definisane i prema međunarodnoj zajednici, da se međunarodna zajednica primora da ispunjava neke svoje obaveze, da se jednostavno više bavi srpskom zajednicom. Ali imajući u vidu činjenicu da su političke poluge moći pre svega u Beogradu, ne samo što se tiče pitanja statusa nego i pitanja finansiranja odnosno novca koji dolazi iz Beograda za finansiranje javnih službi, škola, bolnica i svega onoga što čini neki ,paralelni‘ život kosovskih Srba na Kosovu, mislim da je to bilo dosta teško očekivati od njih, iako oni, sigurno, mnogo više sarađuju na lokalnom nivou, naročito ove neke enklave južno od Ibra, i sa albanskim vlastima i sa međunarodnom zajednicom, ali ta saradnja je zaista na nekom rudimentarnom nivou zadovoljavanja osnovnih potreba. Ono što je jako karakteristično, to je da su ti rukovodeći ljudi na lokalnom nivou ljudi koji više-manje indirektno odgovaraju Beogradu. Tako da ti ljudi onda vrlo nerado preuzimaju odgovornost i rizik na sebe da nezavisno ulaze u neke aranžmane sa međunarodnom zajednicom i privremenim institucijama jer misle da to jednostavno nije zvanična politika.“
