Janko BALJAK, režiser
Subota, 29.jul 2006. godineIz kreveta me je katapultirao jezivi zvuk bušilice koja je razbijala asfalt ispred zgrade. Pukla je dotrajala vodovodna cev, dotrajala kao i sve u starom jezgru grada u kome živim. Vode nećemo imati do popodne, a napolju je već 32. Zato bežim iz grada s porodicom da posetim starog druga Vladu, već odavno švedskog državljanima, koji je trenutno u mestu svoje mladosti, Novom Bečeju, sa ženom Šveđankom i sinom Šveđaninom.
Novi Bečej je banatski gradić stotinak kilometara od Beograda. Probijamo se kroz nepregledna polja suncokreta, kao da se vozimo kroz Van Gogove ili Šumanovićeve pejzaže, zavisi kako ko doživljava suncokrete. Pitam svoje male ćerke šta dobijamo od suncokreta. Jedna kaže: „Brašno“. Smejemo se.
Novi Bečej je pust i mrtav grad, kao grad u završnici filma „Tačno u podne“. Jedan je od retkih gradova u Vojvodini koji se jako sporim koracima oporavlja od Miloševićeve turobne epohe. Delovi grada me podsećaju na neobnovljene depresivne delove Vukovara u kome sam prošle godine proveo mnogo vremena.
Popodne se kupam s ćerkama u Tisi. Tisa je zelena i nije mnogo brza, ali se deca, upravo pristigla s Crvenog mora, čude što nije slana.
Nedelja, 30. jul 2006. godine
Nedeljom ujutro obično idem na Bajlonovu pijacu. Volim taj ritual. Ovog jutra političke stranke su počele da dele letke ispred ulaza, što je znak da su izbori u Srbiji vrlo blizu. Prodavac malina je ljut na državu zbog niske cene i dugih rokova otkupa. Govori mi kako će maline, inače najuspešniji srpski izvozni proizvod, sledeće godine proizvoditi samo za sebe. Simpatičan mi je svako ko ne voli ovakvu Koštuničinu vladu i kupujem maline od ovog čoveka. Pitam se za koga li će on na sledećim izborima glasati?
Kod mog mesara još uvek prolazi štos da mi da najbolji komad mesa jer je namenjen spremanju supe za moju bebu, iako je moja treća ćerka napunila već dve godine.
Popodne sam na kafi, na Trgu Republike, s Dominikom Galićem, kolegom s Hrvatske televizije, koji je u prolazu u Beogradu poželeo da se sretnemo. Priprema seriju o vojnoj strategiji vukovarskog rata. Pričam mu o svojim mukama sa arhivom, sagovornicima i satima snimljenog materijala kada sam sa Dragom Hedlom pravio naš film o Vukovaru. Dominik mi čestita na hrabrosti i uverava me da će njegova priča biti ispričana iz sasvim drugog, vojnog ugla. Obećavam mu svaku pomoć.
Ponedeljak, 31. jul 2006. godine
Ujutro gledam direktan televizijski prenos glamoruzne aukcije - država Srbija je dobila više od milijardu dolara za prodaju mobilnog operatera MOBI 63 norveškom Telenoru. Prodata je mreža koja je nekada pripadala licu sa poternice Interpola, tajkunu Bogoljubu Kariću, trenutno u bekstvu. Srećni Norvežani, ali još srećnija Vlada Srbije i resorni ministri. Nedugo zatim obraćanje premijera Koštunice koji prodaju ocenjuje kao veliki uspeh vlade i veliki uspeh srpskog naroda koga pod njegovim mudrim vodstvom čeka svetla budućnost. Preterujem, naravno, ali nešto u tom stilu. Obraća se i predsednik Tadić. Niko ne propušta priliku da upiše politički poen. Sve je kao u Miloševićevo vreme, s tom razlikom što je on po nekoliko puta otvarao jedan most. Nisam dugo morao da čekam. Kapitalni ministar, srpski domaćin, Velja Ilić, obraća se naciji i obećava još mnogo novih mostova od norveških telefonskih para. To je već previše za moj ukus.
Kuvanje me smiruje od jeftine političke propagande. Sarmice od zelja. Vole ih deca. Lepo miriše i skoro da uspevam da zaboravim na Vojislava Koštunicu i ekipu.
Utorak, 1. avgust 2006. godine
Danas sam u Pančevu. Pripremam neobičan reality show koji ću režirati na jesen. Forma će biti identična ovom žanru, ali ću pokušati da dokažem da je moguće napraviti reality show koji je plemenit i važan, a ne služi samo niskim strastima. Koliko je moguće da neke mudre inicijative i projekti nevladinih organizacija u Srbiji uspeju? U šest epizoda. U Pančevu sam u kući u kojoj zajedno živi desetoro dece sa posebnim potrebama. Idu u kupovinu, spremaju večeru, idu na žurke sa ostalim vršnjacima i pokušavaju, uz pomoć stručnjaka i volontera, da se integrišu u normalan život. U našoj seriji pokušaće da se zaposle u obližnjem diskontu, da se prošetaju Pančevom bez previše radoznalih pogleda. Pokušaće da budu ravnopravni s ostalima, bez obzira na hendikep. Ako i ne uspeju, biće to njihov krik koji će se čuti u milion primeraka. Obećali su nam da će se ovo emitovati u udarnom terminu nacionalne televizije.
Na rastanku se grlimo kao da se znamo sto godina. Želimo sreću Ljilji koja odlazi na Hendikep Olimpijadu u Rimu da osvoji medalju u plivanju. Ti ljudi imaju emocije i toplinu koja nama često nedostaje.
Sreda, 2. avgust. 2006. godine
Danas je Sveti Ilija. Setim se uvek svoje pokojne bake koja nije propuštala priliku da kaže: „Od Svetog Ilije Sunce sve milije“, što je uvek značilo da ćemo se uskoro kajati što smo ga toliko proklinjali i da će nam nedostajati to Sunce koje je prethodnih dana toliko peklo. I zaista, ujutro kada sam se probudio, nebo je bilo prekriveno oblacima i ja sam ponovo pričao s mojom divnom bakom koja mi je rekla: „Sećaš li se šta sam ti uvek govorila?“
Četvrtak, 3. avgust 2006. godine
Dan provodim na jugu Srbije, u Leskovcu, srpskom Mančesteru, ruiniranom gigantu tekstilne industrije gde su na vlasti Šešeljevi Radikali. Oko Leskovca je prethodnih dana neviđena frka jer je gradonačelnik, izvesni Goran Cvetanović, izvređao potpredsednicu vlade Srbije, Ivanu Dulić Marković, rečima da je ustašica i da su svi njeni ustaše koljači i da nema ništa protiv Hrvata i Hrvatica, ali da ima protiv ustaša.
Ustaša i ustašica to je definitivno najveća uvreda u srpskom jeziku. Ona je podnela krivičnu prijavu protiv bahatog siledžije, ali u toj atmosferi ja moram da pripremam drugu epizodu atipičnog reality show-a o kome sam pričao. Da li će uspeti građanska inicijativa i normalan mozak u gradu u kome vas dočekuju bilboardi: „Šešelj - srpski junak“?
Ovde je zamišljeno da se 3500 Kineza, još mnogo više leskovačkih Roma i još mnogo više ksenofobičnih leskovačkih Srba okupe na jednom mestu, jednog dana, sa svojom decom, ženama , babama. Projekt se zove „Dan porodica“. Osim što služi upoznavanju ljudi koji žive zajedno, a ne druže se i ne pozdravljaju na ulici, ima za svrhu da se neke sitne inicijative svake zajednice toga dana finansijski ukrupne i da se prikupi novac, makar za jedan nedostajući semafor na nezgodnoj leskovačkoj raskrsnici gde je od početka godine poginulo desetak ljudi. Kakav bi to uspeh bio u srpskom Mančesteru!
Petak, 4. avgust 2006. godine
Prisećam se onih dana kada je u Beogradu i mom stanu nestalo sve: struja, voda, telefon. Imao sam samo radio sa kratkim talasima na baterije i signal „Slobodne Evrope“. Bio je kraj aprila 1999. godine, vrhunac NATO bombardovanja Beograda, a moja prva ćerka je slavila prvi rođendan. Televizija u komšiluku je gorela za njen rođendan, a još nisam ni bio svestan da ću nekoliko narednih godina posvetiti toj noći, priči i filmu o propagandnom žrtvovanju 16 nedužnih radnika Radio Televizije Srbije. Preko „Slobodne Evrope“ smo saznavali šta se dešava na stotinak metara od nas. Tada sam shvatio zašto ovaj radio nikada nije menjao ime, iako u mirnodopskim uslovima naziv zvuči prilično besmisleno, kao pleonazam, pa pobogu, Evropa je već decenijama slobodna!
Naš film „Vukovar- poslednji rez“ je u zvaničnoj konkurenciji Dvanaestog Sarajevskog filmskog festivala. Dopisujem se s organizatorima i Dragom Hedlom da napravimo strategiju našeg nastupa na najvećem festivalu u regionu. Pitam prijateljicu iz Sarajeva da li nam je neophodno crno odelo kao u Kanu jer se u Sarajevu već odavno prostire crveni tepih. Laknulo bi mi kada bi rekla da nije neophodno, ali izgleda da ću ipak morati kod krojača!
